Biotehnologija životne sredine

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ovaj članak je deo diseminacionih aktivnosti uz podršku Fonda za nauku Republike Srbije, Program DIJASPORA, #6464843, MeMEAS u saradnji sa Hemijskim fakultetu Univerziteta u Beogradu. Sadržina ovih tekstova ne izražava stavove Fonda za nauku Republike Srbije.
Datum unosa: oktobar—decembar 2023.
Vikipedijanci: Ova grupa učenika će pisati članke na podstranicama, gde će ostati do kraja perioda unosa i ocenjivanja.
Pozovamo vas da pomognete učenicima i date im smernice tokom izrade.

Biotehnologija životne sredine je naučno polje koje primenjuje biološke i biohemijske procese za nalaženje inovativnih rešenja za izazove u životnoj sredini, poput kontrole zagađenja, rukovanje otpadom, očuvanje resursa i obnove ekosistema. Koristi se mikroorganizmima, enzimima i biološkim procesima kako bi se došlo do održivih rešenja. [1] Obuhvata širok opseg primena i uključuje: bioremedijaciju,[2] rukovanje otpadom i reciklažu, [3] tretman voda i zemljišta, kontrolu kvaliteta vazduha. Takođe se bavi obnovljivim resursima gde promoviše proizvodnju biogoriva korišćenjem materijala na biološkoj bazi, bioplastike [4], bavi se obnovom ekosistema gde upotrebom biotehnoloških alata obezbeđuje očuvanje prirodnih ekosistema i biodiverziteta. [5] Razvijanjem metoda za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora takođe se daje doprinos borbi protiv klimatskih promena i smanjenju emisije gasova staklene bašte. [6]

Bioremedijacija[uredi | uredi izvor]

Bioredemedijacija se često koristi za rešavanje problema izliva nafte. Mikroorganizmi, poput onih koji razgrađuju ugljovodonike iz roda Alcanivorax i Oleispira razlažu sirovu naftu i naftne prerađevine do manje zagađujućih supstanci. Oni koriste naftu kao izvor ugljenika metabolišući je do bezbednih jedinjenja poput ugljen dioksida i vode.[7][8] Nekad se koristi i bioaugmentacija koja podrazumeva uvođenje specifične kulture mikroba u već postojeću populaciju time poboljšavajući prirodni kapacitet za razlaganje nafte. [9] Biostimulacija, podrazumeva pružanje povoljnih uslova za rast postojećih prirodno prisutnih mikroba. Dodatak nutrijenata poput azota i fosfora može stimulisati njihov rast. [10]

Mikrobni biofilmovi i prirodni sorbenti poput treseta ili slame mogu poboljšati remedijaciju kod izliva tako što povećavaju dodirnu površinu kako za mikrobe, tako za adsorbciju nafte.[11] Napredne tehnike poput metagenomike i sekvenciaranja nove generacije se koriste za praćenje mikrobnih zajednica tokom procesa bioremedijacije. Pomoću ovih alata može se proceniti efikasnost remedijacije.[12] Primena bioremedijacije se videla u realnim scenarijima poput Exxon Valdez naftnog izliva u Aljasci (1989) i u meksičkom zalivu (2010), pokazujući efikasnost i važnost u nošenju sa havarijama. [13] Takođe se koristi u tretiranju kontaminiranih površinskih voda. In situ tehnike bioremedijacije stimulišu rast željenih mikrootganizama u svrhe degradacije zagađivača. [14]

Fitoremedijacija, oblik bioremedijacije, koristi biljke za ekstrakciju teških metala iz kontaminiranog zemljišta. Određene biljke su hiperakomulatori, i mogu da akumuliraju visoke koncentracije teških metala i time detoksifikuju zemljište. [15] Fitoremedijacijom takođe može da se reši problem otpadnih voda. [16] Primenjuje se i kod kontaminiranih industrijskih i vojnih zona. U nekim slučajevima koristi se ex situ bioremedijacija što podrazumeva uklanjanje zagađenog zemljišta i njegovo tretiranje u kontrolisanom prostoru.[17] Bioremedijacijom se takođe mogu specifično ciljati pesticidi i herbicidi u zemljištu i vodi. [18] Može se koristiti i u remedijaciji radioktivnog otpada jer neki mikroorganizmi poput Deinococcus radiodurans mogu da imobilišu ili rastvore radionukleotide smanjujući njihov efekat po životnu sredinu. [19] Trenutna istraživanja bioremedijacije se fokusiraju na razvoj genetski modifikovanih organizama sa poboljšanim sposobnostima degradacije, upotrebu nanočestica i novih mikrobnih kombinacija za efkasnije čišćenje.[20]

Mikrobna ekologija[uredi | uredi izvor]

Mikrobna ekologija je jedan od osnovih aspekata u proučavanju biotehnologije životne sredine jer su mikroorganizmi ključni u oblikovanju i održanju ekosistema. Ona se bavi proučavanjem diverziteta, rasporeda i funkcijom mikroorganizama u prirodnom okruženju. Mikroorganizmi su bitni pokretači biogeohemijskih ciklusa. Uključeni su u procese poput kruženja nutrijenata, razlaganja organske materije i energetskog toka unutar ekosistema. Razlažu kompleksna organska jedinjenja do prostijih oblika, čineći nutrijente dostupne višim organizimama. [21] Različiti ekosistemi, od zemljišta i vode, pa sve do ekstremnih uslova izvorišta vrelih voda na površini i na dnu mora, stanište su jedinstvenim mikrobnim zajednicama koje su adaptirane na te specifične uslove. Razumevanje sastava i dinamike ovih zajednica je bitno za procenu stabilnosti ekosistema. [22] Mikroorganizmi ulaze u kompleksne interakcije, uključujuči kompeticiju i uzajamnost. Od ovih interakcija zavisi struktura mikrobne zajednice i funkcija ekosistema. Saradnja između mikroba može poboljšati njihovu sposobnost degradacije ili fiksacije azota. [23] Mikrobne zajednice se mogu menjati vremenom kao odgovor na poremećaje ili promene u dostupnosti resursa pa je poznavanje ove dinamike krucijalno za predviđanje odgovora ekosistema na takve uticaje. [24]

Tehnike molekularne biologije[uredi | uredi izvor]

Tehnike molekularne biologije omogućavaju analizu genetičkih, metaboličkih i funkcionalnih karakateristika mikroorganizama time dajući uvid u njihovu dimaniku i ulogu u raznim ekosistemima. Tehnike koje su u upotrebi su:

  • Lančana reakcija polimeraze (PCR): PCR se široko koristi za amplifikaciju specifičnih sekvenci DNK čineći ih lakšim za detekciju i analizu koja obuhvata identifiaciju i kvantifikaciju mikroorganizama, gena ili funkcionalnih karakteristika prisutnim u uzorcima.[25]
  • Sekvenciranje DNK: Tehnike sekvenciranja poput Sangerovsg sekvenciranja i sekvenciranje nove generacije (NGS), pružaju detaljnu informaciju o genetičkom sastavu zajednica mikroorganizama, gde se po svojoj sposobnosti posebno ističe NGS.[26]
  • Metagenomika je molekularni pristup koji uključuje direktno sekvenciranj DNK ekstrahovanim iz uzoraka životne sredine. [27]
  • Analiza ekspresije funkcionalnih gena u ključnim metaboličkim procesima poput kruženja azota (npr. gena za nitrifikaciju i denitrifikaciju) ili degradacije zagađivača (npr. geni za degradaciju ksenobiotika).[28]
  • Analiza sredinske DNK (eDNA) podrazumeva ekstrakciju i analizu DNK direktno iz uzoraka životne sredine za detekciju i identifikaciju organizama bez prethodne kultivacije. Posebno je korisna za proučavanje retkih ili tehnički zahtevnih vrsta.[29]

Analitičke metode u upotrebi:[uredi | uredi izvor]

  • Atomska absorbciona spektroskopija (AAS) se takođe koristi za određivanje koncentracije pojedinih elemenata, konkretno metala i metaloida, merenjem absorbcije svetla na karakterističnim talasnim dužinama. [33]
  • Enzimski povezani imunosorbentni test (ELISA) je imunološki metod kojim se detektuju i kvantifikuju specifični antigeni u uzorcima životne sredine. U biotehnologiji životne sredine se koristi na primer za proveru specifičnih mikrobnih biomarkera. [34]
  • Spektrofotometrija meri absorbciju svetlosti od strane supstanci u uzorku. Koristi se za određivanje koncentracije raznih jedinjenja uključujući zagađivača i mikrobnih pigmenata. [35]

Monitoring životne sredine[uredi | uredi izvor]

Monitoring životne sredine obuhvata razne tehnike za procenu stanja životne sredine identifikujući promene kroz vreme i praćnju uticaja ljudske aktivnosti na prirodne ekosisteme. U opticaju su sledeće tehnologije:

  • Senzorne tehnologije pružaju podatke u realnom vremenu za različite parametre. Ovi senzori mogu meriti temperaturu, pH, rastvoren kiseonik, i koncentraciju zagađivača.[36]
  • Daljinsko posmatranje upotrebljava satelite i snimke iz vazduha kako bi se pratile promene na velikoj skali. Nezamenljivo je praćenje stanja vegetacije i klimatskih promena.[37]
  • Monitoring kvaliteta vode podrazumeva proveru parametara kao što su tubriditet, nivoe nutrijenata i zagađivača.[38]
  • Monitoring kvaliteta vazduha podrazumeva merenje određenih vazdušnih zagađivača poput koncentracije sitnih čestica, ozona, sumpor dioksida i azotnih oksida. [39]
  • Biološki monitoring podrazumeva upotrebu indikatorskih vrsti ili bioloških parametara. Na primer, prisustvo ili odsustvo određenih vrsta u vodenim ekosistemima može indikovati kvalitet vode.[40]

Monitoring životne sredine daje velike baze podataka koje zahtevaju naprednu analizu podataka i integracije. Geografski informacioni sistemi i statističke metode igraju bitnu ulogu u sintezi i interpretaciji tih podataka. [41]

Mikrobne gorivne ćelije[uredi | uredi izvor]

Mikrobne gorivne ćelije su bioelektrohemijske galvanske ćelije koje koriste metaboličke procese mikroorganizama za pretvaranje organske materije u električnu energiju. Rade na principu mikrobne respiracije gde oksidacijom organskih supstrata prisutnih, na primer u otpadnoj vodi, otpuštaju elektrone. Ovi elektroni prelaze na elektronu dajući struju. Istovremeno protoni idu kroz membranu protonske razmene do katode gde se kombinuju sa elektronima i kisenikom formirajući vodu. [42] One mogu istovremeno tretirati otpadnu vodu i proizvoditi elektricitet i time nude održiv pristup u uklanjanju organskih zagađivača uz dodatno generisanje elekttriciteta. Iako je količina elektriciteta koja se dobije ovim putem trenutno mala, trenutna istraživanja ciljaju na povećanju performansi i primeni na većoj skali.[43][44] Minijaturne varijante ovih ćelija se istražuju u svrhe primena za monitoring. [45]

Biogorivo od algi[uredi | uredi izvor]

Proizvodnja biogoriva od algi uključuje kultivaicju mikroalgi koje pretvaraju sunčevu energiju i ugljen dioksid u biogoriva poput biodizela ili bioetanola. Ovaj pristup nudi nekoliko prednosti od kojih su neki brz rast, minimalna površina za uzgoj i potencijal da se smanje emisije ugljen dioksida. U opticaj za izbor sorte algi ulaze vrste sa visokom količinom lipida ili ugljovodonika, brzim rastom i tolerancijom na varijabilne spoljne faktore. [46] Ovom opisu odgovaraju Scenedesmus i Chlorella.

Alge se mogu gajiti u raznim kultivacionim sistemima, uključujući bare i zatvorene fotobioreaktore. Svaki sistem ima svoje prednosti i mane iz perspektive cene, skaliranja i kontrole.[47] Sakupljanje i dehidratacija biomase algi može biti energetski zahtevno i skupo. Koriste se tehnike poput centrifugiranja, flokulacije i filtracije za odvajanje algi od kultivacionog medijuma. [48] Ekstrakcija lipida je ključan korak i proizvodnji biodizela i vrši se ekstrakcijom rastvaračem, superkritičnim fluidima i mehaničkom obradom ćelija.[49] Ekstrahovani iz algi, transesterifikacijom idu do biodizela ili fermentacijom do bioetanola. [50]

Tehnologije pretvaranja otpada u energiju (Waste-to-Energy WtE)[uredi | uredi izvor]

Tehnologije pretvaranja otpada u energiju koriste otpad kao gorivo za generisanje energije. Ovde primer mogu biti anaerobna digestija gde mikroorganizmi razaraju organsku materiju u odsustvu kiseonika. Ovaj proces proizvodi bio-gas čiji je metan osnovni konsistuent, a on se može koristiti u proizvodnji energije. [51]

Interakcije između biljki i mikroba[uredi | uredi izvor]

Interakcije između biljki i mikroba su bitne sa aspekta poljoprivrede. Na primer, postoje azotofiksirajuće bakterije poput Rhizobia i Frankia koje formiraju simbiotski odnos sa mahunarkama. Ove bakterije pretvaraju atmosferski azot u amonijak, pružajući izvor azota bez potrebe za sintetičkim đubrivima. [52]

Arbuskularne mikrozne gljive prave simbiotske odnose sa korenjem većine biljaka. One poboljšavaju upijanje nutrijenata, posebno fosfora i poboljšavaju otpornost biljaka na patogene i abiotski stres. [53]

Rizobakterije koje promovišu biljni rast su povoljne bakterije iz zemljišta koje poboljšavaju rast biljaka i njihovo zdravlje kroz niz mehanizama, uključujući rastvorljivost nutrijenata, proizvodnju hormona koji stimulišu rast i zaštite od patogena. [54]

Antagonistički mikroorganizmi, poput Trichoderma spp. i Bacillus spp mogu potisnuti biljne patogene kroz kompeticiju za nutrijente i proizvodnju antimikrobnih jedinjenja. Ovi agensi za biokontrolu smanjuju potrebu za hemijskim pesticidima.[55]

Endofitni mikroorganizmi naseljavaju unutrašnost biljaka bez izazivanja bolesti. Oni mogu poboljšati rast biljaka, absorbciju nutrijenata i toleranciju na stresore iz životne sredine. [56]

Biotehnološki pristupi kontoli štetočina[uredi | uredi izvor]

Genetski modifikovane biljke su razvijene tako da vrše ekspresiju gena koja kao posledicu nosi otpornost na specifične štetočine. Na primer, geni Bacillus thuringiensis se ubacuju u biljke poput pamuka ili kukuruza kako bi proizvodili proteine toksične po inskete koji ih napadaju, time smanjujući potrebu za hemijske insekticide. [57]

Tehnologija RNK interferencije[uredi | uredi izvor]

Ova tehnologija koristi male RNK molekule da ugase specifične gene štetočina neophodne za njihovo preživljavanje. Kad ih štetočine unesu u sebe, ti molekuli ometaju njihove vitalne procese i vode do smrti.[58]

Tehnike sterilizacije insekata[uredi | uredi izvor]

Insekti se mogu sterilisati radijacijom ili genetičkom modifikacijom i pustiti u životnu sredinu gde njihovo parenje neće dovesti do funkcionalnih potomaka i time im se broj smanjuje.[59]

Biološka kontrola[uredi | uredi izvor]

Biološka kontrola se tiče uvođenja prirodnih neprijatelja, bilo da su to predatori, paraziti ili patogeni u cilju smanjenja populacije, takođe smanjujući potrebu za upotrebom pesticida. [60] Upotreba sintetičkih feromona može da se koristi za ometanje parenja ili za pravljenje zamki.[61]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kuhad, Ramesh Chander; Singh, Ajay, ur. (2013). „Biotechnology for Environmental Management and Resource Recovery”. doi:10.1007/978-81-322-0876-1. 
  2. ^ Ron, Eliora Z; Rosenberg, Eugene (2014). „Enhanced bioremediation of oil spills in the sea”. Current Opinion in Biotechnology. 27: 191—194. ISSN 0958-1669. doi:10.1016/j.copbio.2014.02.004. 
  3. ^ „5606907 Food processing vat”. Biotechnology Advances. 15 (3-4): 750. 1997. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/s0734-9750(97)87837-8. 
  4. ^ Pandey, Ashok; Larroche, Christian; Ricke, Steven; Dussap, Claude-Gilles; Gnansounou, Edgard (2011), Preface, Elsevier, str. vii—viii, Pristupljeno 2023-12-21 
  5. ^ Suding, Katharine; Higgs, Eric; Palmer, Margaret; Callicott, J. Baird; Anderson, Christopher B.; Baker, Matthew; Gutrich, John J.; Hondula, Kelly L.; LaFevor, Matthew C. (2015-05-08). „Committing to ecological restoration”. Science. 348 (6235): 638—640. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.aaa4216. 
  6. ^ Singh, Jay Shankar; Pandey, Vimal Chandra; Singh, D.P. (2011). „Efficient soil microorganisms: A new dimension for sustainable agriculture and environmental development”. Agriculture, Ecosystems & Environment. 140 (3-4): 339—353. ISSN 0167-8809. doi:10.1016/j.agee.2011.01.017. 
  7. ^ Atlas, Ronald M.; Hazen, Terry C. (2011-07-08). „Oil Biodegradation and Bioremediation: A Tale of the Two Worst Spills in U.S. History”. Environmental Science & Technology. 45 (16): 6709—6715. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es2013227. 
  8. ^ Fedorak, P. M.; Westlake, D. W. S. (1983-03-01). „Microbial degradation of organic sulfur compounds in Prudhoe Bay crude oil”. Canadian Journal of Microbiology. 29 (3): 291—296. ISSN 0008-4166. doi:10.1139/m83-048. 
  9. ^ Leahy, J G; Colwell, R R (1990). „Microbial degradation of hydrocarbons in the environment”. Microbiological Reviews. 54 (3): 305—315. ISSN 0146-0749. doi:10.1128/mr.54.3.305-315.1990. 
  10. ^ Atlas, Ronald M.; Atlas, Michel C. (1991). „Biodegradation of oil and bioremediation of oil spills”. Current Opinion in Biotechnology. 2 (3): 440—443. ISSN 0958-1669. doi:10.1016/s0958-1669(05)80153-3. 
  11. ^ Rosenberg, E.; Ron, E. Z. (1999-08-23). „High- and low-molecular-mass microbial surfactants”. Applied Microbiology and Biotechnology. 52 (2): 154—162. ISSN 0175-7598. doi:10.1007/s002530051502. 
  12. ^ Head, Ian M.; Jones, D. Martin; Röling, Wilfred F. M. (2006). „Marine microorganisms make a meal of oil”. Nature Reviews Microbiology. 4 (3): 173—182. ISSN 1740-1526. doi:10.1038/nrmicro1348. 
  13. ^ Hazen, Terry C.; Dubinsky, Eric A.; DeSantis, Todd Z.; Andersen, Gary L.; Piceno, Yvette M.; Singh, Navjeet; Jansson, Janet K.; Probst, Alexander; Borglin, Sharon E. (2010-10-08). „Deep-Sea Oil Plume Enriches Indigenous Oil-Degrading Bacteria”. Science. 330 (6001): 204—208. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.1195979. 
  14. ^ Nogrady, Bianca (2023-05-31). „The changing face of Arabian dust storms”. Nature Middle East. ISSN 2042-6046. doi:10.1038/nmiddleeast.2023.73. 
  15. ^ Mattoo, Autar K.; Mehta, Roshni A.; Baker, James E. (1992). „Copper-induced ethylene biosynthesis in terrestrial (Nicotiana tabacum) and aquatic (Spirodela oligorrhiza) higher plants”. Phytochemistry. 31 (2): 405—409. ISSN 0031-9422. doi:10.1016/0031-9422(92)90006-c. 
  16. ^ „5606907 Food processing vat”. Biotechnology Advances. 15 (3-4): 750. 1997. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/s0734-9750(97)87837-8. 
  17. ^ Cunningham, Scott D.; Berti, William R. (1993). „Remediation of contaminated soils with green plants: An overview”. In Vitro Cellular & Developmental Biology - Plant. 29 (4): 207—212. ISSN 1054-5476. doi:10.1007/bf02632036. 
  18. ^ Rajput, Manish Singh; Mishra, B.N. (2019). „Biodegradation of pyridine raffinate using bacterial laccase isolated from garden soil”. Biocatalysis and Agricultural Biotechnology. 17: 32—35. ISSN 1878-8181. doi:10.1016/j.bcab.2018.10.020. 
  19. ^ Newsome, Laura; Morris, Katherine; Lloyd, Jonathan R. (2014). „The biogeochemistry and bioremediation of uranium and other priority radionuclides”. Chemical Geology. 363: 164—184. ISSN 0009-2541. doi:10.1016/j.chemgeo.2013.10.034. 
  20. ^ Margesin, Rosa; Gander, Silvia; Zacke, Gabriele; Gounot, Anne Monique; Schinner, Franz (2003-12-01). „Hydrocarbon degradation and enzyme activities of cold-adapted bacteria and yeasts”. Extremophiles. 7 (6): 451—458. ISSN 1431-0651. doi:10.1007/s00792-003-0347-2. 
  21. ^ FENCHEL, TOM; FINLAY, BLAND J. (2004). „The Ubiquity of Small Species: Patterns of Local and Global Diversity”. BioScience. 54 (8): 777. ISSN 0006-3568. doi:10.1641/0006-3568(2004)054[0777:tuossp]2.0.co;2. 
  22. ^ Whitman, William B.; Coleman, David C.; Wiebe, William J. (1998-06-09). „Prokaryotes: The unseen majority”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 95 (12): 6578—6583. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.95.12.6578. 
  23. ^ Foster, Kevin R.; Schluter, Jonas; Coyte, Katharine Z.; Rakoff-Nahoum, Seth (2017-08-03). „The evolution of the host microbiome as an ecosystem on a leash”. Nature. 548 (7665): 43—51. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/nature23292. 
  24. ^ Shade, Ashley; Handelsman, Jo (2011-10-18). „Beyond the Venn diagram: the hunt for a core microbiome”. Environmental Microbiology. 14 (1): 4—12. ISSN 1462-2912. doi:10.1111/j.1462-2920.2011.02585.x. 
  25. ^ Mullis, Kary B.; Faloona, Fred A. (1987), [21] Specific synthesis of DNA in vitro via a polymerase-catalyzed chain reaction, Elsevier, str. 335—350, Pristupljeno 2023-12-21 
  26. ^ Metzker, Michael L. (2009-12-08). „Sequencing technologies — the next generation”. Nature Reviews Genetics. 11 (1): 31—46. ISSN 1471-0056. doi:10.1038/nrg2626. 
  27. ^ Handelsman, Jo; Rondon, Michelle R.; Brady, Sean F.; Clardy, Jon; Goodman, Robert M. (1998). „Molecular biological access to the chemistry of unknown soil microbes: a new frontier for natural products”. Chemistry & Biology. 5 (10): R245—R249. ISSN 1074-5521. doi:10.1016/s1074-5521(98)90108-9. 
  28. ^ Philippot, Laurent; Hallin, Sara (2005). „Finding the missing link between diversity and activity using denitrifying bacteria as a model functional community”. Current Opinion in Microbiology. 8 (3): 234—239. ISSN 1369-5274. doi:10.1016/j.mib.2005.04.003. 
  29. ^ Bohmann, Kristine; Evans, Alice; Gilbert, M. Thomas P.; Carvalho, Gary R.; Creer, Simon; Knapp, Michael; Yu, Douglas W.; de Bruyn, Mark (2014). „Environmental DNA for wildlife biology and biodiversity monitoring”. Trends in Ecology & Evolution. 29 (6): 358—367. ISSN 0169-5347. doi:10.1016/j.tree.2014.04.003. 
  30. ^ Hsu, K.-J.; DeMore, W. B. (1995). „Rate Constants and Temperature Dependences for the Reactions of Hydroxyl Radical with Several Halogenated Methanes, Ethanes, and Propanes by Relative Rate Measurements”. The Journal of Physical Chemistry. 99 (4): 1235—1244. ISSN 0022-3654. doi:10.1021/j100004a025. 
  31. ^ Snyder, Lloyd R.; Kirkland, Joseph J.; Glajch, Joseph L. (1997-02-28). Practical HPLC Method Development. Wiley. ISBN 978-0-471-00703-6. 
  32. ^ Tanner, Scott D; Baranov, Vladimir I; Bandura, Dmitry R (2002). „Reaction cells and collision cells for ICP-MS: a tutorial review”. Spectrochimica Acta Part B: Atomic Spectroscopy. 57 (9): 1361—1452. ISSN 0584-8547. doi:10.1016/s0584-8547(02)00069-1. 
  33. ^ Moody, R (2000-01-24). „Atomic Absorption Spectrometry, by B. Welz and M. Sperling, Wiley-VCH, Weinheim, 1999. viii+941 pp., ISBN 3-527285717. £120.00”. Talanta. 51 (1): 201. ISSN 0039-9140. doi:10.1016/s0039-9140(99)00270-2. 
  34. ^ Engvall, Eva; Perlmann, Peter (1971). „Enzyme-linked immunosorbent assay (ELISA) quantitative assay of immunoglobulin G”. Immunochemistry. 8 (9): 871—874. ISSN 0019-2791. doi:10.1016/0019-2791(71)90454-x. 
  35. ^ Skoog, Douglas A.; Holler, F. James; Crouch, Stanley R. (2013). „Instrumentelle Analytik”. doi:10.1007/978-3-642-39726-4. 
  36. ^ Gardner, Julian W.; Varadan, Vijay K.; Awadelkarim, Osama O. (2001-11-20). „Microsensors”. Microsensors, MEMS, and Smart Devices: 227—302. doi:10.1002/9780470846087.ch8. 
  37. ^ „2012 2nd International Conference on Remote Sensing, Environment and Transportation Engineering [Copyright notice]”. 2012 2nd International Conference on Remote Sensing, Environment and Transportation Engineering. IEEE. 2012. doi:10.1109/rsete.2012.6260343. 
  38. ^ Chapra, Steven C. (2011-09-30). „Rubbish, Stink, and Death: The Historical Evolution, Present State, and Future Direction of Water-Quality Management and Modeling”. Environmental Engineering Research. 16 (3): 113—119. ISSN 1226-1025. doi:10.4491/eer.2011.16.3.113. 
  39. ^ Chow, Judith C.; Watson, John G. (2002-01-19). „Review of PM2.5 and PM10 Apportionment for Fossil Fuel Combustion and Other Sources by the Chemical Mass Balance Receptor Model”. Energy & Fuels. 16 (2): 222—260. ISSN 0887-0624. doi:10.1021/ef0101715. 
  40. ^ Doughty, C. R. (1994). „Freshwater biomonitoring and benthic macroinvertebrates, edited by D. M. Rosenberg and V. H. Resh, Chapman and Hall, New York, 1993. ix + 488pp. Price: £39.95. ISBN 0412 02251 6”. Aquatic Conservation: Marine and Freshwater Ecosystems. 4 (1): 92—92. ISSN 1052-7613. doi:10.1002/aqc.3270040110. 
  41. ^ Graham, Alastair (2011-12-22). „Geographic Information Systems & Science, edited by Paul A. Longley, Michael F. Goodchild, David J. Maguire and David W. Rhind”. International Journal of Remote Sensing. 33 (13): 4291—4292. ISSN 0143-1161. doi:10.1080/01431161.2011.587098. 
  42. ^ Logan, Bruce E.; Hamelers, Bert; Rozendal, René; Schröder, Uwe; Keller, Jürg; Freguia, Stefano; Aelterman, Peter; Verstraete, Willy; Rabaey, Korneel (2006-07-14). „Microbial Fuel Cells:  Methodology and Technology”. Environmental Science & Technology. 40 (17): 5181—5192. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es0605016. 
  43. ^ Liu, Hong; Logan, Bruce E. (2004-06-12). „Electricity Generation Using an Air-Cathode Single Chamber Microbial Fuel Cell in the Presence and Absence of a Proton Exchange Membrane”. Environmental Science & Technology. 38 (14): 4040—4046. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es0499344. 
  44. ^ Rozendal, René A.; Hamelers, Hubertus V. M.; Buisman, Cees J. N. (2006-06-09). „Effects of Membrane Cation Transport on pH and Microbial Fuel Cell Performance”. Environmental Science & Technology. 40 (17): 5206—5211. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es060387r. 
  45. ^ Adekunle, Ademola; Raghavan, Vijaya; Tartakovsky, Boris (2019). „A comparison of microbial fuel cell and microbial electrolysis cell biosensors for real-time environmental monitoring”. Bioelectrochemistry. 126: 105—112. ISSN 1567-5394. doi:10.1016/j.bioelechem.2018.11.007. 
  46. ^ Hannon, Michael; Gimpel, Javier; Tran, Miller; Rasala, Beth; Mayfield, Stephen (2010). „Biofuels from algae: challenges and potential”. Biofuels. 1 (5): 763—784. ISSN 1759-7269. doi:10.4155/bfs.10.44. 
  47. ^ Chisti, Yusuf (2007). „Biodiesel from microalgae”. Biotechnology Advances. 25 (3): 294—306. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/j.biotechadv.2007.02.001. 
  48. ^ Uduman, Nyomi; Qi, Ying; Danquah, Michael K.; Forde, Gareth M.; Hoadley, Andrew (2010-01-01). „Dewatering of microalgal cultures: A major bottleneck to algae-based fuels”. Journal of Renewable and Sustainable Energy. 2 (1). ISSN 1941-7012. doi:10.1063/1.3294480. 
  49. ^ Halim, Ronald; Danquah, Michael K.; Webley, Paul A. (2012). „Extraction of oil from microalgae for biodiesel production: A review”. Biotechnology Advances. 30 (3): 709—732. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/j.biotechadv.2012.01.001. 
  50. ^ Mata, Teresa M.; Martins, António A.; Caetano, Nidia. S. (2010). „Microalgae for biodiesel production and other applications: A review”. Renewable and Sustainable Energy Reviews. 14 (1): 217—232. ISSN 1364-0321. doi:10.1016/j.rser.2009.07.020. 
  51. ^ Batstone, D.J.; Keller, J.; Angelidaki, I.; Kalyuzhnyi, S.V.; Pavlostathis, S.G.; Rozzi, A.; Sanders, W.T.M.; Siegrist, H.; Vavilin, V.A. (2002-05-01). „The IWA Anaerobic Digestion Model No 1 (ADM1)”. Water Science and Technology. 45 (10): 65—73. ISSN 0273-1223. doi:10.2166/wst.2002.0292. 
  52. ^ Oldroyd, Giles E.D.; Downie, J. Allan (2008-06-01). „Coordinating Nodule Morphogenesis with Rhizobial Infection in Legumes”. Annual Review of Plant Biology. 59 (1): 519—546. ISSN 1543-5008. doi:10.1146/annurev.arplant.59.032607.092839. 
  53. ^ Smith, Sally E.; Read, David (2008), INTRODUCTION, Elsevier, str. 1—9, Pristupljeno 2023-12-21 
  54. ^ Lugtenberg, Ben; Kamilova, Faina (2009-10-01). „Plant-Growth-Promoting Rhizobacteria”. Annual Review of Microbiology. 63 (1): 541—556. ISSN 0066-4227. doi:10.1146/annurev.micro.62.081307.162918. 
  55. ^ Harman, Gary E.; Howell, Charles R.; Viterbo, Ada; Chet, Ilan; Lorito, Matteo (2004). „Trichoderma species — opportunistic, avirulent plant symbionts”. Nature Reviews Microbiology. 2 (1): 43—56. ISSN 1740-1526. doi:10.1038/nrmicro797. 
  56. ^ Hardoim, Pablo R.; van Overbeek, Leo S.; Elsas, Jan Dirk van (2008). „Properties of bacterial endophytes and their proposed role in plant growth”. Trends in Microbiology. 16 (10): 463—471. ISSN 0966-842X. doi:10.1016/j.tim.2008.07.008. 
  57. ^ Innes, N. L. (2006). „Global Status of Commercialized Biotech/GM Crops: 2005. ISAAA Briefs No. 34. By C. James. Ithaca, NY, USA: ISAAA (2005), pp. 46, US$50.00. ISBN 1-892456-38-9”. Experimental Agriculture. 42 (3): 372—372. ISSN 0014-4797. doi:10.1017/s0014479706343797. 
  58. ^ Baum, James A; Bogaert, Thierry; Clinton, William; Heck, Gregory R; Feldmann, Pascale; Ilagan, Oliver; Johnson, Scott; Plaetinck, Geert; Munyikwa, Tichafa (2007). „Control of coleopteran insect pests through RNA interference”. Nature Biotechnology. 25 (11): 1322—1326. ISSN 1087-0156. doi:10.1038/nbt1359. 
  59. ^ Dyck, V. A.; Hendrichs, J.; Robinson, A.S., ur. (2005). „Sterile Insect Technique”. doi:10.1007/1-4020-4051-2. 
  60. ^ van Lenteren, Joop C.; Bolckmans, Karel; Köhl, Jürgen; Ravensberg, Willem J.; Urbaneja, Alberto (2017-03-18). „Biological control using invertebrates and microorganisms: plenty of new opportunities”. BioControl. 63 (1): 39—59. ISSN 1386-6141. doi:10.1007/s10526-017-9801-4. 
  61. ^ Cardé, Ring T.; Minks, Albert K. (1995). „Control of Moth Pests by Mating Disruption: Successes and Constraints”. Annual Review of Entomology. 40 (1): 559—585. ISSN 0066-4170. doi:10.1146/annurev.en.40.010195.003015. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биотехнологија_животне_средине&oldid=26824492”