Игор Н. Григорјев

С Википедије, слободне енциклопедије
Игор Н. Григорјев
Лични подаци
Пуно имеИгорь Николаевич Григорьев
Датум рођења(1923-08-17)17. август 1923.
Место рођењаСитовичи, Порховски рејон, Совјетски Савез, СССР
Датум смрти16. јануар 1996.(1996-01-16) (72 год.)
Место смртиЈуке, Лењинградска област, Русија
Држављанство СССР →  Русија
Породица
СупружникДиана/Дарија В. Григорјева, Маргарита Кузмина, Јелена Морозкина
ДецаГригориј И. Григорјев, Марија И. Кузмина
Књижевни рад
Језик стварањаруски језик
Жанрпоезија
Званични веб-сајт
http://igor-grigoriev.ru/

Игор Николајевич Григорјев (рус. Игорь Николаевич Григорьев; рођен је 17. августа 1923. године у селу Ситовичи, Порховског округа Псковске области; преминуо 16. јануара 1996. године у Јукама, Лењинградској области) – био је руски борац у Другом светском рату и познати песник[1].

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Игор Николајевич је рођен 17. августа 1923. године у селу Ситовичи, Порховског округа Псковске области. Песников отац, самоуки песник и сељак, током Првог светског рата, био је храбар ратник, Георгијевски каваљер, учесник Брусиловског пробоја. После рата живео је у селу, био је пастир. Мајка је, напротив, постала активна учесница у изградњи новог живота, учествовала је у сеоском активизму. Неколико година пре рата, Григорјев се са оцем и млађим братом Лaвом преселио у засеок Пљусу, где је завршио десетогодишњу школу. Живели су, по речима песника, напола сити, зато „нису са братом обилазили комшијске баште и њиве.” Григорјев се заинтересовао за поезију веома рано – већ са пет година, када га је његова сестра научила азбуку. Прочитао је песму у некој збирци, која га је погодила: радило се о истој шуми, близу које је стајала њихова сеоска колиба и која је „била пријатељ и други дом”[2].

Године 1941, када су у родну земљу дошли фашисти, Григорјев је водио пљуску организацију отпора, у коју су били укључени и његови вршњаци. У предговору збирке Жеђ (рус. Жажда) је написао: „Када су нацисти заробили моју помоћницу и верну пријатељицу, Љубов Смурову (то се догодило у засеоку Пљуса 11. августа 1943. године), мој брат и ја смо побегли у партизане.” После рата, Григорјев се бавио ловом у костромским шумама, радио је као фотограф у Вологодској области, па као геолог у Прибајкаљу[1].

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Године 1956. у новинама Псковскаја правда (рус. Псковская правда) објављене су 3 Григорјеве песме. Од тог времена поезија је постала његова основна професија. Објављивао је у часописима Звезда и Нева, у новинама и збиркама, а веома се бавио преводима песника Естоније, Белорусије, Летоније и Азербејџана. До своје прве књиге песама, Родне даљине (рус. Родимые дали, 1960. ишао је дуго и тешко), али после ње су изашле једна за другом Григорјеве песничке збирке: Јутра и врсте (рус. Зори да версты, 1962), Листобој (рус. Листобой, 1962), Срце и мач (рус. Сердце и меч, 1965), Горке јабуке (рус. Горькие яблоки, 1966). Године 1967. догодио се нагли преокрет у животу Григорјева: вратио се у Псков, где је створио и руководио Псковском књижевном организацијом. Морао је да ради у непријатељској атмосфери. Уцењивали су га чињеницом да не поштује „правила соцреализма”. „Моја сабраћа по перу нису делили славу Пскова”, са горском иронијом је говорио Григорјев. Здравље му је тада већ било нарушено. У издањима Москве и Лењинграда наставиле су да излазе књиге Григорјева: Брига (рус. Забота, 1970), Не престајем да волим (рус. Не разлюблю, 1972), Красуха (рус. Красуха, 1973), Жеђ (рус. Жажда, 1977), Путања (рус. Стезя, 1982), Руска лекција (рус. Русский урок, 1991), Кога волим (рус. Кого люблю, 1994), итд. Две књиге су објављене постхумно: Звона: Песме о рату и Победи (рус. Набат: Стихи о войне и Победе, 1995) – у Пскову, Бол: Изабране (рус. Боль: Избранное, 1995) – у Санкт Петербургу[3]. Иако је напустио руководеће место, Григорјев је фактички остао вођа псковских писаца. Његова духовна великодушност није имала границе. У Пскову и након његове смрти, вечери посвећене његовој поезији и даље се одржавају.

Поезија Григорјева је упечатљива по језику и стилу, који укључује у себе и модеран, жив говорни језик, и традицију усменог народног стваралаштва и руску књижевну класику. Григорјев је припадао управо тој плејади песника (А. Јашин, С. Викулов, Н. Рубцов, итд.), који су поставили „строго питање” – бити или не бити Русији? Григоријева поезија учи о неумољивој борби против зла, о добру, односу према људима без користи; крвној везаности за родну земљу – “малу” отаџбину; поштовани став и сажаљење према природи, према свему што постоји; способност да се одупре невољама и поднесу било какве недаће.

Породица[уреди | уреди извор]

Син песника је Григориј Игорович Григорјев (старешина храма Иоана Претече у Јукама, рођен у браку песника са Белорускињом Даријом Григорјевом). О песмама свог оца је написао: „У њима је истински бол и крик руске душе! Ко је од данашњих песника у таквој дубини схватио изворе Руске земље? У његовим песмама је сплав времена, њихово нераскидиво јединство... Његове продорне линије буде успавана срца, за разлику од свих могућих успаваних маршева”[4]. О. Григориј Григорјев је и доктор медицинских наука, награђени лекар, доктор богословских наука, професор и психотерапеут[5]. Песникова кћерка је Марија И. Кузмина (од мајке - Маргарите Кузмине), рођена 1966. године, песникиња.

Сећање на песника[уреди | уреди извор]

Сваке године се одржава конкурс за најлепшу песму, који носи име Игора Григорјева, као и међународна конференција на којој се дискутује о његовом стваралаштву. У Пскову се налази и Библиотека Игора Н. Григорјева. Заслужним трудбеницима културе, књижевницима, педагозима, као и проучаваоцима дела Григорјева цваке године се додељује Меморијална медаља „Песник и борац Игор Григорјев (1923–1996)”. Избор и доделу организују Фонд сећања на песника Игора Григорјева, Санкт Петербург, на чијем се челу налази песников син Григориј Григорјев. На месту секретара комисије за доделу медаље налази се Наталија Совјетна, белоруска и руска песникиња и добитница многих књижевних награда[6].

Добитница Меморијалне медаље „Песник и борац Игор Григорјев (1923–1996)” у Србији је Дајана Лазаревић, мастер филологије и књижевни преводилац, за превод збирке поезије Отаџбина срце милује И. Григорјева на српски језик, у 2020. години. Исте године је превела и објавила збирку поезије Наталије Совјетне На земљи сунцем обасјаној и учествовала на конференцији поводом доделе Меморијалне медаље[7].

Песничке збирке[уреди | уреди извор]

Књиге у коауторству:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Григорьев И. Н. Все перемелется. Автобиография”. Сайт памяти поэта и воина Игоря Николаевича ГРИГОРЬЕВА. Приступљено 21. 2. 2021. 
  2. ^ „«В жизни и в поэзии я не мыслю себя без России...»: биография Игоря Николаевича Григорьева”. Сайт памяти поэта и воина Игоря Николаевича ГРИГОРЬЕВА. Приступљено 21. 2. 2021. 
  3. ^ Григорјев, Игор Н. (2020). Отаџбина срце милује. Београд: УПС. стр. 79—80. Приступљено 21. 2. 2021. 
  4. ^ „Биография Игоря Григорьева”. Сайт памяти поэта и воина. Приступљено 21. 2. 2021. 
  5. ^ „Протоиерей Григорий Григорьев”. Союз. Приступљено 21. 2. 2021. 
  6. ^ Совјетна, Наталија (2020). На земљи сунцем обасјаној. Београд: Еверест Медија : Пројекат Растко. 
  7. ^ „Четвертые литературные чтения памяти поэта Игоря Григорьева_часть 2”. Youtube. Приступљено 21. 2. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игор_Н._Григорјев&oldid=26888395”