Прича о фарисеју и царинику
Прича о фарисеју и царинику (или о фарисеју и порезнику) је једна од познатих Исусових алегоријских прича која се налази у Еванђељу по Луки.
Прича приказује фарисејског свештеника, разметљивог својим врлина, наспрам сакупљача пореза који понизно моли Бога за милост. Ова прича наглашава потребу смерне молитве.
Прича[уреди | уреди извор]
Лука преноси да је Исус следећу причи казао некима који су били уверени да су праведни, а остале људе ниподаштавали:
Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме!Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
— Еванђеље по Луки, 18:9-14 (превод синода СПЦ)
Тумачења[уреди | уреди извор]
Током 1. века, фарисеји су били познати по својом строгом поштовању Мојсијевог закона. Фарисеј у овој причи је још ревноснији од његових другова, пости чешће него што је потребно, даје десетак на све што прими, чак и у случајевима када верска правила не захтевају.[1] Сигуран у своју исправност, фарисеј не тражи Богу ништа, и тако не добија ништа.[1]
С друге стране, публикани (јавни службеници који су радили за Рим) су били презрени Јевреји који су сарађивали са Римским царством. Зато што су били најпознатији по прикупљању путарине и пореза они се обично описују као цариници или порезници. Ова прича, међутим, не осуђује њихово занимање (види и Лука 3:12-13), већ их описује као некога ко „препознаје своје стање недостојности пред Богом и признаје своју потребу за измирењем“.[1] Долазећи Богу у понизности, цариник прима милост и измирење које је тражио“.[1]
