Pređi na sadržaj

Богојављенска ноћ

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bogojavljenska noć
Scena iz "Bogojavljenske noći" (Malvolio i grofica), Danijel Maklis (1840)
Nastanak i sadržaj
AutorVilijam Šekspir
ZemljaEngleska
Jezikengleski
Žanr / vrsta delakomedija
Izdavanje
Datumoko 1601–1602.

Bogojavljenska noć, ili What You Will (Šta hoćete) je romantična komedija Vilijama Šekspira, za koju se veruje da je napisana oko 1601–1602. kao zabava za dvanaestu noć za kraj božićnih praznika. Predstava je usredsređena na blizance Violu i Sebastijana, koji su razdvojeni u brodolomu. Viola (koja je prerušena u Cezarija) se zaljubljuje u vojvodu Orsina, koji je zauzvrat zaljubljen u groficu Oliviju. Upoznavši Violu, grofica Olivija se zaljubljuje u nju misleći da je muškarac.

Predstava je proširena na muzičke intermedije i očekivani nered tom prilikom,[1] sa elementima zapleta izvučenim iz novele „O Apolonijusu i Sili“ Barnabea Riča, zasnovane na priči Matea Bandela. Prvo dokumentovano javno izvođenje bilo je 2. februara 1602, na Sretenje Gospodnje, zvanični kraj božićnih praznika. Komad nije objavljen sve do njegovog uključivanja u Prvi folio iz 1623.

Likovi[uredi | uredi izvor]

Scena iz Bogojavljenske noći, Frensis Vitli (1771–1772)

 

  • Viola – devojka brodolomac koja se maskira u paža Cezarija
  • Sebastijan – Violin brat blizanac
  • Vojvoda Orsino
  • Olivija – bogata grofica
  • Malvolio – upravnik u Olivijinom domaćinstvu
  • Marija – Olivijina služavka
  • Ser Tobi Belč – Olivijin ujak
  • Ser Endrju Ejkjučik – prijatelj ser Tobija
  • Feste – Olivijin sluga, lakrdijaš
  • Fabijan – sluga u Olivijinom domaćinstvu
  • Antonio – pomorski kapetan i Sebastijanov prijatelj
  • Valentin i Kurio – gospoda koja posećuju vojvodu
  • Pomorski kapetan – Violin prijatelj

Sinopsis[uredi | uredi izvor]

Prikaz Olivije Edmunda Lejtona iz Grafičke galerije Šekspirovih heroina

Viola je doživela brodolom na obali Ilirije i dospeva na obalu uz pomoć kapetana. Izgubila je kontakt sa svojim bratom blizancem Sebastijanom, za koga veruje da se udavio, i uz pomoć kapetana, prerušava se u mladića pod imenom Cezario i stupa u službu vojvode Orsina. Vojvoda Orsino je zaljubljen u Oliviju, koja oplakuje nedavnu smrt svog brata. Olivija odbija da se zabavlja, da bude u muškom društvu, ili da prihvati ljubavne ili bračne ponude od bilo koga, uključujući i vojvodu, sve dok ne prođe sedam godina. Vojvoda Orsino tada koristi "Cezarija" kao posrednika da ispoveda svoju strastvenu ljubav prema Oliviji. Olivija se, međutim, zaljubljuje u "Cezarija", dovodeći se u sukob sa svojim zavetom. U međuvremenu, Viola se zaljubila u vojvodu Orsina, stvarajući ljubavni trougao: Viola voli vojvodu Orsina, vojvoda Orsino voli Oliviju, a Olivija voli Violu prerušenu u Cezarija.

Ser Tobi Belč dolazi u pomoć ser Endrju Ejkjučiku, Artur Bojd Hoton, oko 1854. godine

U komičnoj podzapletu, nekoliko likova kuje zaveru da nateraju Olivijinog pompeznog upravnika Malvolija da poveruje da se Olivija zaljubila u njega. Ovo uključuje Olivijinog razularenog ujaka, ser Tobija Belča; još jednog potencijalnog udvarača, glupog štitonošu po imenu ser Endrju Ejkjučik; Olivijine sluge Mariju i Fabijana; i Olivijinog lakrdijaša, Festea. Ser Tobi i ser Endrju se upuštaju u piće i veselje, narušavajući tako mir u Olivijinom domaćinstvu do kasno u noć, što je navelo Malvolija da ih kazni.

Malvolio i ser Tobi (2. čin, scena 3), Džordž Klint (oko 1833.)

Ser Tobi, Ser Endrju i Marija planiraju da se osvete Malvoliju. Oni ubeđuju Malvolija da je Olivija tajno zaljubljena u njega tako što su mu podmetnuli ljubavno pismo, koje je Marija napisala Olivijinim rukopisom. Od Malvolija se traži da nosi žute čarape sa ukrštenim vezicama — boju i modu koju Olivija mrzi, da bude grub prema ostatku posluge i da se neprestano smeška u Olivijinom prisustvu. Malvolio pronalazi pismo i reaguje iznenađeno oduševljeno. Počinje da glumi kako bi pokazao Oliviji svoj pozitivan odgovor. Olivija je šokirana promenama u Malvoliju i, slažući se da Malvolio izgleda lud, ostavlja ga da se o njemu brinu njegovi mučitelji. Pretvarajući se da je Malvolio lud, mučitelji ga zatvaraju u mračnu komoru. Feste posećuje Malvolija da bi ismevao Malvolijevo ludilo, kako on sam tako i prerušen u sveštenika.

U međuvremenu, Violinog blizanca, Sebastijana, spasao je Antonio, pomorski kapetan koji se ranije borio protiv Orsina, i koji prati Sebastijana u Iliriju, uprkos opasnosti. Sebastijanova pojava dodaje komediji zbrku pogrešnih identiteta. Prihvatajući Sebastijana kao "Cezarija", Olivija traži od Sebastijana da je oženi i oni se tajno venčavaju u crkvi. Konačno, kada se "Cezario" i Sebastijan pojavljuju u prisustvu Olivije i Orsina, nastaje čuđenje i konfuzija zbog njihove fizičke sličnosti. U ovom trenutku, Viola otkriva svoj identitet i ponovo se ujedinjuje sa svojim bratom blizancem.

Predstava se završava objavom braka između vojvode Orsina i Viole, a saznaje se da se ser Tobi oženio Marijom. Malvolio se zaklinje da će se osvetiti svojim mučiteljima i ode, ali Orsino šalje Fabijana da ga umiri.

Scena[uredi | uredi izvor]

Ilirija, egzotično okruženje Bogojavljenske noći, važno je za romantičnu atmosferu predstave.

Ilirija je bila drevna regija Zapadnog Balkana čija je obala (istočna obala Jadranskog mora, koji je jedini deo antičke Ilirije relevantan za predstavu) pokrivala (od severa ka jugu) obale današnje Slovenije, Hrvatske, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Albaniju. Obuhvatala je i grad-državu Republiku Raguzu koji je pretpostavljen kao mesto dešavanja, a koji je danas poznat kao Dubrovnik, Hrvatska.[2]

Iliriju je možda sugerisala rimska komedija Menehmi, čija radnja takođe uključuje blizance koji se greškom zamenjuju. Ilirija se takođe pominje kao mesto gusara u Šekspirovoj ranijoj drami, Henri VI, drugi deo. Imena većine likova su italijanska, ali neki od likova imaju engleska imena. Čudno, „ilirska“ dama Olivija ima engleskog strica, ser Tobija Belča.

Primećeno je da radnja predstave ima i druge engleske aluzije kao što je Violino korišćenje reči „Westward ho!“, tipičan poklič londonskih lađara iz 16. veka, kao i Antonijeva preporuka Sebastijanu da je najbolje da prenoći u „Slonu“ u Iliriji (Slon je bio kafana nedaleko od Glob teatra).[3]

Izvori[uredi | uredi izvor]

Veruje se da se drama u velikoj meri oslanjala na italijansku produkciju Gl'ingannati) (ili Prevareni),[4] koju je kolektivno napisala Accademia degli Intronati iz Sijene 1531. godine. Pretpostavlja se da je ime njegovog muškog vođe, Orsino, predložio Virdžinio Orsini, italijanski plemić koji je posetio London u zimu 1600. do 1601.[5]

Bogojavljenska noć je referenca na dvanaestu noć posle Božića, koja se naziva i predvečerje Bogojavljenja. Prvobitno je to bio katolički praznik, a to su ponekad bile prilike za veselje, poput drugih hrišćanskih praznika. Sluge su se često oblačile u svoje gospodare, muškarci u žene i tako dalje. Ova istorija prazničnog rituala i karnevalskog preokreta,[a] je kulturno poreklo zapleta drame vođenog rodnom konfuzijom. Proslavi Bogojavljenja često su se protivili puritanci, baš kao što se Malvolio protivi veselju u predstavi.[6]

Datum nastanka i tekst[uredi | uredi izvor]

Naslovna stranica Bogojavljenske noći iz Prvog folija iz 1623.

Predstava je verovatno završena između 1600. i 1601. godine, perioda na koji ukazuje referenca na događaje koji su se desili tokom tog vremena. Student prava, Džon Meningem, koji je studirao u Midl Templu u Londonu, opisao je prestavu 2. februara 1602. (Sretenje Gospodnje) koja se odigrala u sali Midl Templa na zvaničnom kraju Božića i na koju su studenti bili pozvani.[7] Ovo je bilo prvo zabeleženo javno izvođenje predstave. Komad nije objavljen sve do njegovog uključivanja u Prvi folio 1623. godine.

Teme[uredi | uredi izvor]

Viola nije sama među Šekspirovim preoblačenim heroinama; u Šekspirovom pozorištu, konvencija je nalagala da dečaci adolescenti igraju uloge ženskih likova.[8] Njeno oblačenje omogućava joj da obavlja muške uloge, kao što je da glumi glasnika između Orsina i Olivije ili da služi kao Orsinov poverenik.

Scena duela iz Bogojavljenske noći Vilijama Šekspira, Vilijam Pauel Frit (1842)

Kako sama priroda Bogojavljenske noći istražuje rodni identitet i seksualnu privlačnost, muški glumac koji igra Violu pojačao je utisak androginosti i seksualne dvosmislenosti.[9] Neki savremeni naučnici veruju da se Bogojavljenska noć, uz dodatnu konfuziju muških glumaca i Violinu prevaru, bavi rodnim pitanjima „sa posebnom neposrednošću“.[10] Oni takođe prihvataju da prikaz roda u Bogojavljenskoj noći potiče od preovlađujuće naučne teorije tog doba da su žene jednostavno nesavršeni muškarci.[9]

Istorija izvođenja[uredi | uredi izvor]

Tokom i neposredno posle Šekspirovog života[uredi | uredi izvor]

Neki naučnici tvrde da je Bogojavljenska noć verovatno naručena za izvođenje u okviru proslave Bogojavljenske noći koju je kraljica Elizabeta I održala u palati Vajthol 6. januara 1601. kako bi obeležila kraj ambasade italijanskog diplomate, vojvode od Orsina.[11] Drugi to osporavaju, tvrdeći da bi to bilo malo verovatno za Šekspira, tvrdeći da bi "rigidni bonton dvora kraljice Elizabete" učinio "nemogućim" da ima glavnog lika u komediji nazvanoj po samom diplomati koji prisustvuje predstavi, i da je verovatnije da je Šekspir koristio ime iz diplomatske posete 1601. kada je pisao svoju dramu koja je premijerno prikazana sledeće zime.[12] Ponovo je izvedena na dvoru na Uskršnji ponedeljak 1618. i na Sretenje Gospodnje 1623. godine.

Najraniji javni nastup održan je u Midl Templ Holu, 2. februara 1602. godine, zabeleženo u zapisu u dnevniku advokata Džona Meningema.[13]

Restauracija do 20. veka[uredi | uredi izvor]

Scena iz Bogojavljenske noći Vilijama Šekspira: 5. čin, scena 1 (Vilijam Hamilton, oko 1797)

Predstava je takođe bila jedno od najranijih Šekspirovih dela izvođenih na početku Restauracije; adaptacija ser Vilijema Davenanta postavljena je 1661. sa Tomasom Betertonom u ulozi ser Tobija Belča. Semjuel Pepis je smatrao da je to „glupa predstava“, ali ju je svejedno video tri puta: 11. septembra 1661, 6. januara 1663. i 20. januara 1669. Druga adaptacija, odigrana je 1703.[14]

Nakon što je bio na sceni samo u adaptacijama krajem 17. i početkom 18. veka, originalni Šekspirov tekst Bogojavljenske noći je oživljen 1741. godine, u produkciji u Druri Lejnu. Godine 1820. postavljena je operska verzija Frederika Rejnoldsa, uz muziku koju je komponovao Henri Bišop.

20. i 21. vek[uredi | uredi izvor]

Uticajne produkcije su postavljene 1912. i 1916. u Old Viku.

Poster Bogojavljenske noći Dramskog udruženja Univerziteta Jejl, Nju Hejven, Konektikat, 1921.

Lilian Bejlis je 1931. godine ponovo otvorila dugo uspavano pozorište Sadlers Vels sa zapaženom predstavom u kojoj su glumili Ralf Ričardson kao Sir Tobi i Džon Gilgud kao Malvolio. Pozorište Old Vik je ponovo otvoreno 1950. (nakon što je pretrpelo ozbiljnu štetu 1941.) sa nezaboravnom predstavom u kojoj je Pegi Eškroft glumila Violu. Gilgud je režirao predstavu u Šekspirovom memorijalnom teatru sa Lorensom Olivijeom kao Malvoliom i Vivijen Li koja je igrala i Violu i Sebastijana 1955. Najduža produkcija na Brodveju bila je postavka Margaret Vebster iz 1940. u kojoj je glumio Moris Evans kao Malvolio i Helen Hejz kao Viola. Održalo se 129 predstava, više nego dvostruko duže od bilo koje druge brodvejske produkcije.

Malvolio je popularan izbor među scenskim glumcima; drugi koji su učestvovali su Ijan Holm mnogo puta, Sajmon Rasel Bil, Ričard Korderi (2005), Patrik Stjuart, Derek Džejkobi, Ričard Vilson (2009),[15] i Stiven Fraj (2012).[16]

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Komad se konstantno svrstava među najveće drame ikada napisane[17][18] i nazvan je „Savršena komedija“.[19][20] Danski filozof Seren Kirkegor otvara svoju knjigu Filozofski fragmenti iz 1844. citatom „Bolje dobro obešen nego loše venčan“ koji je parafraza Festeovog komentara Mariji u 1. činu, scena 5: „Dobro vešanje sprečava loš brak“. Niče se takođe usputno poziva na Bogojavljensku noć (konkretno, na sumnju ser Endrjua Ejkjučika, izraženu u 1. delu, scena 3, da njegov prekomerni unos govedine ima inverzan efekat na njegovu duhovitost) u trećem eseju svoje Genealogije morala.

Fusnote[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The carnival-like atmosphere is based on the then-1,000 year earlier, ancient Roman festival of the Saturnalia held at the same time of year. The Saturnalia was characterized by drunken revelry and inversion of the social order: Masters became servants for a day, and vice versa.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Thomson, Peter (1983). Shakespeare's Theatre. London: Routledge & Kegan Paul. str. 94. ISBN 0-7100-9480-9. OCLC 9154553. „Shakespeare, having tackled the theatrical problems of providing Twelfth Night with effective musical interludes, found his attitude toward his material changed. An episodic story became in his mind a thing of dreams and themes.” 
  2. ^ Torbarina, Josip (jun 1964). „The Settings of Shakespeare's Plays”. Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia (na jeziku: engleski). — (17–18): 21—59. ISSN 0039-3339. OCLC 760940009. 
  3. ^ Shakespeare, William (2004). Donno, Elizabeth Story, ur. Twelfth night, or, What you will (Updated izd.). Cambridge: Cambridge University Press. str. 7. ISBN 978-0-521-82792-8. OCLC 54824521. 
  4. ^ Caldecott, Henry Stratford (1896). „Our English Homer, or, The Bacon–Shakespeare Controversy: A Lecture”. Johannesburg Times. Johannesburg. str. 9. OCLC 83492745. 
  5. ^ Halliday, F.E. (1964). A Shakespeare Companion 1564–1964 (First izd.). Harmondsworth: Penguin. str. 71, 505. OCLC 69117982. 
  6. ^ van den Brink, Bret (2023). „What You Will: Double Predestination and the Plot of Twelfth Night” (PDF). Sinestesieonline. 40: 4. 
  7. ^ Hobgood, Allison P. (jesen 2006). „Twelfth Night's "Notorious Abuse" of Malvolio: Shame, Humorality, and Early Modern Spectatorship” (PDF). Shakespeare Bulletin. 24 (3): 1—22. doi:10.1353/shb.2006.0049. Pristupljeno 17. 11. 2012. 
  8. ^ Shakespeare, William; Stephen Greenblatt; Walter Cohen; Jean E. Howard; Katharine Eisaman Maus; Andrew Gurr (1997). The Norton ShakespeareNeophodna slobodna registracija (First izd.). New York: W.W. Norton. str. 40, 1090. ISBN 0-393-97087-6. 
  9. ^ a b Charles, Casey. "Gender Trouble in Twelfth Night". Theatre Journal. Vol. 49, No. 2 (1997): 121–141 [124].
  10. ^ Smith, Bruce R. "Introduction". Twelfth Night. Boston: Bedford/St. Martin's, 2001.
  11. ^ Hotson, Leslie (1954). The First Night of Twelfth Night (First izd.). New York: Macmillan. OCLC 353282. 
  12. ^ Mahood, M.M. (1968). Twelfth Night. Middlesex: Penguin. „We only have to translate the episode into modern terms - a Royal Command performance on the occasion of a State Visit - to see how unthinkable it would be to use the important visitor's name for the chief character in a comedy.” 
  13. ^ Shakespeare, William; Smith, Bruce R. (2001). Twelfth Night: Texts and Contexts. Boston: Bedford/St Martin's. str. 2. ISBN 0-312-20219-9. 
  14. ^ Halliday, F.E. (1964). A Shakespeare Companion 1564–1964 (First izd.). Harmondsworth: Penguin. str. 71, 505. OCLC 69117982. 
  15. ^ Costa, Maddy (20. 10. 2009). „Malvolio – the killjoy the stars love to play”. The Guardian. Pristupljeno 17. 11. 2012. 
  16. ^ Costa, Maddy (1. 10. 2012). „Stephen Fry's Twelfth Night: This all-male affair is no one-man show”. The Guardian. Pristupljeno 2. 7. 2012. 
  17. ^ „The 50 Best Plays of All Time”. timeout. 11. 3. 2020. 
  18. ^ „Michael Billington's 101 Greatest Plays of All Time”. thegurdian. 2. 9. 2015. 
  19. ^ „Best Shakespeare Productions”. thegurdian. 21. 4. 2014. 
  20. ^ „The best Shakespeare comedies”. timeout. 12. 10. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Digitalna izdanja
Obrazovni resursi
Drugi izvori
  • Bogojavljenska noć na sajtu IBDB (jezik: engleski)
  • Twelfth Night Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. октобар 2019) at the British Library
  • For an analysis of various characters in Twelfth Night, one may refer to Pinaki Roy's essay "Epiphanies: Rereading Select Characters in William Shakespeare's Twelfth Night", published in Yearly Shakespeare – 2012 ISSN 0976-9536 10, April 2012: 53–60.
  • Video Program featuring a visit to the Guthrie Theater in Minneapolis featuring the July–August 2000 production of The Twelfth Night, directed by Joe Dowling, and featuring interviews with actors Charles Keating and Opal Alladin plus video clips from the play (28:40).
  • Twelfth Night (2018) on YouTube
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богојављенска_ноћ&oldid=27848034”