Урологија

Урологија
Занимање
Врста занимања	Специјалности
Подручје рада	Медицина, хирургија
Опис
Поља рада	Болнице, амбуланте
Квалификације	Доктор медицине Доктор остеопатске медицине

Трансуретрални микроталасни термотерапијски катетер ин ситу

Урологија (од грчког οὖρον ouron „urin” i -λογία -logia „студија”), такође позната као генитоуринарна хирургија, клиничка је грана која се бави обољењима уринарних органа (бубрег, уретери, мокраћна бешика и уретра) као и гениталних органа мушкарца (пенис, тестиси, епидидими, простата).

Уринарни и репродуктивни трактови су блиско повезани, и поремећаји обично утичу на оба. Стога главни спектар поремећаја којима се бави урологија се јавља у домену урогениталног система. Урологија комбинује управљање медицинским (и.е., нехируршким) стањима, као што су инфекције мокраћних путева и бенигна увећања простате, са управљањем хируршким стањима као што рак бешике или простате, камење у бубрезима, конгениталне абнормалности, трауматске повреде, и стресна инконтиненција.

Уролошке технике обухватају минимално инвазивне роботске и лапароскопије, ласерске операције, и друге навођене процедуре. Уролози су обучени да користе отворене и минимално инвазивне хируршке технике, користећи ултразвучно навођење у реалном времену, светловодну ендоскопску опрему, и разне ласере у третману вишеструких бенигних и малигних стања. Урологија је блиско сродна са (и уролози често сарађују са лекарима из других области) онкологијом, нефрологијом, гинекологијом, андрологијом, педијатријском хирургијом, колоректалном хирургијом, гастроентерологијом, и ендокринологијом.Напредно Посебни знакови Помоћ Наслов Формат Уметање

Урологија је једна од најконкурентнијих и високо тражених хируршких специјалности за лекаре, при чему нови уролози сачињавају мање од 1,5% дипломираних студената из медицинских школа у Сједињеним Државама сваке године.

Симптоми у урологији

Најчешћи разлози због којих се пацијенти јављају урологу су инфекције мокраћних путева, камење у бубрегу и мокраћним путевима и обољења простате. На жалост, чест разлог доласка урологу су и тегобе иза којих се крије неко од малигних обољења урогениталног тракта. Благовремено и тачно постављена дијагноза олакшаће излечење и спречити нежељене последице и компликације како бенигних обољења (инфекција, камен, бенигно увећање простате и сл.), тако и малигних обољења која су, ако су откривена у раном стадијуму развоја, најчешће дефинитивно излечива.

Иако је урологија као самостална наука релативно млада, њени корени вуку још из античке историје.

Урологија у античкој медицини

Већ у старом Египту око 1000 год. пне. био је познат катетер за мокрење. Овај првобитни катетер је био сачињен од бронзе. Такође су се спроводиле и операције уклањања каменца из мокраћне бешике. I у старој Грчкој су се лекари бавили уролошким болестима.

Хипократ је први класификовао поремећаје мокрења, те разликовао поремећаје микције од дизурије (болног мокрења), инконтиненције (немогућност задржавања мокраће) и ноктурије. Надаље, он описује настајање каменца у мокраћној бешици, не саветујући друге лекаре да оперативно уклањају каменац (у чувеној Хипократовој заклетви стоји да лекари не смеју вадити каменац). Хипократ је проучавао и обољења бубрега, а пошто му из верских разлога нису допустили да врши анатомске студије људских лешева, сва испитивања су била базирана на посматрању пацијената.

Први анатомски описи простате потичу од Херифилоса из Халкедона 300. год. пне. Ови описи се базирају на обдукцији лешева. Касније, Амониус из Александрије око 250. год. пне. побољшава технику вађења каменца путем његовог дробљења и вађења помоћу клешта, одатле води и његов надимак Литхотом (грчки литхос - камен). Римски лекар Целзијус је наново открио учење Хипократа, те у својим делима описује технике уклањања каменца из мокраћне бешике и постављања металних катетера.

Аретаијос из Кападокије је класификовао различите врсте упала бубрега и препоручивао терапију путем постављања катетера. У каснијој антици Орибазиос из Пергамона описује спајање мокраћовода с катетерима направљеним од цинка и олова, а Паулос из Аигине у 5. веку даље побољшава операцију вађења каменца тако што преко ануса долази до каменца и вади га преко реза с бочне стране тијела. Ова метода се одржала све до 17. - 18. века.

Урологија у арапској медицини

Ибн Сина (980 - 1037) у свом делу Цанон медицинае је описао, на бази Галенових учења, поремећаје у функционисању бубрега и последице које произилазе из тога. Са тим у вези, он употребљава фине кожне цеви ојачане оловом као катетере. Абулказис из Шпаније, у 11. веку се бавио операцијама каменца у мокраћној бешици (мада он сам није вршио такве операције) на темељу дела Паулуса из Аигине. Своја сазнања је објавио медицинској енциклопедији од 30 томова, која је вековима била хируршко ремек-дело.

Урологија у средњем веку

Важна уролошка и анатомска сазнања открио је Леонардо да Винчи, затим бриселски анатом Андреас Везал (1514 - 1564) и његов наследник Еустахи (1500 - 1574). Из области анатомије урогениталног тракта, описе семеника изнео је француски лекар Етјен Ла Ривељер, док је Марселуз Малпиги (1628–1694) придонео науци својим открићем функционисања бубрега (Малпигијеве пирамиде) ,Лоренцо Белини (1643–1704) током свог истраживања открива нефроне (бубрежне каналиће).

Као утемељитељ урологије у облику какав данас познајемо, сматра се италијански анатом Ђовани Батиста Моргањи (1682–1771). Својим делом О узроцима болести у пет томова 1761. је поставио темеље за научна истраживања. Истраживао је и анализирао разне варијанте сужавања мокраћних канала и класификовао туморе мокраћне бешике. При том је открио хиперплазију простате, истраживао компензаторно повећање једног бубрега због губљења или нефункционисања другог.

Самим развитком урологије, почетком 19. века се појавила уролошка ендоскопија као метода дијагностике уролошких обољења. Највећи развој урологије и уролошке ендоскопије учинио је лекар из Франкфурта Филип Бозини. Он је 1806. године направио први ендоскоп који је користио светло свеће. Тек 1826. године Сегалас је покушао ово откриће употребити у лечењу пацијената. Користио се огледалима за преглед мокраћне бешике, а светлост су давале две свеће.

Касније је француски хирург Антонин Дезормаух (1815—1882), који је тада радећи у Паризу, у Академији за медицине, године 1853. представио ендоскоп, који је користио смесу етанола и терпентинског уља за осветљење. Такође је истраживао мокраћоводе и мокраћну бешику, те је 1865. своја истраживања објавио у књизи.

Откриће првог цистоскопа с електричним осветљењем приписује се дрезденском лекару Максимилиану Ницеу (1848—1907) који га је презентовао у Бечу 1879. године. Касније је написао Приручник цистоскопије 1889. те цистографски Атлас 1894. године. Са цистоскопијом практично почиње тачније истраживање и класификација болести мокраћних путева. Истовремено се развија уретер-катетер којим се сондирају мокраћни путеви. Пошто је било врло тешко радити с првобитним цистоскопом, Хоакин Албаран (1860—1912) из Париза је развио специјални цистоскоп с механичким покретним врхом.

Након открића рендгенских зрака 1895. године и зачетка радиологије, рендгенско снимање у урологији је започето 1927. године када је вон Лихтенберг, убризгавајући у крвоток посебно средство за појачавање контраста и видљивости мокраћних путева, развио тзв. пијелографију, па се тиме дијагностиковање у урологији још више побољшало.

Поддисциплине

Као медицинска дисциплина која укључује негу многих органа и физиолошких система, урологија се може рашчланити на неколико поддисциплина. У многим већим академским центрима и универзитетским болницама, који се одликују врхунском бригом о пацијентима и клиничким истраживањима, уролози су често специјализовани за одређену поддисциплину.

Ендоурологија

Ендоурологија је грана урологије која се бави затвореном манипулацијом мокраћних путева. У последње време се развила да обухвата све минимално инвазивне уролошке хируршке захвате. За разлику од отворене хирургије, ендоурологија се изводи помоћу малих камера и инструмената који су унети у уринарне канале. Трансуретрална хирургија је камен темељац ендоурологије. До већине мокраћних путева може доћи преко мокраћне цеви, што омогућава операцију простате, операцију тумора уротелијума, операцију камена и једноставне уретралне захвате. Недавни додатак лапароскопије и роботике је додатно поделио ову грану урологије.

Лапароскопија

Лапароскопија је грана урологије која се брзо развија и заменила је неке отворене хируршке процедуре. Роботски потпомогнута операција простате, бубрега и мокраћовода је проширила ово поље. Данас се многе простатектомије у Сједињеним Државама изводе уз такозвану роботску помоћ. Међутим, ово је створило полемику, јер роботика увелико повећава трошкове операције, а корист за пацијента може или не мора бити пропорционална додатним трошковима. Штавише, тренутна (2011) тржишна ситуација за роботску опрему је дефакто монопол једне корпорације у јавном власништву, што додатно подстиче полемику о исплативости.

Уролошка онкологија

Уролошка онкологија односи се на хируршко лечење злоћудних генитоуринарних болести попут рака простате, надбубрежне жлезде, бешике, бубрега, мокраћовода, тестиса и пениса, као и коже и поткожног ткива, и мишића и фасција тих подручја (та посебна подврста преклапа се са дерматолошком онкологијом и сродним областима онкологије). Лечењем генитоуринарног карцинома управља уролог или онколог, зависно од врсте лечења (хируршког или медицинског). Већина уролошких онколога у западним земљама користи минимално инвазивне технике (лапароскопију или ендоурологију, роботски потпомогнуте операције) за управљање уролошким карциномима који су подобни за хируршко лечење.

Неуроурологија

Неуроурологија се односи на контролу нервног система генитоуринарног система, и стања која изазивају абнормално мокрење. Неуролошке болести и поремећаји попут можданог удара, мултипле склерозе, Паркинсонове болести и повреда кичмене мождине могу да поремете доњи уринарни тракт и доведу до стања као што су уринарна инконтиненција, прекомерна активност детрузора, задржавање мокраће и дисинергија детрузорских сфинктера. Уродинамичке студије играју важну дијагностичку улогу у неуроурологији. Терапија поремећаја нервног система укључује чисту повремену самокатетеризацију бешике, антихолинергичке лекове, убризгавање токсина ботулина у зид мокраћне бешике, и напредне, мада ређе коришћене терапије, као што је сакрална неуромодулација. Мање изражене неуролошке неправилности могу такође изазвати уролошке поремећаје - на пример, многи истраживачи сматрају да абнормалности сензорног нервног система играју улогу у поремећајима болног или учесталог мокрења (нпр. синдром болне мокраћне бешике, такође познат као интерстицијски циститис).

Литература

• Тхомас Гассер и Георг Рутисхаусер: Басисwиссен Урологие, Спрингер-Верлаг. ISBN 978-3-540-25637-3.
• Кутиков, А; Бонславер, Ј; Цасеy, Ј. Т.; Деградо, Ј; Дуссеаулт, Б. Н.; Фоx, Ј. А.; Ласхлеy-Рогерс, D; Рицхардсон, I; Смалдоне, M. C.; Стеинберг, П. L.; Триведи, D. Б.; Роутх, Ј. C. (2010). „Тхе Гатекеепер Диспаритy: Wхy До Соме Медицал Сцхоолс Сенд Море Медицал Студентс инто Урологy?”. Тхе Јоурнал оф Урологy. 185 (2): 647—652. ПМЦ 3058515 . ПМИД 21168862. дои:10.1016/ј.јуро.2010.09.113. 

Спољашње везе

• „Урологy - Ан Овервиеw - Урологy Матцх”. www.урологyматцх.цом. Архивирано из оригинала 19. 08. 2022. г. Приступљено 22. 06. 2020. 
• (РАЦС), Роyал Аустраласиан Цоллеге оф Сургеонс. „Урологy”. www.сургеонс.орг (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
• „Овервиеw - Урологицал Социетy оф Аустралиа анд Неw Зеаланд”. www.усанз.орг.ау. Приступљено 24. 1. 2018. 
• „Урологy”. Аустралиан Медицал Ассоциатион (на језику: енглески). 17. 2. 2016. Приступљено 24. 1. 2018. 
• „Цлиницал Урологистс Гроуп Суппортс Геномиц Тестинг фор Простате Цанцер”. ЦлиницалОМИЦс. 6. 3. 2018. Приступљено 9. 3. 2018. „Тхе Ассоциатион, wхицх репресентс неарлy 4,000 мембер урологистс натионwиде, саид ин тхе оне-паге статемент.... Тхе ААЦУ’с статемент хас wон суппорт фром тхе Ларге Урологy Гроуп Працтице Ассоциатион (ЛУГПА), wхицх репресентс море тхан 2,300 пхyсицианс wхо маке уп море тхан 25% оф тхе натион’с працтицинг урологистс.”