Igor N. Grigorjev

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Igor N. Grigorjev
Lični podaci
Puno imeIgorь Nikolaevič Grigorьev
Datum rođenja(1923-08-17)17. avgust 1923.
Mesto rođenjaSitoviči, Porhovski rejon, Sovjetski Savez, SSSR
Datum smrti16. januar 1996.(1996-01-16) (72 god.)
Mesto smrtiJuke, Lenjingradska oblast, Rusija
Državljanstvo SSSR →  Rusija
Porodica
SupružnikDiana/Darija V. Grigorjeva, Margarita Kuzmina, Jelena Morozkina
DecaGrigorij I. Grigorjev, Marija I. Kuzmina
Književni rad
Jezik stvaranjaruski jezik
Žanrpoezija
Zvanični veb-sajt
http://igor-grigoriev.ru/

Igor Nikolajevič Grigorjev (rus. Игорь Николаевич Григорьев; rođen je 17. avgusta 1923. godine u selu Sitoviči, Porhovskog okruga Pskovske oblasti; preminuo 16. januara 1996. godine u Jukama, Lenjingradskoj oblasti) – bio je ruski borac u Drugom svetskom ratu i poznati pesnik[1].

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Igor Nikolajevič je rođen 17. avgusta 1923. godine u selu Sitoviči, Porhovskog okruga Pskovske oblasti. Pesnikov otac, samouki pesnik i seljak, tokom Prvog svetskog rata, bio je hrabar ratnik, Georgijevski kavaljer, učesnik Brusilovskog proboja. Posle rata živeo je u selu, bio je pastir. Majka je, naprotiv, postala aktivna učesnica u izgradnji novog života, učestvovala je u seoskom aktivizmu. Nekoliko godina pre rata, Grigorjev se sa ocem i mlađim bratom Lavom preselio u zaseok Pljusu, gde je završio desetogodišnju školu. Živeli su, po rečima pesnika, napola siti, zato „nisu sa bratom obilazili komšijske bašte i njive.” Grigorjev se zainteresovao za poeziju veoma rano – već sa pet godina, kada ga je njegova sestra naučila azbuku. Pročitao je pesmu u nekoj zbirci, koja ga je pogodila: radilo se o istoj šumi, blizu koje je stajala njihova seoska koliba i koja je „bila prijatelj i drugi dom”[2].

Godine 1941, kada su u rodnu zemlju došli fašisti, Grigorjev je vodio pljusku organizaciju otpora, u koju su bili uključeni i njegovi vršnjaci. U predgovoru zbirke Žeđ (rus. Žažda) je napisao: „Kada su nacisti zarobili moju pomoćnicu i vernu prijateljicu, Ljubov Smurovu (to se dogodilo u zaseoku Pljusa 11. avgusta 1943. godine), moj brat i ja smo pobegli u partizane.” Posle rata, Grigorjev se bavio lovom u kostromskim šumama, radio je kao fotograf u Vologodskoj oblasti, pa kao geolog u Pribajkalju[1].

Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Godine 1956. u novinama Pskovskaja pravda (rus. Pskovskaя pravda) objavljene su 3 Grigorjeve pesme. Od tog vremena poezija je postala njegova osnovna profesija. Objavljivao je u časopisima Zvezda i Neva, u novinama i zbirkama, a veoma se bavio prevodima pesnika Estonije, Belorusije, Letonije i Azerbejdžana. Do svoje prve knjige pesama, Rodne daljine (rus. Rodimыe dali, 1960. išao je dugo i teško), ali posle nje su izašle jedna za drugom Grigorjeve pesničke zbirke: Jutra i vrste (rus. Zori da verstы, 1962), Listoboj (rus. Listoboй, 1962), Srce i mač (rus. Serdce i meč, 1965), Gorke jabuke (rus. Gorьkie яbloki, 1966). Godine 1967. dogodio se nagli preokret u životu Grigorjeva: vratio se u Pskov, gde je stvorio i rukovodio Pskovskom književnom organizacijom. Morao je da radi u neprijateljskoj atmosferi. Ucenjivali su ga činjenicom da ne poštuje „pravila socrealizma”. „Moja sabraća po peru nisu delili slavu Pskova”, sa gorskom ironijom je govorio Grigorjev. Zdravlje mu je tada već bilo narušeno. U izdanjima Moskve i Lenjingrada nastavile su da izlaze knjige Grigorjeva: Briga (rus. Zabota, 1970), Ne prestajem da volim (rus. Ne razlюblю, 1972), Krasuha (rus. Krasuha, 1973), Žeđ (rus. Žažda, 1977), Putanja (rus. Stezя, 1982), Ruska lekcija (rus. Russkiй urok, 1991), Koga volim (rus. Kogo lюblю, 1994), itd. Dve knjige su objavljene posthumno: Zvona: Pesme o ratu i Pobedi (rus. Nabat: Stihi o voйne i Pobede, 1995) – u Pskovu, Bol: Izabrane (rus. Bolь: Izbrannoe, 1995) – u Sankt Peterburgu[3]. Iako je napustio rukovodeće mesto, Grigorjev je faktički ostao vođa pskovskih pisaca. Njegova duhovna velikodušnost nije imala granice. U Pskovu i nakon njegove smrti, večeri posvećene njegovoj poeziji i dalje se održavaju.

Poezija Grigorjeva je upečatljiva po jeziku i stilu, koji uključuje u sebe i moderan, živ govorni jezik, i tradiciju usmenog narodnog stvaralaštva i rusku književnu klasiku. Grigorjev je pripadao upravo toj plejadi pesnika (A. Jašin, S. Vikulov, N. Rubcov, itd.), koji su postavili „strogo pitanje” – biti ili ne biti Rusiji? Grigorijeva poezija uči o neumoljivoj borbi protiv zla, o dobru, odnosu prema ljudima bez koristi; krvnoj vezanosti za rodnu zemlju – “malu” otadžbinu; poštovani stav i sažaljenje prema prirodi, prema svemu što postoji; sposobnost da se odupre nevoljama i podnesu bilo kakve nedaće.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Sin pesnika je Grigorij Igorovič Grigorjev (starešina hrama Ioana Preteče u Jukama, rođen u braku pesnika sa Beloruskinjom Darijom Grigorjevom). O pesmama svog oca je napisao: „U njima je istinski bol i krik ruske duše! Ko je od današnjih pesnika u takvoj dubini shvatio izvore Ruske zemlje? U njegovim pesmama je splav vremena, njihovo neraskidivo jedinstvo... Njegove prodorne linije bude uspavana srca, za razliku od svih mogućih uspavanih marševa”[4]. O. Grigorij Grigorjev je i doktor medicinskih nauka, nagrađeni lekar, doktor bogoslovskih nauka, profesor i psihoterapeut[5]. Pesnikova kćerka je Marija I. Kuzmina (od majke - Margarite Kuzmine), rođena 1966. godine, pesnikinja.

Sećanje na pesnika[uredi | uredi izvor]

Svake godine se održava konkurs za najlepšu pesmu, koji nosi ime Igora Grigorjeva, kao i međunarodna konferencija na kojoj se diskutuje o njegovom stvaralaštvu. U Pskovu se nalazi i Biblioteka Igora N. Grigorjeva. Zaslužnim trudbenicima kulture, književnicima, pedagozima, kao i proučavaocima dela Grigorjeva cvake godine se dodeljuje Memorijalna medalja „Pesnik i borac Igor Grigorjev (1923–1996)”. Izbor i dodelu organizuju Fond sećanja na pesnika Igora Grigorjeva, Sankt Peterburg, na čijem se čelu nalazi pesnikov sin Grigorij Grigorjev. Na mestu sekretara komisije za dodelu medalje nalazi se Natalija Sovjetna, beloruska i ruska pesnikinja i dobitnica mnogih književnih nagrada[6].

Dobitnica Memorijalne medalje „Pesnik i borac Igor Grigorjev (1923–1996)” u Srbiji je Dajana Lazarević, master filologije i književni prevodilac, za prevod zbirke poezije Otadžbina srce miluje I. Grigorjeva na srpski jezik, u 2020. godini. Iste godine je prevela i objavila zbirku poezije Natalije Sovjetne Na zemlji suncem obasjanoj i učestvovala na konferenciji povodom dodele Memorijalne medalje[7].

Pesničke zbirke[uredi | uredi izvor]

Knjige u koautorstvu:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Grigorьev I. N. Vse peremeletsя. Avtobiografiя”. Saйt pamяti poэta i voina Igorя Nikolaeviča GRIGORЬEVA. Pristupljeno 21. 2. 2021. 
  2. ^ „«V žizni i v poэzii я ne mыslю sebя bez Rossii...»: biografiя Igorя Nikolaeviča Grigorьeva”. Saйt pamяti poэta i voina Igorя Nikolaeviča GRIGORЬEVA. Pristupljeno 21. 2. 2021. 
  3. ^ Grigorjev, Igor N. (2020). Otadžbina srce miluje. Beograd: UPS. str. 79—80. Pristupljeno 21. 2. 2021. 
  4. ^ „Biografiя Igorя Grigorьeva”. Saйt pamяti poэta i voina. Pristupljeno 21. 2. 2021. 
  5. ^ „Protoiereй Grigoriй Grigorьev”. Soюz. Pristupljeno 21. 2. 2021. 
  6. ^ Sovjetna, Natalija (2020). Na zemlji suncem obasjanoj. Beograd: Everest Medija : Projekat Rastko. 
  7. ^ „Četvertыe literaturnыe čteniя pamяti poэta Igorя Grigorьeva_častь 2”. Youtube. Pristupljeno 21. 2. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игор_Н._Григорјев&oldid=26888395”