Слобода вјероисповијести или увјерења

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Sloboda vjeroispovjesti)
Универзална декларација о људским правима гарантује слободу вјероисповијести или увјерења
Еленор Рузвелт држи Универзалну декларацију о људским правима
Декларација о правима човјека и грађанина (1789) гарантује слободу вјероисповијести или увјерења

Слобода вјероисповијести или увјерења[1][2] је једно од основних људских права. На основу потврђених и објављених међународних правних уговора савремене земље утемељене на представничкој, парламентарној демократији у својим уставима гарантују слободу мисли, савјести, вјероисповијести или увјерења, као и секуларност јавних институција. Посебним законима се детаљно уређују питања слободе мисли, савјести, вјероисповијести или увјерења, те правни положај вјерских заједница и начело секуларног уређења јавних институција.[3]

Слобода вјероисповијести или увјерења[уреди | уреди извор]

Свако има право на слободу вјероисповијести или увјерења.[4]

Слобода вјероисповијести или увјерења штити теистичка, нетеистичка и атеистичка увјерења, као и право да се не изражава ниједна вјероисповијест ни увјерење.

Слобода вјероисповијести или увјерења подразумијева слободу избора да се има или нема, задржи или промијени вјероисповијест или увјерење, право да се појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно изражава вјероисповијест или увјерење богослужењем, поучавањем, праксом, обредима или на други начин, слободу да се учествује у вјерској поуци и настави, или поуци односно настави који одговарају нечијем увјерењу, као и право да се његује и развија вјерска традиција или традиција у складу са нечијим увјерењем.

Слобода изражавања вјероисповијести или увјерења подлијеже само оним ограничењима, неопходним у демократском друштву која су у интересу јавне безбједности, заштите јавног поретка, здравља или морала или заштите права и слобода других.

Слобода мисли и савјести[уреди | уреди извор]

Слобода мисли је апсолутна и неприкосновена.

Слобода савјести подразумијева и право појединца да одбије испуњење војне или друге обавезе која укључује употребу оружја (приговор савјести).

Коментар Комитета за људска права Уједињених нација на члан 18.[уреди | уреди извор]

Генерална Скупштина Уједињених нација

Универзална декларација о људским правима[уреди | уреди извор]

Члан 18.[5] који се односи на слободу мисли, савјести, вјероисповијести или увјерења:

Свако има право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести; то право укључује слободу промјене вјероисповијести или увјерења те слободу, појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, изражавања вјероисповијести или увјерења богослужењем, поучавањем, праксом и обредима.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима[уреди | уреди извор]

Члан 18.[6] који се односи на слободу мисли, савјести, вјероисповијести или увјерења:

1. Свако има право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести. То право укључује слободу придржавања или усвајања вјероисповијести или увјерења по свом личном избору, као и слободу, појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, изражавања вјероисповијести или увјерења богослужењем, обредима, праксом и поучавањем.

2. Нико не смије бити подвргнут принуди којом би се угрозила његова слобода придржавања или усвајања вјероисповијести или увјерења по свом личном избору.

3. Слобода изражавања вјероисповијести или увјерења може се подвргнути само таквим ограничењима која су прописана законом и која су нужно потребна ради заштите јавне безбједности, поретка, здравља или морала, или основних права и слобода других.

4. Државе странке овога Пакта се обавезују да ће поштовати слободу родитеља и, гдје постоји такав случај, законских старатеља да својој дјеци обезбједе вјерско и морално васпитање у складу са својим личним увјерењима.

Општи коментар[7] бр. 22 (48) на члан 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима[уреди | уреди извор]

1. Право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести (које укључује и слободу придржавања увјерења) у ставу 1 члана 18 далекосежно је и дубоко; обухвата слободу мишљења о свим питањима, личних увјерења и посвећености вјероисповијести или увјерењима, израженим појединачно или у заједници са другима. Комитет скреће пажњу државама уговорницама на чињеницу да се слобода мисли и слобода савјести штите једнако са слободом вјероисповијести и увјерења. Суштинска природа ових слобода се такође одражава у чињеници да се од ове одредбе не може одступити, чак ни у вријеме ванредног стања, како је наведено у члану 4 става 2 Пакта.

2. Члан 18 штити теистичка, нетеистичка и атеистичка увјерења, као и право да се не изражава ниједна вјероисповијест ни увјерење. Изразе „увјерење“ и „вјероисповијест“ треба широко тумачити. Члан 18 се у примијени не ограничава на традиционалне вјероисповијести нити на вјероисповијести и увјерења са институционалним особинама нити праксу аналогну традиционалним вјероисповијестима. Комитет је стога забринут због свих тенденција дискриминације према некој вјероисповијести или увјерењу из било ког разлога, укључујући и чињеницу да су недавно успостављене или да представљају вјерске мањине које могу бити предмет непријатељства превладавајуће вјерске заједнице.

3. Члан 18 разликује слободу мисли, савјести, вјероисповијести или увјерења од слободе изражавања вјероисповијести или увјерења. Њиме се не дозвољавају никаква ограничења слободе мисли и савјести нити слободе вјероисповијести или увјерења или усвајања вјероисповијести или увјерења по сопственом избору. Ове слободе се безусловно штите, као право свакога да се придржава свог мишљења без туђег мијешања из става 1 члана 19. У складу са ставом 2 члана 18 и чланом 17, нико се не може приморати да открије своје мисли или приврженост вјероисповијести или увјерењу.

4. Слобода изражавања вјероисповијести или увјерења може се остваривати „појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно“. Слобода изражавања вјероисповијести или увјерења богослужењем, обредима, праксом и поучавањем обухвата широк опсег радњи. Појам богослужења протеже се на ритуалне и церемонијалне радње којима се непосредно изражава увјерење, као и различите праксе које су саставни дио таквих радњи, укључујући изградњу мјеста за вршење богослужења, употребу ритуалних израза и предмета, истицање симбола и обиљежавање празника и нерадних дана. Обреди и практиковање вјероисповијести или увјерења могу да укључују не само церемонијалне радње, већ и такве обичаје као што су правила о начину исхране, ношење посебне одјеће или капа, учешће у ритуалима повезаним са неким периодима живота и коришћење посебног језика којим се уобичајено говори у дотичној групи. Поред тога, пракса и поучавање вјероисповијести или увјерења укључују радње које су саставни дио вођења основних послова вјерских група, као што су, између осталог, слобода избора вјерских лидера, свештеника и вјероучитеља, слобода оснивања нижих и високих вјерских школа и слобода израде и дистрибуције вјерских текстова и издања.

5. Комитет примјећује да из слободе „придржавања или усвајања“ вјероисповијести или увјерења неизбјежно проистиче слобода избора вјероисповијести или увјерења, укључујући, између осталог, право замијене своје постојеће вјероисповијести или увјерења другом или усвајањем атеистичких погледа, као и право остајања при својој вјероисповијести или увјерењу. Став 2 члана 18 забрањује принуду која би нанијела штету праву придржавања и усвајања вјероисповијести или увјерења, укључујући употребу или пријетњу физичком силом или кривичним санкцијама ради приморавања вјерника или невјерника да остану привржени својим вјерским увјерењима и конфесијама, да се одрекну своје вјероисповијести или увјерења или да се преобрате. Политика и пракса са истом намјером или дејством, као, на примјер, оне којима се ограничава приступ образовању, медицинској њези, запошљавању или правима гарантованим у члану 25 и другим одредбама Пакта су, на сличан начин, противни ставу 2 члана 18. Исту заштиту уживају и они који се придржавају свих увјерења која су нерелигиозног карактера.

6. Комитет је мишљења да став 4 члана 18 дозвољава у јавним школама наставу из предмета као што су општа историја религија и етика, ако се изводи на неутралан и објективан начин. Слобода родитеља или законских старатеља да обезбједе да њихова дјеца стичу вјерско и морално образовање у складу са њиховим увјерењима, предвиђена чланом 18 ставом 4, повезана је са гаранцијама слободе поучавања вјероисповијести или увјерења наведеним у ставу 1 члана 18. Комитет констатује да је јавно школство које укључује подучавање из посебне вјероисповијести или увјерења противно ставу 4 члана 18, осим ако се не предвиде недискриминаторни изузеци или алтернативе који би удовољили жељама родитеља и старатеља.

7. Према члану 20, никаква изражавања вјероисповијести или увјерења не могу износити пропаганду за рат или заговарање националне, расне или вјерске мржње која представља позивање на дискриминацију, непријатељство или насиље. Као што је наведено у општем коментару Комитета број 11 (19), државе уговорнице су обавезне да донесу законе којима се такве радње забрањују.

8. Став 3 члана 18 дозвољава ограничавање слободе изражавања вјероисповијести или увјерења само ако су ограничења прописана законом и неопходна су за заштиту јавне безбједности, поретка, здравља или морала, или основних права и слобода других. Слобода од принудног придржавања или усвајања вјероисповијести или увјерења и слобода родитеља и старатеља да обезбједе вјерско и морално образовање не могу се ограничити. У тумачењу домашаја одредаба о дозвољеном ограничавању, државе уговорнице треба да пођу од потребе заштите права гарантованих у Протоколу, укључујући право на једнакост и недискриминацију по било ком основу, наведеним у члановима 2, 3 и 26. Наметнута ограничења морају се установити законом и не смију се примијенити на начин који би угрозио права гарантована у члану 18. Комитет напомиње да се став 3 члана 18 треба стриктно тумачити: ограничења нису дозвољена по основима који нису у њему наведени, чак и ако су дозвољена као ограничења других права заштићених Протоколом, као што је национална безбједност. Ограничења се могу примијенити само у оне сврхе за које су прописана и морају бити непосредно примјерена и сразмјерна специфичним потребама којима су условљена. Ограничења се не могу наметнути ради дискриминације нити примијенити на дискриминаторан начин. Комитет примјећује да појам морала проистиче из многих друштвених, филозофских и вјерских традиција; према томе, ограничења слободе изражавања вјероисповијести или увјерења ради заштите морала морају се заснивати на начелима која не потичу искључиво из једне традиције. Лица која се већ излажу неким легитимним ограничењима, као затвореници, настављају да уживају права на изражавање своје вјероисповијести или увјерења, у пуној мјери у складу са посебном природом ограничења. Извјештаји држава уговорница треба да пруже информације о пуном обиму и дејству ограничења по ставу 3 члана 18, како у погледу закона, тако и о њиховој примјени у специфичним околностима.

9. Чињеница да се вјероисповијест признаје као државна религија или да је успостављена као званична или традиционална или да њени сљедбеници чине већину становништва не смије имати за посљедицу никакву штету по уживање било којег од права из Пакта, укључујући чланове 18 и 27, нити било какву дискриминацију према припадницима других вјероисповијести или невјерницима. Посебно, одређене мјере које дискриминишу посљедње, као што су мјере којима се могућност пријављивања за јавну службу ограничава на припаднике превладавајуће вјероисповијести или се њима дају економске привилегије или се намећу посебна ограничења изражавања других вјера, нису у складу са забраном дискриминације по основу вјероисповијести или увјерења нити гаранцијом једнаке заштите по члану 26. Мјере предвиђене у ставу 2 члана 20 Пакта представљају важну заштиту против кршења права вјерских мањина и других вјерских група да остварују права гарантована у члановима 18 и 27 и против чинова насиља или прогона усмјерених према тим групама. Комитет жели да буде информисан о мјерама које дотичне државе уговорнице предузимају ради заштите изражавања свих вјероисповијести или увјерења од кршења закона и ради заштите њихових сљедбеника од дискриминације. Слично, обавјештење о поштовању права вјерских мањина по члану 27 неопходно је Комитету како би оцијенио степен остваривања слободе мисли, савјести, вјероисповијести и увјерења у државама уговорницама. Дотичне државе уговорнице треба такође да у своје извјештаје укључе обавјештења о поступцима која се по њиховим законима и судској пракси сматрају бласфемијом.

10. Ако се скуп увјерења сматра званичном идеологијом у уставима, законима, прогласима владајућих странака, итд., или по важећој пракси, то не треба имати за посљедицу никакву штету по слободе из члана 18 ни по друга права призната у Пакту нити било какву дискриминацију према лицима која не прихватају званичну идеологију или јој се супротстављају.

11. Многи појединци позивају се на право да одбију служење војне обавезе (приговор савјести) на основу тога што такво право проистиче из њихових слобода по члану 18. Као одговор на те захтјеве, све већи број држава својим законима изузима од обавезне војне службе грађане који се искрено држе вјерских или других увјерења која забрањују служење војне обавезе и замјењује је другим облицима службе држави. Пакт изричито не упућује на право на приговор савјести, али Комитет сматра да такво право може да проистекне из члана 18 у мјери у којој се обавеза коришћења смртоносне присиле може озбиљно сукобити са слободом савјести и правом изражавања нечије вјероисповијести или увјерења. Када се ово право признаје законом или праксом, не смије бити никаквог разликовања приговарача савјести по основу природе њихових увјерења; такође, не смије бити дискриминације према приговарачима савјести зато што нису одслужили војну службу. Комитет позива државе уговорнице да извијесте о условима под којима лица могу бити изузета од војне службе на основу њихових права по члану 18, те о природи и дужини другог облика службе држави.

Секуларност и слобода вјероисповијести или увјерења[уреди | уреди извор]

Секуларност или секуларно уређење је уређење засновано на одвојености вјерских институција и јавних институција. Секуларност је неутралност јавних институција по основу вјероисповијести или увјерења, а којом се обезбјеђује пуна равноправност грађана и грађанки различитих вјероисповијести или увјерења у јавном простору, без дискриминације.[8]

Секуларност подразумијева одсуство службене религије, односно одсуство било ког службеног става по основу вјероисповијести или увјерења.

Секуларност не значи борбено противљење религији и вјерским заједницама или суспендовање религије и вјерских заједница, него подразумијева обезбјеђивање пуне слободе вјероисповијести или увјерења свим грађанима и грађанкама равноправно и без дискриминације, независно од тога да ли они припадају већинској вјерској заједници или не.[9][10]

У секуларном уређењу јавних институција сви грађани и грађанке имају право да слободно изражавају своју вјероисповијест или увјерење. Међутим, јавне институције су потпуно неутралне по вјерским питањима и не смију ни на који начин да фаворизују или привилегују било коју вјерску заједницу, без обзира да ли је нека вјерска заједница већинска или није.[11]

Забрањена је дискриминација по основу вјероисповијести или увјерења. А дискриминацијом по основу вјероисповијести или увјерења сматра се свако поступање које је супротно начелу слободе вјероисповијести или увјерења, односно свако неједнако поступање, прављење разлике или довођење у неједнак положај лица по основу вјероисповијести или увјерења, као и припадања или неприпадања некој вјерској заједници.

Вјерске заједнице дјелују у складу са правним поретком, јавним редом и моралом. Дјеловање вјерских заједница не смије бити усмјерено против других вјерских заједница и вјероисповијести или увјерења, нити на штету права и слобода грађана и грађанки других вјероисповијести или увјерења.

Јавне институције и вјерске заједнице треба да подстичу толеранцију, дијалог и поштовање између вјерника различитих вјерских заједница, као и између вјерника, агностика и атеиста.

Повезано[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести (које укључује и слободу придржавања увјерења), Службени коментар Комитета за људска права УН
  2. ^ Према најсавременијим правним стандардима се уобичајено користи појам „слобода вјероисповијести или увјерења“
  3. ^ „Wхат ин тхе Wорлд ис Религиоус Фреедом?”. Религиоус Фреедом Институте (на језику: енглески). Приступљено 28. 11. 2019. 
  4. ^ Давис, Дерек Х. „Тхе Еволутион оф Религиоус Либертy ас а Универсал Хуман Ригхт”. Архивирано из оригинала 1. 2. 2008. г. Приступљено 5. 12. 2006. 
  5. ^ Универзална декларација о људским правима
  6. ^ Међународни пакт о грађанским и политичким правима
  7. ^ Општи коментар бр. 22 (48) на члан 18., Коментари Комитета за људска права УН
  8. ^ Тхе Оxфорд Цомпанион то тхе Супреме Цоурт оф тхе Унитед Статес (1992), Кермит D. Халл, Ед. пп. 717–26
  9. ^ „Сецулар”. Онлине Етyмологy Дицтионарy. 
  10. ^ Зуцкерман & Схоок 2017, стр. 4–5 "Тхе оригин оф тхе wорд “сецулар” ис Латин: ‘саецулум’ тyпицаллy меант а фиxед период оф тиме, ан аге, оне хундред yеарс ор со (Феенеy 2008: 145). Тхе ‘саецулум’ wас нот дефинед ин цонтраст то анy сацред цонцернс, анд хад а фреестандинг усаге ин Латин.".
  11. ^ „Сецулар”. Мерриам-Wебстер Дицтионарy. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sloboda_vjeroispovijesti_ili_uvjerenja&oldid=26322682”