Антиартротични лекови

С Википедије, слободне енциклопедије

Антиартротични лекови, хондропротектори, су медикаменти који се користе у лечењу остеоартроза, (остеоартритиса ОА), у дегенеративним и реуматским болестима. Антиартротични лекови се могу применити орално (преко устију) или парентерално (убризгавањем у вену или мишић) и интраартикуларно ( убризгавањем у зглобну шупљину). Примена аниартротичних лекова заједно са физикалном терапијом спада у облик нехируршког начина лечења дегенеративних и реуматичних болести.[1]

Највећи број болесника са остеоартрозом шака, колена или кука најчешће се лечи антиартротичним лековима на нивоу примарне здравствене заштите, јер око 25% свих посета лекару примарне здравствене заштите отпада на ову болест. Остеоартроза је најчешћа болест зглобова и други најчешћи узрок трајне неспособности код одраслих. Око 50% свих прописаних рецепата за антиартротичне лекове из групе нестероидних антиинфламаторних лекова (НСАИЛ), прописује се болесницима са остеоартрозом. Процењује се да око 80% људи старијих од 65 година има радиографске знаке остеоартрозе, а да 60% њих има клинички значајне тегобе везане за ову болест.

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

У дегенеративним болестима коштано—мишићно—зглобног система, као што је то случај код артрозе, остеоартрозе (остеоартритиса ОА) периферних зглобова, патофизиолошке промене настају услед „трошења“ („нагрижености“) хрскавице процесом природног старења или претходних, понављајућих оштећења зглобова, бројним етиолошким факторима.

У појединим деловима зглоба - хрскавица, зглобна чаура, зглобне везе - због истрошености и употребе зглоба под великим оптерећењем, долази до субхондралне склерозе кости и хипертрофичних промена по ободу кости (остеофити). Промене најпре захватају зглобну хрскавицу, а касније и коштано и околно меко ткиво. Промене на хрскавици развијају се одређеном брзином, првенственом на местима највећег оптерећења у облику омекшања и поступне дегенерације. Ако болест захвати већи број зглобова онда говоримо о полиартрози.

Тачан механизам деградације хрскавичавог матрикса није потпуо изучен, мада постоје докази да хондроцити имају кључну улогу у патогенези овог процеса. У раном стадијуму поремећаја долази до појачаног метаболизма хондроцита, са стварањем ненормалних саставних делова хрскавице, као што су колаген и протеогликани (ПГ).

У почетку развоја артротичних лезија синовија и зглобна капсула су обично нормалне. Међутим у току даље еволуције артрозе веома често долази до појаве болних криза инфламаторног (запаљењског типа) праћених унутарзглобним изливом и стварањем цитокина као што је ИЛ-1 и фактора некрозе тумора α (ТНФ-α),[2] који могу бити укључени у иниоцијалну фазу и прогресију хрскавичног оштећења.[1]

Остеоартроза је спори процес који се развија понекад и годинама. У већини случајева ради се незнатним променама које делују само на део зглоба. Тако болесници који болују од остеоартроза могу месецима имати незнатне потешкоће, све док се у оболелом зглобу не развију тежа оштећена хрскавице праћена запаљењским процесом. Код таквих болесника оштећења су озбиљнија и обимнија, а тагобе израженије. Тако настале структуралне промене, у оквиру пратеће инфламације, праћене су порастом цитокина [3] што доводи до периферних сензитизација, које се манифестују примарном хипералгезијијом, спонтаним болом и болом при уобичајеним активностима.[4]

Проинфламаторни цитокини су најодговорнији за катаболичке процесе током остеоартрозе. Ту спадају: туморски фактор некрозе - алфа (ТНФ−α) и интерлеукин - 1 бета (ИЛ-1β), као и леукемијски инхибиторни фактор (ЛИФ и ИЛ-17). Ови фактори индукују активност протеолитичких ензима металопротеиназе - ММП (стромелизин и колагеназе); инхибишу синтезу инхинбитора ММП (ТИМП), протеогликана и колагена тип-I и тип-III.[5] ИЛ-1 је снажнији од ТНФ−α, који доводи до деструкције ткива и делује као медијатор запаљења. У ткивима је посебно важна равнотежа између ИЛ-1 и његовог антагонисте (ИЛ- Ра), управо због тога што је ткиво подложно настанку оштећења.[6] ЛИФ - цитокин,[б] који припада фамилији ИЛ-6 може стимулисати ресорпцију протеогликана, синтезу ММП и ћелијску продукцију азотног моноксида.[7]

Као последица насталих промена код болестника са артрозом долази појава бројних тегоба које се пре свега карактеришу болним кризама, ограниченом покретљивошћу и деформацијом зглобова.

На крају овог поглавља може се закључити да биохемијски састав синовијалне течности, поред дуготрајног мировања, учесталих траума (повреда) или запаљења доводи до развоја болести која се зове остеоартроза. При томе треба имати у виду да за разлику од других облика артритиса (постоји око 100 различитих врста), артроза не испољава свој утицај на унутрашње органе, као што то чине друге системске болести коштанозглобног система.[8]

Примена[уреди | уреди извор]

По питању примене антиартротичних лекова мишљења истраживача су подељена, од крајње негативних ставова до умерено оптимистичких, али се сви истраживачи слажу, да лечење артроза мора бити усмерено ка;

  • Сузбијању симптома који неповољно утичу на комфор болесника,
  • Очувању функције зглобова и
  • Сузбијању и евентуалном излечењу патолошких промена.

Полазећи од ових принципа идеалан лек за остеоартрозу био би:

  • Лек који доводи до брзог уклањања бола и испољава ефекте у дужем временском периоду (симптоматски модификујући лекови).
  • Лек који успорава прогресију структуралних оштећења зглоба (структурно модификујући ефекат)
  • Лек који модификује еволуцију болести и врши превенцију клиничких симптома болести (болест модификујући ефекат)

Зато је рано откривање карактеристичних промена код остеоартрозе (ОА), од изузетног значаја за могући успех у лечењу реуматских процеса у зглобовима

Групе антартротичних лекова[уреди | уреди извор]

Данас је у употреби неколико група лекова за успоравање или заустављање прогресије општих симптома у оквиру остеоартрозом изазваних поремећаја у које спадају:

Аналгетици[уреди | уреди извор]

Код болесника са благим и мереним болом у ОА, терапија парацетамолом (ацетаминофен)

Како је бол један од првих, а често и најважнијих, симптома остеоартрозе, болесници се прво јављају за помоћ лекару због овог симптома. Лечење бола код остеоартрозе треба започети аналгетицима који се добро подносе у оптималним дневним дозама.[9]

  • Код болесника са благим и умереним болом терапија ОА почиње парацетамолом (ацетаминофен)
  • По правилу, на основу највишег степена препоруке еминентних организација,[10][11][12] код болесника са благим и умереним болом терапију остеоартрозе треба започети парацетамолом (ацетаминофеном), због његове добре ефикасности и безбедности.
  • Уколико нема нежељених ефеката, лечење параветамолом треба наставити.
  • Због могуће повезаности парацетамола са хепатотоксичношћу и нежељеним променама на желудачно-цревном тракту (ГИТ) препоручена је примена мање укупне дневне дозе, од тренутно препоручене > 4 грама, која за болеснике са желудачно цревним сметњама треба да буде < 3 г тако да појединачна доза лека није већа од 650 мг.[13]
  • Дуготрајно узимање већих доза парацетамола може нарушити бубрежну функцију, смањењем филтрације мокраће у гломералима,[108] повећати инциденцију хипертензије код жена[109] и мушкараца, у односу на особе које га нису користиле.[14]
  • Парацетамол је показао, у неким клиничким студијама, мање ефекте код болесника са средњим и јаким интензитетом ОА, у односу на НСАИЛ, уз сличне мере безбедности.
  • Најчешће примењивани аналгетици су; Ацетаминопхен - Парацетамол (око 4 g/24 часа), [15] Флоктафенин (600-800 mg/на дан)., Аспирин и његови деривати.

Нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ)[уреди | уреди извор]

Најчешће коришћен нестероидни антиинфламаторни лек - ибупрофен
  • Нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ), користе се за лечење остеоартрозе због свог аналгетског, антипиретског и антиинфламаторног дејства, односно способности ублажавања симптома болести.[16]
  • Лечење нестероидним антиинфламаторним лековима, је изузетно ефикасно у сузбијању болних криза, или код већег функционалног оптерећења оболелих зглобова.[16]
  • НСАИЛ лекови успоравају ерозију хрскавиве, смирујући хондроците. они неутралишу дејство токсичних радикала, који делују деструктивно на ћелије и макромолекуле. У артротичној хрскавици, токсични радикали настају пероксидацијом масних киселина, а у току запаљенских епизода луче их акумулирани полиморфонуклеари у синовијалној течности. Неутрализацијом дејства токсичних радикала (НСАИЛ) узрокују инхибицију синтезе азот-моноксида који делује штетно на артротичну хрскавицу, смањењем синтезе простагландина и активирањем ензима који разграђују хрскавични матрикс у остеоартрози.[17][18]
  • Основни механизам дејства ових лекова је инхибиција циклооксигеназе (ЦОКС), а тиме и синтезе простагландина (ПГ), који су кључни медијатори у процесу запаљења, које последично прати бол и повишена телесна температура.]
  • Већина нежељених дејстава НСАИЛ, настаје као последица инхибиције конститутивне изоформе ЦОКС - 1, што се манифестује на желудачно-цревном тракту (ГИТ), бубрегу, кожи и централном нервном систему. Највећу учесталост, по подацима из литературе, нежељених ефектеа имају на ГИТ (диспепсија, ерозије, улкус са крварењима ).
  • Фактори који доприносе појави нежељених дејстава НСАИЛ су: доза лека која је већа од препоручене, старије животно доба, дужа употреба лекова, истовремена примена два или више НСАИЛ, као и постојање улкуса или сличног ГИТ обољења пре почетка узимања лекова из ове групе.[19]
  • Најчешће коришћени НСАИЛ лекови су, ибупрофен и диклофенак у различитим дозама. Како је познато да је „златни стадард“ гастропротекције инхибитор протонске пумпе (нпр омепразол), болесници према неким студијама најчешће користе лек из групе Х2 блокатора (ранитидин ).
  • У недавној клиничкој студији показан је повећан ризик за срчано судовних болести и нежељени догађаји код болесника који дуже време узимају НСАИЛ, из групе ЦОКС - 2 инхибитора.[20]
  • Иако постоје докази о нежељеним дејствима НСАИЛ-а, бројне институције подржавају употребу НСАИЛ у лечењу ОА код болесника са високим ризиком за крварења у желудцу и цревима, уз препоруку да се НСАИЛ - ЦОКС 2 инибитор или неселективних НСАИЛ примењују уз гастропротективни лек.[21]

Спороделујући лекови за ОА (СYСАДОА)[уреди | уреди извор]

Спороделујући лекови за остеоартрозу енгл. Slow–Acting Drugs for Osteoarthritis SYSADOA су према ставовима Европске медицинске агенције (енгл. The Europen Medicine Agency (EMA)) разврстани у две групе лекова:[22][23]

  • Хондропротектори за ОА(СyСАДОА),
  • Хондротропне лекови за ОА(ДМОАДс):

Хондропротектори за ОА (СyСАДОА)[уреди | уреди извор]

Хондопротектори или симптоматски спороделујући антиартротични лекови (СyСАДОА) су препарати који делују на симптоме и немају дејство структуралне промене болести. Ефикасност лекова из ове групе није довољно доказана. [24] Њихово дејство усмерено је ка регенерацији и излечењу зглобне хрскавице подстицањем хондроцита на повећану синтезу макромолекула. Хондропротективни ефекат заснован је на антикатаболичком дејству, инхибицији бројних ензима, преко цитокина ИЛ-1 који учествује у разградњи екстраћелијског матрикса и стимулацији анаболичке активности хондроцита, повећаној производњи простагландина, колагена и других састојака хрскавице. [25], [24]

Постоје докази да је одговарајућа примена ових лекова ефикасна у смиривању бола у остеоартрози, али да могу и да спрече или успоре промене у грађи хрскавице зглоба. Углавном се добро подносе и безбедни су за дужу употребу код највећег броја болесника.[25], [24]

Ефекат лека се очекује тек након дуготрајне примене. Минимална препоручена дужина лечења је 3 месеца, након чега се процењује ефекат лечења (да ли је дошло до смањења бола и побољшања покретљивости) и доноси одлука о сврсисходности даљег наставка овог лечења. [24] Нека испитивања указују да ипак нема значајне разлике у клиничком ефекту симптоматски спороделујући антиартротичних лекова (СyСАДОА) у односу на НСАИЛ или плацебо.

Од хондропротектора у терапији остеоартритрозе до сада највише проучени, а и имају најширу примену глукозамин-сулфат и хондроитин-сулфат.

Глукозамин сулфат

Глукозамин је природни амино-моносахарид синтетизован из глукозе. Дејство овог лека заснива се спречавању катаболичких процеса преко инхибиције стварања токсичних радикала.[26] Понаша се као супстрат биосинтезе гликозамоногликанских (ГаГ) ланаца и хијаронске киселине који су потребни за формирање ПГ матрикса хрскавице.[27] Захваљујући овим особинама глукозамин може да заустави или успори дегенерацију зглобне хрскавице.

Биохемијске, фармаколошке и клиничке студије су показала да глукозамин сулфат (ГС) може задовољити ове критеријуме за лечење ОА, а то су контрола бола и успоравање пропадања зглобне хрскавице. Глукозамин је основни градивни елеменат који је неопходан за синтезу гликолипида, гликопротеина, ГаГ, хијароната и ПГ. Као основна компонента ових макромолекула глукозамин има улогу у синтези унутрашњег омотача ћелијске мембране, колагена и матрикса кости. Такође је неопходан за формирање муцина са којим се обезбеђује лумбрикација и смањује трење покретних површина кости Неки аутори верују да ГС унапређује и побољшава инкорпорацију сумпора у хрскавицу.[28] Истраживачи су дошли до закључака да ГС оставарује симптоматске ефекте посредством сулфатног молекула.[29]

Ефикасност лека је присутна у око 55% болесника, и одржава се 2 месеца по престанку његове примене. Деловање лека на сузбијање бола настаје након 30 дана након примене препоручене дозе од 1.500 мг/дан. Постоје докази који упућују да глукозамин-сулфат има антикатаболички и антиинфламаторни ефекат. Постоје докази да остварује повољан клинички ефекат код остеоартрозе колена, али не и код остеоартрозе кука.[24][30]

Хондроитин сулфат

Хондроитин-сулфат је сулфатисан гликозаминогликан који се налази у зглобној хрскавици. Према најновијим препорукама саветује се првенствено у лечењу остеоартрозе шака, али не и код остеоартроза кука и колена. Препоручена дневна доза је 1200 мг/дан током 6 месеци. Не препоручује се примена код особа са карциномом простате, а треба га избегавати код особа на оралној антикоагулантној терапији.

Хондротропни лекови за ОА (ДМОАДс)[уреди | уреди извор]

Хондротропни лекови или болест модификујући антиартротични лекови енгл. Diseases Modyfing OA Drugs (DMOADs) су заправо стварни, суштински ходропротектори. Тзв. хондротропна терапија, код ових лекова усмерена је на регенерацију и излечење зглобне хрскавице, стимулацијом хондроцита на повећану синтезу макромолекула.

Ово је нова група лекова, који имају касно дејство на промене у оболелом зглобу, које се испољавају тек после неколико месеци употребе. Тако се нпр дејство хондролитин сулфата, јавља након 1-2 месеца, и одржава најмање 2 месеца после престанка лечења. Ови лекови могу да спрече, одложе, обнове оштећену хрскавицу у оболелом зглобу и немају директне ефекте на симптоме болести. Користе се у лечењу ОА колена, са нешто мањим резултатима код ОА кука и шака, док њихов утицај на остале зглобе још није утврђен.[24]

Како се ради о новим лековима, ова група лекова је једним делом у употреби а другим делом у фази истраживања или пререгистрације.

Диацереин, (ART)

Овај лек има супротан ефекат од интерлеукина 1, јер смањује колагенолитичку активност и дејствује на конституенте матрикса зглобне хрскавице. Он смањује миграцију и фагоцитну активност макрофага и инхибира ослобађање супероксида неутрофила. Како диацереин има позитивне ефекте на интегритет унутарћелијског матрикса хрскавице, што доприноси његовом антиартротичном својству.[24]

Хијалуронска киселина

Овај лек је намењен за интразглобну (интраартикуларну) примену.[31][32][33] Идеја да се хијалуронска киселина примени у лечењу артроза проистекла је из чињенице, да се њеним директним уносом у зглоб (интраартикуларно), могу хондроцитима понудити макромолекули (масе 500-7.000 kDa), тако потребни за за изградњу ванћелијског матрикса. Поред „освежавања“ зглобних површина, хијалуронска киселина је и неопходан састојак агрегације простагландина, који су врло важни за одржавање еластичности хрскавице и стабилизацију колагенске мреже.[24][34]

Руманол

Руманол је екстракт коштаног ткива и зглобова, чији је активни састојак (ТГФ-α), који се у костима налази у великим количинама). Руманол се прмењује у дози од 25-30 мл у циклусу, 2-3 пута недељно, 1-2 мл интрамускуларно, са понављањем давања након 6 месеци. [25] Ефикасност овог лека није довољно доказана.[24]

Атепарон

Атепарон је полусинтетски полимер декстрана. Ефикасност овог лека није довољно доказана.[24]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Банд К.D Манкин Х. Ј. Патогенесис оф остхеоартхросис Ин: Леллз W.Н. Харррис Е.D. Ридддy С. Следге C.Б. Теxтбоок оф Рхеуматологy Сандерс Цомпанy Пхyладелпхиа 1993, 1335-1369
  2. ^ Мире-Слуис, Антхонy Р.; Тхорпе, Робин, ур. (1998). Цyтокинес (Хандбоок оф Иммунопхармацологy). Бостон: Ацадемиц Пресс. ИСБН 0-12-498340-5. 
  3. ^ Фернандес ЈЦ, Пеллетиер ЈМ, Пеллетиер ЈП. Тхе роле оф цyтокине ин остеоартхритис, Биорхеологy 2002; 39(1-2):237-246.
  4. ^ Оливиери, Игназио; Сарзи-Путтини, Пиерцарло; Бугатти, Серена; Атзени, Фабиола; д'Ангело, Салваторе; Цапорали, Роберто (2012). „Еарлy треатмент ин еарлy ундифферентиатед артхритис”. Аутоиммун Рев. 11 (8): 589—92. ПМИД 22037115. дои:10.1016/ј.аутрев.2011.10.019. .
  5. ^ Пеyрон ЈГ, Алтман РД. Тхе епидемиологy оф остеоартхритис. Ин: Остеоартхритис: Диагносис анд манагемент. Сецонд едитион, Москоwитз РW, Хоwелл ДС, Голдберг ВЦ, Манкин Х Ј едс, WБ Саундерс, Пхиладелпхиа 1992: 15.
  6. ^ Аренд WП. Тхе баланце бетwеен ИЛ-1 анд ИЛ-1Ра ин дисеасе. Цyтокин Гроwтх Фацтор Рев 2002;13(4-5):323-40.
  7. ^ Хассанали СХ, Оyоо ГО. Остеоартхритис: А лоок ат патхопхyсиологy анд аппроаацх то неw треатмент: А реwиев, Еаст Африцан ортхопхедиц Јоурнал. . 5. 2011: 51—57.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  8. ^ Солтз, Мицхаел А.; Атесхиан, Герард А. (1998). „Еxпериментал верифицатион анд тхеоретицал предицтион оф цартилаге интерститиал флуид прессуризатион ат ан импермеабле цонтацт интерфаце ин цонфинед цомпрессион”. Ј Биомецх. 31 (10): 927—34. ПМИД 9840758. дои:10.1016/С0021-9290(98)00105-5. .
  9. ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). „Цхаптер 26. Аналгесиц-антипyретиц агентс; пхармацотхерапy оф гоут”. Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803. 
  10. ^ Натионал Институте оф Хеалтх анд Цлиницал Еxцелленце-НИЦЕ; Натионал Цоллаборатинг Центре фор Цхрониц Цондитионс. Остеоартхритис: натионал цлиницал гуиделине фор царе анд манагемент ин адултс. Лондон: Роyал Цоллеге оф Пхyсицианс; 2008.
  11. ^ Америцан Ацадемy оф Ортхопаедиц Сургеонс-ААОС. Треатмент фор остеоартхритис оф тхе кнее. Евиденце басед qуидлинес 2.едитион. Адоптед бy Америцан Ацадемy оф ортхопедиц сургионс боард оф дирецтион, 2013.
  12. ^ Зханг, W.; Москоwитз, Р. W.; Нуки, Г.; Абрамсон, С.; Алтман, Р. D.; Арден, Н.; Биерма-Зеинстра, С.; Брандт, К. D.; Црофт, П.; Дохертy, M.; Доугадос, M.; Хоцхберг, M.; Хунтер, D. Ј.; Кwох, К.; Лохмандер, L. С.; Тугwелл, П. (2008). „ОАРСИ рецоммендатионс фор тхе манагемент оф хип анд кнее остеоартхритис, Парт II: ОАРСИ евиденце-басед, еxперт цонсенсус гуиделинес”. Остеоартхритис Цартилаге. 16 (2): 137—62. ПМИД 18279766. С2ЦИД 9318699. дои:10.1016/ј.јоца.2007.12.013. .
  13. ^ Рахме, Е.; Баркун, А.; Недјар, Х.; Гаугрис, С.; Wатсон, D. (2008). „Хоспитализатионс фор уппер анд лоwер ГИ евентс ассоциатед wитх традитионал НСАИДс анд ацетаминопхен амонг тхе елдерлy ин Qуебец, Цанада”. Ам Ј Гастроентерол. 103 (4): 872—82. ПМИД 18371130. С2ЦИД 7643246. дои:10.1111/ј.1572-0241.2008.01811.x. .
  14. ^ Форман, Ј. П.; Римм, Е. Б.; Цурхан, Г. C. (2007). „Фреqуенцy оф аналгесиц усе анд риск оф хyпертенсион амонг мен”. Арцх Интерн Мед. 167 (4): 394—9. ПМИД 17325302. дои:10.1001/арцхинте.167.4.394. .
  15. ^ Флоод, Ј. (2010). „Тхе роле оф ацетаминопхен ин тхе треатмент оф остеоартхритис”. Тхе Америцан Јоурнал оф Манагед Царе. 16 Суппл Манагемент: С48—54. ПМИД 20297877. 
  16. ^ а б Тхомас L. Лемке; Давид А. Wиллиамс, ур. (2002). Фоyе'с Принциплес оф Медицинал Цхемистрy (5. изд.). Балтиморе: Липпинцотт Wилламс & Wилкинс. стр. 751—790. ИСБН 0781744431. 
  17. ^ Chevalier Y. Arthrose, Le lettre du rhumatologue 1988. No 238 33-36
  18. ^ Ване, Ј. Р. (1971). „Инхибитион оф простагландин сyнтхесис ас а мецханисм оф ацтион фор аспирин-лике другс”. Натуре: Неw Биологy. 231 (25): 232—5. ПМИД 5284360. дои:10.1038/неwбио231232а0. 
  19. ^ Поповић M, Стефановић D, Митровић D. Нонстероидал антиинфламматорy другс анд ЦОX-2 инхибиторс. Ин: Бојанић M, едитор. Рхеуматиц анд симилар дисеасес, диагносис анд тхерапy. Београд: Војноиздавачки завод. . 2000: 50—61.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  20. ^ Перић, А.; Тоскић-Радојицић, M. (2006). „Аналyсис оф тхе усе анд адверсе еффецтс оф нон-стероидал анти-инфламматорy другс: А пилот студy”. Војносанитетски преглед. 63 (3): 271—277. ПМИД 16605193. дои:10.2298/ВСП0603271П. 
  21. ^ Петровић Р. Пхармацотхерапy оф рхеуматиц дисеасес. Ин: Пилиповић Н, едитор. Рхеуматологy, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2000, 217−28
  22. ^ Лееб БФ, Сцхwеитзер Х, Монтаг К, Смолен ЈС: А метааналyсис оф цхондроитин сулфате ин тхе треатмент оф остеоартхритис. Ј Рхеуматол. 27 (1): 205—11. 2000.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  23. ^ МцАлиндон ТЕ, ЛаВаллеy МП, Гулин ЈП, Фелсон ДТ: Глуцосамине анд цхондроитин фор треатмент оф остеоартхритис: а сyстематиц qуалитy ассессмент анд мета-аналyсис.. Јама. 283 (11): 1469—75. 2000.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  24. ^ а б в г д ђ е ж з и Поповић M. и сар. Реуматичне и сродне болести, дијагноза и терапија, Војноиздавачки завод Београд, Београд 2000. пп. 146-151.
  25. ^ а б в Mitrović D. Sadašnje stanje i perspektive lečenja artroza. Suppl. Balneoklimatologija 1990, 195-292.
  26. ^ Rozendaal RM, Koes BW, van Osch GJ, Uitterlinden EJ, Garling EH, Willemsen SP, et al.: Effect of glucosamine sulfate on hip osteoarthritis: a randomized trial. Ann Intern Med. 148 (4): 268—77. 2008.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  27. ^ Setnikar I, Cereda R, Pacine MA, Revel R. Antireactive properties of glucosamine sulfate. Arzneim-Forsch/Drug Res. . 41. 1991: 157—161.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  28. ^ Murray MT. Glucosamine sulfate: effective osteoarthritis treatment, Amer J Nat Med. . 1 (1). 1994: 10—14.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  29. ^ Hoffer, L.John; Kaplan, Ludmila N.; Hamadeh, Mazen J.; Grigoriu, Ariadna C.; Baron, Murray (2001). „Sulfate could mediate the therapeutic effect of glucosamine sulfate”. Metabolism. 50 (7): 767—770. PMID 11436179. doi:10.1053/meta.2001.24201. .
  30. ^ Lequesne M. Maheke. Traitements antiarthrosiques in The repeutique reumatologique, Thomas Bardin, Daniel Kuntz, 1995, 95-113
  31. ^ Wang CT, Lin J, Chang CJ, Lin YT, Hou SM: Therapeutic effects of hyaluronic acid on osteoarthritis of the knee. A meta-analysis of randomized controlled trials. J Bone Joint Surg Am 2004,86-A(3):538–45.
  32. ^ Modawal A, Ferrer M, Choi HK, Castle JA: Hyaluronic acid injections relieve knee pain. J Fam Pract. 54 (9): 758—67. 2005.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  33. ^ Medina JM, Thomas A, Denegar CR: Knee osteoarthritis: should your patient opt for hyaluronic acid injection? J Fam Pract. . 55 (8). 2006: 669—75.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  34. ^ Ostheoarthritis and age. The Third International Coingres of the osteoarthritis, Osteoarthritis in Focus; Etipathogenesis, Assessment and Tretmant, Vol 5, Suppl. A. 1997, Published for Osttoarthritis Researsch Society by W.B. Saunders Company, Singapore


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).