Antonina

Antonina, žena sa caričine leve strane na ravenskom mozaiku Carica Teodora i njena svita u crkvi San Vitale nastalom oko 547. godine je verovatno njena poverljiva saradnica Antonina, Velizarova žena.

Antonina (grč. Ἀντωνίνα, rođ. oko 484. — umrla posle 565. god.) bila je supruga istočnorimskog (vizantijskog) vojskovođe Velizara i blizak saradnik moćne carice Teodore, Justinijanove supruge.

Mladost

Antonina je bila rodom iz porodice cirkuskih zabavljača, otac i deda su joj bili vozači četvoroprega u Solunu i Konstantinopolju, a majka glumica. Poreklom je dakle spadala u najniži i najprezreniji sloj poznorimskog društva. Po Prokopiju iz Cezareje, Antonina je u mladosti vodila razbludan život carigradske glumice i rodila nekoliko dece. Ipak, u okolini cirkuske arene upoznala je i popularnu pantomimičarku i poznatu kurtizanu Teodoru.

Nakon što se udala za Justinijana nešto posle 525. godine, Teodora nije zaboravila svoju rodbinu i prijatelje iz vremena siromaštva i svakodnevne borbe za život. Njenim posredovanjem Justinijan je oženio svog talentovanog vojskovođu Velizara sa Antoninom. Antonina je petneastak godina bila starija od svog supruga i u brak je dovela bar dvoje dece: sina Fotija i ćerku čije nam ime nije ostalo zabeleženo, ali koja je docnije udata za visokog oficira Ildigera. U braku sa Velizarom, dobila je samo jedno dete, ćerku Jovanu (Ioannina).

U Velizarovoj pratnji

Po Prokopiju, Velizarovom vernom sekretaru, Antonina je bila dominatan bračni partner nasuprot Velizaru, koji je bio briljantan vojskovođa, ali osoba slabe volje. Po malicioznoj Tajnoj istoriji, Antonina je i nakon ulaska u brak nastavila raskalašno da živi i viđa mlade ljubavnike. Jedino se plašila Teodore, koja je sada vodila uzoran život, i rado je služila kao caričin poverljivi izaslanik.

Na dvoru i u visokim vojnim krugovima bilo je poznato da je Antonina u vezi sa Velizarovim posinkom i kumčetom, izvesnim Teodosijem. Njihova veza je izgleda otpočela u vreme vizantijskog pohoda na vandalsku Afriku 533. godine. Velizar nije znao za Antonino dugogodišnje neverstvo, što ga je činilo žalosnom i komičnom figurom u očima njegovih potčinjenih. Antonina je zatim pratila supruga u Italiji tokom prve faze Gotskog rata. Pod Teodorinim pritiskom, a po poruci koju mu je Antonina prenela, Velizar je u martu 537. nasilno svrgnuo papu Silverija i zamenio ga Vigilijem. Po dolasku na presto sv. Petra, Vigilije je navodno morao da potpiše monofizitski simbol vere i preko Antonine ga pošalje na Istok. Tokom gotske opsade Rima, Velizar je poslao Antoninu i Prokopija u Napulj gde su okupili vizantijsku flotu i zatim preko Ostije uvezli neophodne namernice u Večni grad. Nakon pada Ravene 540. Velizar i Antonina su se vratili u Carigrad.

Carica Teodora i njena svita, mozaik iz crkve San Vitale u Raveni (547. godina). Levo od Antonine je njena ćerka Jovana, nesuđena Teodorina snaha.

Bračna kriza

Za razliku od prethodnih pohoda, Velizar, koji je najzad saznao za Antoninno neverstvo, je ostavio suprugu u prestonici. U proleće 541., Antonina se, kao Teodorin poverljivi agent, približila Eufemiji, ćerkici moćnog i bezskrupuloznog pretorijanskog prefekta Istoka Jovana Kapadokijskog. Antonina je prenela devojci lažnu priču kako se Velizar, u to vreme na istočnoj granici Carstva, sprema da svrgne cara samo ukoliko bi dobio podršku prestoničkih velikodostojnika. Jovan se polakomio i, i pored carevog tajnog upozorenja, otišao na sastanak sa Antoninom u Halkedon. Kada je otvoreno izrekao svoje težnje da se zacari, Jovan je uhapšen od strane Narzesa, ali je uspeo da pobegne u Carigrad i zatraži sklonište u crkvi. Prokopije beleži da je Jovan Kapadokijski otišao pravo caru bio bi pomilovan, ali je njegovo bekstvo u crkvu shvaćeno kao priznanje krivice. Jovan Kapadokijski je lišen najvećeg dela svog imetka i poslat u progonstvo. Nadživeo je Teodoru i pred kraj života se vratio u Konstantinopolj, ali se više nikada nije približio caru.

Velizar se pak posle prvih borbi sa Persijancima u leto 541. povukao se na rimsku teritoriju. Njegovo povlačenje bilo je jednim delom i akt revolta protiv politički moćne neverne supruge. U leto 541. Fotije, Antoninin sin, obećao je svom poočimu da će se pobrinuti za Teodosija. U isto vreme, Antonina, koju je njen razočarani suprug ostavio u Carigradu, je objavila da dolazi da mu se, kao i dotada, pridruži tokom vojnog pohoda. Čim se sastao sa Antoninom momentalno ju je stavio pod stražu, dok je Fotije zatočio Teodosija u jednoj tvrđavi Kilikije. Međutim, tada se u porodičnu dramu umešala carica Teodora, Antonin dužnik u slučaju obaranja Jovana Kapadokijskog, tako da je Teodosije oslobođen dok je Fotije posle torture proveo tri godine u tamnicama caričine tajne policije. Velizar je opozvan u Carigrad gde je praktično nateran tokom zime da se pomiri sa Antoninom.

U leto 542. godine Carstvom je zavladala strašna epidemija kuge od koje se razboleo i sam car. Nezvanično, Teodora je preuzela regentstvo u svoje ruke. Do Teodore je stigla vest da su Velizar i drugi važan vojskovoća, Buz, izjavili da neće prihvatiti cara koji bi bio imenovan u Carigradu, dakle pod Teodorinim uticajem i bez njihovog pristanka. Obojica su ubrzo pozvani u Konstantinov grad. Buz je lišen svih počasti i pritvoren na dve godine u Teodorinu tajnu tamnicu u kojoj je od tmine izgubio vid. Popularnom Velizaru je oduzeto njegovo bogatstvo i lična garda i ostavljen je u uverenju da svakog dana može da očekuje likvidatore. Najzad, kada se Justinijan oporavio 543. Velizaru su vraćena pređašnja ovlašćenja i imovina, ali mu je Teodora stavila do znanja da je preživeo samo zahvaljujući molbama svoje prezrene supruge Antonine. Štaviše, pomirenje je proslavljeno veridbom Velizarove jedine ćerke Jovane i Teodorinog unuka Anastasija. Caričina osveta je time bila potpuna pošto se nadala da će tako ogromno Velizarevo bogatstvo preći u ruke njene porodice.

Poznije godine

Velizar je 544. ponovo upućen u Italiju, gde su Goti pod komandom Totile preuzeli inicijativu. Međutim, prilike u Italiji su bile teške po vizantijsku vojsku, Velizar se jedino mogao posvetiti odbrani Rima praćen stalnim nestašicama novca i hrane. Jedini način da na carigradskom dvoru hitno skrene pažnju na svoje teškoće bio je da pošalje Antoninu carici Teodori. I pre nego što je Antonina stigla, Teodora je 28. juna 548. preminula od raka. Pošto se ništa nije moglo učiniti, Antonina je po Velizarovoj želji zatražila da bude povučen. Početkom 549. godine Velizar je po drugi i poslednji put napustio Italiju.

Nakon Teodorine smrti, Antonina je razdvojila Anastasija i Jovanu. O ostatku Antonininog života ne znamo mnogo, pre svega zato što se Prokopijeva naracija događaja završava porazom Ostrogota 553. godine. Poznato nam je da je kao Velizarova supruga nosila titulu patrikije. Kako je Velizar nakon povratka iz Italije stalno boravio u Konstantinovom gradu, Antonina je vodila prestonički život. Velizar je umro u martu 565. godine i Justinijan je preuzeo njegovu ogromnu imovinu, ali je i sam umro 14. novembra iste godine. Po vizantijskoj tradiciji iz poznijih vremena Antonina se zamonašila i živela je zajedno sa Justinijanovom sestrom Vigilantijom, majkom novog cara Justina II. Pod Antoninim uticajem Vigilantija je navodno izgradila carigradsku crkvu sv. Prokopija.