Право својине

Право својине је стварно право (лат. dominium, proprietas, што значи „својина” или енгл. property, што значи „имовина, власништво, својина") се дефинише као највиша правна и фактичка власт на одређеној ствари, која омогућава неограничено кориштење титулару права у складу са прописаним границама у позитивном законодавству, чиме се обезбеђује заштита од злоупотребе права и наношења штете другим субјектима права. Такође, сродни институти праву својине су сусвојина, заједничка својина и етажна својина, али нису исто и не могу се употребљавати као синонимна значења. Право својине је дуго времена кроз историју било првокласно питање, пре свега правне теорије, а затим политике и економије. Јер, монопол својине је основа многих монопола у друштву, посебно монопола власти. Право својине и „државина“ нису исти појмови и не означавају исту појаву. Разлика између државине и права својине, пре свега, огледа се у томе што је државина само фактичко стање, а не право. За боље разумевање ове проблематике може се навести следећи пример: када лопов украде из трговине бицикло, он је тада стекао само државину на бициклу, али не и право својине. Када одемо у трговину и платимо цену бицикла и трговац нам преда бицикло ми тада стичемо и државину над бициком (фактичко стање), а стичемо и право својине. Прецизније, онај ко има право својине на ствари стекао је га на основу пуноважног правног основа за стицање својине, а лопов рецимо, не.

Институт права својине у општој историји

Развој института права својине може да се посматра од старог века преко средњег века од новог века.

Стари век

Стари век је период у историји који датира од почетка 4. миленијума прије наше ере, а завршава се пропашћу Западног римског царства 476. године. Постојање великог броја робова у државама овог доба, а који су чинили основицу производног система, навело је неке историчаре да овај период назаву „ робовласништвом". Робови се нису сматрали људским бићима, него стварима у правном смислу речи. Господар је над њима имао право живота и смрти (лат. ius vitaes necis). Робови су третирани као ствар, а не као субјект права, римски писац Варон робове је означио „стварима које говоре" (лат. instrumentum vocale). Дакле, одређене категорије људи, били су предмет права својине.

У Египту право врховног власнике све земље имао је фараон. У пракси би се могло разликовати неколико облика својине. Имовина дата храмовима првобитно је сматрана правом својине шире друштвене заједнице, али временом је дошла до изражаја тенденција свештеника да имовину присвоје за себе. Одређену имовину фараонови чиновници добијају „на уживање", у државину, али не и у својину. Над необрађеном земљом и грађевинском земљом могло постојати пуно приватно право својине

Владар у Вавилону, теоретски, био је власник све земље и могао ју је одузети када би пожелио. Међутим, у пракси су развили прави облици права својине, о томе сведоче многобројни уговори о купопродаји. Старим Вавилонцима није био познат апстрактни појам својине, за какав су доцније знали Римљани, па стога нису умјели да направе разлику између права својине и државине. Посебан институт вавилонског права био је илкум , тј. земљишна парцела коју је војник добијао на употребу док врши војне дужности. Уколико би војник занемарио своје војне дужности она би му била одузета. Син војника може наследити илкум под истим условима под којим га је добио његов отац. Мајка малољетног сина погинулог војника може задржати једну трећину имовине. Из времена каситске владавине остао је сачуван институт кудуру , а сама реч значи „граница“ или „међа". То је била претеча земљишних књига, јер су се ти камени стубови били постављани на границе између парцела земљишта, а на којима су била записана права титулара права. Копија тих стубова чувана је у храмовима.

У античкој Атини и Спарти сматрали су да човек припада заједници, духовни и имовински. Зато је архонт сваки пут када заузима функцију обећавао грађанима да ће чувати њихову имовину. Сматрали су да је приватно власништво уступак који заједница чини појединцу. Атињани су имали термин ousia, а који је означавао скуп ствари које неко има. Приватни посед земље називао се kleros што је у преводу значило „коцка“, тај назив је последица старог обичаја да се земља дели коцком, жребом.

Средњи век

Средњи век карактерише феудална својина. Краљ би обично доделио одређене земље на кориштење неком племићу, који би тиме постајао краљев вазал и дуговао вазалску верност (да му даје одређене дажбине, порезе и да иде са њиме у рат). Не поштовање својих обавеза према краљу значило је починити кривично дело феудалне невере, што би са собом повлачило одузимање додељеног поседа. Када добије посед (феуд) вазал своју територију даље даје у држање кметовима - који су дужни да њему дају дажбине и иду са њим у војне походе као његови војници. Код овог модела својине не прави се разлика између највише власти суверенитета (који данас припада државама) и права својине, ова два појма су помешана. У оваком моделу својине која се назива „феудалном“, а титулар „феудалац“, постоје подељена овлашћења.

Својинско права овлашћења нису концентрисана у рукама једног човека, него су она подељена између више људи, али између њих не настаје право заједничке својине. Прво својинско-правно овлашћење је врховно право својине владара (лат. dominium eminens) јер се сматрало да је он сопственик целе државне територије. Друго својинско-правно овлашћење је феудалчево који има право државине права феудалца који располаже правима (феудалном рентом) у односу на оне који су њему подчињени (кметови) - (лат. dominium directum). I треће својинско-правно овлашћење непосредна државина одређене земљишне парцеле која је у рукама сељака (кмета) и који са ње убире плодове уз давање дажбина феудалцу - зато се његово право назива оптерећеним(лат. dominium utile).

Нови век

После револуција успоставља се буржоаско право. Доминантан облик инстутута права својине у револуционарном законодавству је приватна својина. За разлику од феудалног права својине гдје су својинско-правна овлашћења расподјељена између више титулара права, сада су она сконцетрисана у рукама једног човека и састоје се од могућности да се предметом права својине: користи, убире плодове, располаже. Сматрало се да је приватна својина свети и неотуђиво право сваког човека, те је стицање овог права и располагање њиме било практично неограничено. Својина се могла стећи и на покретним, и непокретним стварима. Када се говори о непокретним стварима, уведене су одређене формалности као доказне процедуре, које сведоче ко је титулар права својине на непокретности. У развијеним земљама то су биле земљишне књиге које су се састојле из три дела: лист A које је садржавао топографске податке о парцели и податке о површини непокретности; лист B садржавао је податке о власнику парцеле; лист C који је садржавао податке о заложним теретима на непокретности (хипотека и сл).

Модел института права својине у римском праву

Иако римски правници нису оставили потпуну дефиницију права својине они су га посматрали као 1) потпуну и 2) искључиву власт на телесној ствари, коју сви други у друштву морају поштовати. Римски правници посебно су вољели да наглашавају да је „правна власт" дио права својине, јер под тим се подразумева овлашћење титулара права својине да на основу власничке тужбе (од лат. речи реи виндицатио) онда када нема посед ствари да тражи да му се иста испоручи. Касније је средњовековна правна наука и пандектисти, а на основу мишљења старих римских правника, дошли до три конститутивна елемнта права својине: усус, фруцтус и абусус.

Usus (од латинске реч која значи „употреба", „кориштење", а има корен у лат. речи ути, у преводу „користити се" или „употребљавати") је овлашћење власника да ствар може користити на уобичајен начин, да може становати у згради, обрађивати њиву, користити вола за превоз и сл.

Fructus (латинске реч која у преводу значи „плод", „корист", или „приход" од неке ствари) је овлашћење титулара да убира плодова од ствари природне или цивилне. Природни плодови су усев са њиве, плод древта јабуке, док су цивилни закупнина од стана, ренте и сл.

Abuses (од латинске речи аб која у овом случају има негативно значење у преводу,,од" у смислу неког одвајања, и усус у смислу употребе) под којим се подразумевало да титулар права има овлашћење располагања са ствари у смислу отуђења, па и уништења.

Савремена концепција института права својине

Стицање права својине

У правној науци начини стицања права својине се деле на: оригинарне и деривативне. Закони не разликују овакав начин стицања својине, него он их дели на стицање по основу закона(стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом, сијањем и сађењем на туђем земљишту, налаза изгубљене ствари, налаза скривеног блага); по основу одлуке државног органа и по основу наслеђивања.

Када се говори о подели начина стицања права својине на оригинарне и деривативне, основни критеријум је тај да ли своје право изводимо из нечијег туђег права - ако да - онда је реч о деривативном (изведеном) стицању права својине. Тако би изведено стицање права својине било када купимо од неког аутомобил, или када нам неко поклони бицикло. Оригинарно или изворно стицање права својине над неком ствари је када то право својине не изводимо из ничијег права. Рецимо, проналазак изгубљеног блага је оригинаран начин стицања права својине.

Садржај права својине

Титулар права својине на некој ствари има следећа овлашћења:

• Овлашћење држања ствари је овлашћење да се титулар има фактичку власт над предметом. Ово овлашћење може имати и невласник (државина ствари).
• Овлашћење коришћења даје могућност титулару да ствар користи у складу са својим потребама нпр. да убире плодове које она доноси и сл.
• Овлашћење располагања са предметом права својине даје могућност титулару да њоме располаже фактички или правно. Фактичко располагање се испољава предузетим материјалним актима, али тако да се поводом ствари не заснива неки правни однос (нпр. поправка крова на кући). Док је правно располагање закључивање правних послова који за предмет имају ствар, нпр. закључен купорподајни уговор којим се преноси право своније над кућом.

Обележја права својине

Обележија права својине су:

• Апсолутност права својине значи да оно делује према свима. Сходно томе, власник је овлашћен да захтева од било кога другог да му врати ствар која је предмет његовог права својине ако се код њега нађе без правног основа (овлашћење следовања).
• Јединствено је јер је везано за једног субјекта, ако право својине над неком ствари једновремено има више лица (у случају сусвојине и заједничке својине), тада се ти сувласници проматрају као „једно лице".
• Једноврсно је зато што се овлашћења из права својине не могу делити између различитих субјеката као што је то било познато у феудализму.
• Рекадентнтност права својине значи значи да се право својине враћа поново у пуни опсег када терети који су на њему постојали престану (хипотека, службеност итд.).
• Независност је обележије права својине које значи титулар права самостално остварује овлашћења из права својине. Садржај права својине непосредно одређује закон.
• Незастаривост зато што се на право својине не може применити иснститут застаревања.

Ограничење права својине

Иако се за право сојине каже да је оно „неограничено и апсолутно" ипак постоје одређени изузеци и то:забрана злоупотребе права својине, суседско право (имисије, односи између власника граничних непокретности, право употребе суседске непокретности, право нужног пролаза), ограничење права својине у друштвеном интересу (законско право прече куповине и сл.)

Заштита права својине

Свако лице дужно је да се суздржава од повреде туђег права својине, међутим у пракси се често дешава обрнута ситуација. У другој варијанти, право својине се штити тако што се подноси одговоарајућа тужба стварно и месно надлежном суду са захтевом да се право заштити.

Престанак права својине

Право својине може да престане кад друго лице стекне право својине на истој ствари, напуштањем ствари (дерликција), пропаст ствари и у другим случајевима које евентуално прописује закон.

Спољашње везе

• Закон о стварно-правним односима СФРЈ
• Закон о стварно-правним односима Републике Црне Горе Архивирано на сајту Wayback Machine (22. новембар 2015)