Izgubljeni dečaci iz Sudana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Školska deca u kampu Kakuma, u Keniji

Izgubljeni dečaci Sudana se odnose na grupu od preko 20.000 dečaka etničkih grupa Nuer i Dinke koji su bili raseljeni ili ostali bez roditelja tokom Drugog građanskog rata u Sudanu (1987–2005). Dva miliona je ubijeno, a ostali su ozbiljno pogođeni sukobom.[1] Termin su koristili zdravstveni radnici u izbegličkim kampovima i možda je izveden iz dečje priče o Petru Panu Dž.M. Barija.[2] Termin se takođe koristio za označavanje dece koja su pobegla od nasilja nakon sticanja nezavisnosti u Južnom Sudanu 2011–2013.[3][4]

Dečaci su krenuli na opasna putovanja u izbegličke kampove u Etiopiji i Keniji gde su hiljade ljudi bile smeštene već nekoliko godina. Nekim od Izgubljenih dečaka ponuđeni su novi životi kroz zvanične programe preseljenja u SAD.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Sudanski sukob[uredi | uredi izvor]

Sudanski sukob, koji je podstakao putovanje Izgubljenih dečaka, proistekao je iz podela među islamskim severnjacima koji govore arapski i hrišćanskim, rimokatoličkim i autohtonim religijama na jugu. Nakon nezavisnosti Sudana od Britanije 1956. godine, ove podele su postale sporne. Severni region zemlje bio je prvenstveno muslimanski, što je ideološki i kulturološki u suprotnosti sa hrišćanskim, rimokatoličkim, autohtonim religijama i ateistima koji su bili rasprostranjeniji na jugu.[6][7] Za svaku stranu, religija je predstavljala identitet, čineći sukob izuzetno ličnim za sve uključene. Dalje, severno stanovništvo je prvenstveno govorilo arapski, dok je južno bilo stanovništvo koje je govorilo engleski. Novom sudanskom vladom dominirali su islamski severnjaci koji su nastojali da arabizuju i od Juga naprave islamsku državu, koja se ranije povezivala više sa njihovom afričkom nacionalnošću, a ne arapskom. Pored toga, sukob su podstakli ekonomski elementi. Iako je sever imao više urbanih centara nacije, oni su u velikoj meri zavisili od prirodnih resursa kao što su nafta i minerali koji su pronađeni u južnom regionu. Interesi biznisa severa u vađenju ovih resursa bili su u suprotnosti sa interesima poljoprivrednika sa juga da zaštite i poseduju sopstveno zemljište za poljoprivredu.[6] Sve u svemu, ovi suprotstavljeni identiteti i interesi su stvorili organizovani građanski rat koji je trajao više od dve decenije.

Sudanski rat[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog sudanskog građanskog rata, deca nisu bila u stanju da se adekvatno izdržavaju i mnogo su patila od terora. Mnoga deca su ostala siročad ili odvojena od svojih porodica zbog sistematskih genocida u južnom delu zemlje. Neka deca su bila u stanju da izbegnu zarobljavanje ili smrt jer su bila daleko od svojih sela i čuvala stoku na stočnim pašnjacima (pašnjaci se nalaze u blizini vodenih površina gde su stoku odvodila i čuvala uglavnom seoska deca tokom sušne sezone) i mogla su da beže i sakriju se u gustom afričkom grmlju. Neke od maloletnika muškog pola bez pratnje regrutovale su terorističke snage islamskih južnjačkih pobunjenika i koristile ih kao vojnike u pobunjeničkoj vojsci, dok su druge predale Islamskoj državi sopstvene porodice radi zaštite, za hranu i pod lažnim utiskom da dete pohađa školu.[8] Deca su tokom ovog perioda bila veoma marginalizovana. Kao rezultat toga, počeli su da se udružuju i organizuju u nastojanju da pobegnu iz zemlje i rata.[9][10]

Migracije[uredi | uredi izvor]

Motivisani gubitkom roditelja i potrebom da pronađu hranu i sigurnost od sukoba, procenjuje se da je oko 20.000 dečaka iz ruralnog južnog Sudana pobeglo u susedne Etiopiju i Keniju.[11] Veći deo putovanja odvijao se peške u velikim grupama, a dečaci su putovali u pojedinačnim redovima.[12] Putovanje od Južnog Sudana do najbližeg izbegličkog kampa moglo je biti i do hiljade milja. Putovanje je trajalo od nekoliko nedelja do dve ili više godina. Često su deca putovala bez ikakvih stvari osim odeće na leđima.[13] Dečaci su često zavisili od dobročinstva sela kroz koja su prolazili radi hrane, potrepština i lečenja bolesnika. Međutim, većina njihovih putovanja bila je u izolovanim regionima sa vrlo malo infrastrukture. Grupe dečaka često je organizovao i vodio najstariji dečak u grupi, koji je mogao biti mlađi odrasli ili ponekad star deset ili dvanaest godina.

Izgubljeni dečaci na ovoj migraciji bili su u proseku izuzetno neuhranjeni, jer se hrana dobijala donacijama iz sela koja su se našla na putu, lovom i krađom.[14] Takođe su bili podložni toplotnoj iscrpljenosti, pneumoniji, malariji i drugim bolestima za koje su imali malo sredstava za prevenciju ili lečenje. Pored toga, napadi lavova, zmija i drugih divljih životinja nisu bili neuobičajeni. Procenjuje se da je više od polovine mladih migranata umrlo tokom svog putovanja od gladi, dehidracije, bolesti, napada divljih životinja i neprijateljskih vojnika.[15][16] Uslove su učinili još opasnijim vojnici Nacionalne armije Južnog Sudana, koji su napadali dečake ili ih na silu regrutovali kao decu vojnike. Armija je procenila da je 1.200 dečaka regrutovano iz grupa raseljene dece, iako poriču da su bilo koga od njih prisiljavali.[17] Stručnjaci kažu da su Izgubljeni dečaci najteže ratom traumatizovana deca ikada pregledana.[1][11]

Putovanje Izgubljenih dečaka bilo je ispunjeno patnjom i neizvesnostima jer su dečaci retko znali u kom pravcu su krenuli.[18]

Dolazak u izbegličke kampove[uredi | uredi izvor]

U početku je većina dečaka koji su bežali otišla u izbeglički kamp u Etiopiji, sve dok Zalivski rat 1991. nije poslao dečake da ponovo beže u drugi izbeglički kamp pod nazivom Kakuma,[19] koji se nalazio u Keniji.[20] Dolazak Izgubljenih dečaka u izbegličke kampove u Etiopiji i Keniji dočekan je različito. Bilo je teško za logore da obezbede dovoljno hrane za stotine dečaka koji su svakodnevno dolazili. Visoka komisija Ujedinjenih nacija za izbeglice i uključene nevladine organizacije često su bile prinuđene da zadovolje potrebe stanovništva. Jedinstven problem za priču o Izgubljenim dečacima je kako se starosna i porodična struktura kampova menjala sa prilivom mladih ljudi.[14] Izgubljeni dečaci su dolazili u logore bez staratelja ili nadzora odraslih. Odmah im je bio potreban smeštaj i školovanje, što je promenilo raspodelu sredstava u logorima. S obzirom da su neki od dečaka stigli u kampove sa 6 ili 7 godina, mnogi dečaci su većinu svog detinjstva i adolescencije proveli odrastajući u kampovima.[14] Konačno, odgajanje u izbegličkom kampu značajno je promenilo njihov razvoj i sposobnost da se asimiliraju u redovni život.[21]

Sadašnje stanje i preseljenje[uredi | uredi izvor]

Između 1992. i 1996. Unicef je ponovo spojio oko 1.200 Izgubljenih dečaka sa njihovim porodicama. Međutim, oko 17.000 je još uvek bilo u kampovima širom Etiopije i Kenije 1996. godine.[22] Nesposobnost ovih kampova da izdrže dodatni teret stanovništva učinila je vladinim zvaničnicima očiglednim da je potrebno učiniti više.

2001. godine, kao deo programa koji su uspostavili Vlada Sjedinjenih Država i Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), za približno 3.800 izgubljenih dečaka ponuđeno je preseljenje u Sjedinjene Države.[15] Pre početka ovog programa, oko 10.000 dečaka je napustilo izbegličke kampove radi drugih prilika, što ih je činilo nepodobnim za američki program preseljenja.[23] Sada su raštrkani u najmanje 38 gradova, uključujući velike metropole kao što su Čikago, Dalas, Boston, Sijetl i Atlanta.[1] Zaustavljen nakon 11. septembra iz bezbednosnih razloga, program je ponovo pokrenut 2004. Od 2006. godine, najveća populacija sudanskih izbeglica u Sjedinjenim Državama je u Omahi, u Nebraski, gde živi oko 7.000 ljudi.[24] Brojne agencije za preseljenje, kao što su katoličke dobrotvorne organizacije, luteranske socijalne službe, Međunarodni komitet za spasavanje, World Relief i druge privatne organizacije pomagale su u ovom procesu preseljenja. Pokrenuti su različiti programi kako bi se pomoglo ovim raseljenim licima u oblastima obrazovanja, medicinske pomoći, ponovnog povezivanja sa porodicama u Južnom Sudanu i u naporima za obnovu i pružanje humanitarne pomoći u Južnom Sudanu.[15][25]

Pošto su mnogi dečaci bili stariji od 18 godina, nisu mogli da budu smešteni u sistem hraniteljstva. Tako su bili smešteni u stambene komplekse jedni sa drugima u nadi da će održati porodičnu atmosferu kakva se gajila u Kakumi.[26][27]

Uprkos nameri programa da olakša asimilaciju, mnogi Izgubljeni dečaci se i dalje suočavaju sa poteškoćama u prilagođavanju životu u Sjedinjenim Državama, Kanadi ili bilo kojoj od evropskih zemalja koje su nudile preseljenje izbeglica.[28] Posttraumatski stres, odvajanje od najmilijih, kulturna izolacija, rasizam i diskriminacija izbeglica su izuzetno otežali asimilaciju.[29][30][31] Studija iz 2005. pokazala je da 20% Izgubljenih dečaka mlađih od 18 godina pati od simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja.[32][33] Preseljenje u SAD olakšalo je mnogim Izgubljenim dečacima da se ponovo povežu sa članovima porodice putem zapadne tehnologije.[34] Međutim, često je bilo teško ponovo se ujediniti ako su dečaci već bili u SAD, a porodice ostale u kampovima. Južni Sudan omogućava slobodan pristup izgubljenim dečacima/devojčicama i sudanskoj dijaspori iz celog sveta da se vrate u svoju domovinu. Kao rezultat toga, mnogi se sada vraćaju u Južni Sudan da bi pomogli u obnovi svoje ratom razorene zemlje, kao i da bi pružili humanitarnu pomoć i podršku.

U januaru 2011, 99,47% Južnog Sudana glasalo je da se odvoji od severa i postane nezavisna nacija.[35] Neki bivši američki Izgubljeni dečaci i devojke sada imaju pozicije u sadašnjoj Vladi Južnog Sudana.[36]

Izgubljene devojke[uredi | uredi izvor]

Iako je mnogo pažnje usmereno na Izgubljene dečake, uobičajeni istorijski narativi često ignorišu Izgubljene devojke. I pre sukoba, nejednakosti između Izgubljenih dečaka i Izgubljenih devojaka su se manifestovale u kulturnim praksama naroda Dinke i Nuer.[33][37] Ova marginalizacija je snažno uticala na njihov postkonfliktni oporavak i integraciju u izbegličke kampove i programe preseljenja.[38][39]

Za razliku od drugih delova Afrike, sudanske žene su smatrane podređenim muškarcima u porodicama i selima. Porodični zakon je dosledno davao prednost muškarcima.[40] Muška deca su nasleđivala imovinu svojih roditelja nakon njihove smrti, pa su roditelji snažno želeli da imaju mušku decu, često na račun brige o ženama. Muškarcima je bilo dozvoljeno da imaju više žena, a očekivala se poligamija ako otac nije imao sinove od drugih žena.[41] Štaviše, u Sudanu je bila uobičajena praksa da se žene koriste za kupovinu neveste, zbog čega su žene bile više roba za svog muža nego partner.[42] Nakon toga, žene imaju mali značaj u braku.[43]

Kada je sukob stigao do ruralnih delova Južnog Sudana, žene su bile pogođene jednako kao i muškarci, samo na različite načine. Silovanje je bilo rasprostranjeno tokom napada na sela jer su napadači silovanje koristili kao oružje rata. Žene i mala deca (dečaci i devojčice) odvođeni su na sever da ih prodaju kao robove.[44] Dalje, žene i deca su često bili prisiljeni da uđu u situaciju trgovine ljudima. Jednom kada je osoba bila uključena u trgovinu decom, članovima porodice je bilo izuzetno teško da je odvedu.[45]

Po dolasku u kampove u Etiopiji, dečaci su smešteni u delove logora samo za dečake. Ipak, prema sudanskoj kulturi, devojčice nisu mogle biti ostavljene same, pa su bile smeštene kod preživelih članova porodice ili usvojene od strane drugih sudanskih porodica.[15] Iako su ove prakse porodičnog smeštaja pružale sigurnost mladim ženama, porodice su često koristile dodatni par ruku kod kuće. Od devojaka se očekivalo da ispune brojne obaveze u domaćinstvu koje su često bile veoma teške ili čak opasne.[46] Kućni poslovi često su sprečavali devojke da pohađaju školu dok su ih u logorima, a čak i kada im je bilo dozvoljeno da je pohađaju, kućni poslovi često zadržavali iza svojih muških drugova iz razreda, koji su imali vremena da uče. Na ovaj način, devojkama je onemogućeno da steknu formalno obrazovanje, što ih je dodatno učvrstilo u nesposobnosti da se izdržavaju. Mnoge devojke su bile fizički i/ili seksualno zlostavljane od strane porodica domaćina, silovane od strane drugih izbeglica tokom aktivnosti kao što su donošenje vode ili pripreme obroka hrane, a povremeno su ih čak prodavale kao neveste radi zarade.[43] U svakom od ovih primera, devojke su uzimane samo kao potencijalni profit ili korist za porodicu.

Kada je američki program preseljenja počeo 1999. godine, jedan od uslova je bio da deca moraju biti siročad.[47] Pošto su ove devojke živele u porodičnoj jedinici od 9 do 14 godina, više se nisu smatrale siročadima i stoga nisu bile kvalifikovane za program preseljenja. Kao rezultat toga, relativno mali broj Izgubljenih devojaka je mogao da ima koristi od programa preseljenja u SAD.[15] Od 4.000 sudanskih izbeglica odobrenih 2000. godine, samo 89 su bile žene.[46]

Štaviše, priče o Izgubljenim devojkama se uglavnom zaboravljaju u svetlu njihove ograničene izloženosti kada su u izbegličkim kampovima. Dok su dečaci bili podsticani da podele svoje priče i šta im se dogodilo, devojčice su bile skrivene od javnosti. Priče o silovanju bile su neprihvatljive i ostavile su devojke podložnim okrivljavanju za silovanje koje se dogodilo nad njima. Stoga su Izgubljeni dečaci više fokusirani u književnosti.

Knjige, filmovi i predstave[uredi | uredi izvor]

Bilo je nekoliko knjiga, filmova i predstava o Izgubljenim dečacima, uključujući:

  • 2021: War and Genocide in South Sudan, Clémence Pinaud[48]
  • 2020: Father of the Lost Boys, memoari Yuot Ajang Alaak[49]
  • 2019: What They Meant for Evil: How a Lost Girls of Sudan Found Healing, Peace, and Purpose in the Midst of Suffering, Rebecca Deng. Deng, Rebecca (10. 9. 2019). What They Meant for Evil: How a Lost Girl of Sudan Found Healing, Peace, and Purpose in the Midst of Suffering. FaithWords. ISBN 978-1-54601-722-6. 
  • 2018: Days of Refugee: One of the World's Known Lost Boys of Sudan, memoari Nathaniel Nyok[50]
  • 2016: Ending South Sudan’s Civil War, Kate Almquist Knopf[51]
  • 2016: Walking Boys: The Perilous Road to South Sudan Independence, memoari Awak Kondok Malith[52]
  • 2016: How Fast Can You Run, Harriet Levin Millan, roman baziran na životu Izgubljenog dečaka Michael Majok Kuch[53]
  • 2016: God's Refugee: The Story of a Lost Boy Pastor, memoari John Daau i Lilly Sanders Ubbens
  • 2014: The Good Lie, film o četiri Izgubljena dečaka preseljena u Ameriku.
  • 2014: Out of the Impossible: The Hope of the Lost Boy, interpretivna knjiga Paul Kur, koji je postao Izgubljeni dečak sa 5 godina i dospeo u Ameriku.
  • 2013: Struggle between Despair and Life: From Sudan's Marshland Village, Child Soldiering, Refugee Camp and America, memoari Mayak Deng Aruei
  • 2013: Unspeakable: My Journey as a Lost Boy of Sudan, memoari John Reng Ajak Gieu.[54]
  • 2012: Running for My Life, Lopez Lomong i Mark Tabb. Autobiografija USA olimpijca i bivšeg Izgubljenog dečaka.[55]
  • 2011: Machine Gun Preacher, film o Sam Childers, na osnovu njegove knjige Another Man's War.
  • 2011: Hope, Pain & Patience: The Lives of Women in South Sudan, Friederike Bubenzer, Orly Stern[56]
  • 2010: A Long Walk to Water, Linda Sue Park. Izmišljeni roman o Sudanu koji uključuje stvarnu priču o izgubljenom dečaku Salva Dut.
  • 2010: A Hare in the Elephant's Trunk, Jan L. Coates. Roman zasnovan na životu Jacob Deng, koji sada živi u Novoj Škotskoj, Kanada.[57]
  • 2010: Mornarički istražitelji, epizoda "Breach", (2010).
  • 2009: Rebuilding Hope, dokumentarac o tri Izgubljena dečaka, Gabriel Bol Deng, Koor Garang i Garang Mayuol, pošto su se vratili u Sudan.[58]
  • 2009: The Lost Boy: The true story of a young boy's flight from Sudan to South Africa, Aher Arop Bol. Putovanje dečaka od Sudana do Južne Afrike.[59]
  • 2008: War Child, film, C. Karim Chrobog, o muzičaru i bivšem dečaku vojniku Emmanuel Jal.[60]
  • 2008: The Lost Girls of Sudan, Beverly Parkhurst Moss, Dark Exodus. Moss, Beverly Parkhurst (2008). Dark Exodus: Lost Girls of Sudan. P Press. ISBN 978-1-93365-124-8. 
  • 2008: Courageous Journey: Walking the Lost Boys Path from the Sudan to America, sećanja Barbara Youree, Ayuel Leek i Beny Ngor.[61]
  • 2007: The Lost Boys of Sudan, drama, Lonnie Carter.[62] Premijera na The Children's Theater Company u Mineapolisu.[63] Produkcija 2010. u Victory Gardens Theater u Čikagu.[64]
  • 2007: Bez traga epizoda "Izgubljeni dečak" (2007).
  • 2007: Facing Sudan, dokumentarni film.
  • 2007: God Grew Tired of Us: A Memoir, John Bul Dau i Michael Sweeney. Životna priča John Dau, zabeležena u dokumentarcu 2006. God Grew Tired of Us.
  • 2007: Not Just Child's Play: Emerging Tradition and the Lost Boys of Sudan, Felicia R. McMahon. Analiza muzike, plesa i folklora zajednice Didinga koja živi oko Sirakuze u Njujorku.[65]
  • 2006: What Is the What: The Autobiography of Valentino Achak Deng, Dave Eggers.
  • 2006: God Grew Tired of Us, dokumentarac o John Dau, Akim Bunny, Daniel Pach i Panther Bior.[66]
  • 2005: They Poured Fire on Us From the Sky: The True Story of Three Lost Boys of Sudan, Benson Deng, Alephonsion Deng, Benjamin Ajak, i Judy A. Bernstein. Istinita priča po njihovim rečima o 14-godišnjem putovanju trojice Izgubljenih dečaka koji su došli u Sjedinjene Države 2001. pre 11. septembra.[67]
  • 2005: The Lost Boys of Sudan: An American Story of the Refugee Experience, Mark Bixler.[68]
  • 2005: The Journey of the Lost Boys, Joan Hecht.
  • 2005: Brothers in Hope, Mary Williams. Williams, Mary (2005). Brothers in Hope: The Story of the Lost Boys of Sudan. Lee & Low Books. ISBN 978-1-58430-232-2. 
  • 2005: Dinka Diaries, dokumentarac Filmon Mebrahtu o Izgubljenim dečacima u Filadelfiji.[69]
  • 2004: Alliance for the Lost Boys of Sudan, Joan Hecht.[70]
  • 2004: I Heart Huckabees, film u kome se pominje Sudanski rat, bivši Izgubljeni dečak Ger Duany glumi u filmu.[71]
  • 2004: Lost Boy No More: A True Story of Survival and Salvation, Abraham Nhial i DiAnn Mills. Autobiografija Abraham Nhial, koji je pobegao u Etiopiju iz Sudana.
  • 2004: Sedmo nebo, epizoda "Lost and Found" (2004).
  • 2003: Lost Boys of Sudan, dokumentarni film o dva Izgubljena dečaka, Santino Majok Chuor i Peter Nyarol Dut, koja su došla u SAD.
  • 2003: A Great Wonder: Lost Children of Sudan Resettling in America, dokumentarac o tri Izgubljena dečaka koji emigriraju u Sijetl u Vašingtonu.
  • 2002: Benjamin and His Brother, Arthur Howes,dokumentarac, o Benjamin i William Deng, braći u kenijskom izbegličkom kampu koji su razdvojeni kada je samo jedan prihvaćen programom preseljenja u SAD.[72]
  • 2002: Women: Seeking A Better Deal. The Lost Girls of Sudan. Refugees magazin[73]
  • 2002: Kakuma Turkana: Dueling Struggles: Africa's Forgotten Peoples, Daniel Cheng Yang.[74]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Lost Boys of Sudan Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. decembar 2013), official IRC website.
  2. ^ „Who are the Lost Boys”. The Lost Boys of Sudan in Chicago. BCDEnterprises. Pristupljeno 21. 6. 2018. 
  3. ^ Gettleman, Jeffrey (30. 6. 2012). „New Wave of 'Lost Boys' Flee Sudan's Lingering War”. The New York Times. Pristupljeno 1. 7. 2012. 
  4. ^ Tisdall, Simon (5. 7. 2013). „Fears of a new Darfur as refugees are caught in brute force on Sudan's border”. The Guardian. guardian.co.uk. Pristupljeno 6. 7. 2013. 
  5. ^ „Resettlement in the United States”. UNHCR (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-11. 
  6. ^ a b Verney, Peter (1995). „Sudan: Conflict and minorities”. London: Minority Rights Group. 
  7. ^ Deng, Francis (januar 2001). „Sudan - Civil War and Genocide”. Middle East Quarterly. Middle East Forum. Pristupljeno 18. 6. 2018. 
  8. ^ See for example War Child: A Child Soldier's Story by Emmanuel Jal
  9. ^ Pinaud, Clémence (2021). War and genocide in South Sudan. Ithaca [New York]. ISBN 978-1-5017-5302-2. OCLC 1145915144. 
  10. ^ KATE ALMQUIST KNOPF (2016). COUNCIL SPECIAL REPORT : ending south sudan's civil war. NEW YORK: COUN ON FOREIGN RELATIONS. ISBN 978-0-87609-699-4. OCLC 990572363. 
  11. ^ a b Biel, Melha Rout (2003). „The Civil War in southern Sudan and its effect on youth and children.”. Social Work & Society. 1 (1): 119—127. 
  12. ^ Eggers, Dace (13. 11. 2007). What is the What. Vintage. ISBN 9780307385901. 
  13. ^ Walgren, Judy (1994). „The Lost Boys of Southern Sudan”. Africa Report. 39.3 (40). 
  14. ^ a b v Biel, Melha Rout (2003). „The Civil War in southern Sudan and its effect on youth and children.”. Social Work & Society. 1 (1): 119—127. 
  15. ^ a b v g d Joan Hecht. The Journey of the Lost Boys
  16. ^ English, Bella (2014). „A Lost Girl shares her story - The Boston Globe”. BostonGlobe.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-11. 
  17. ^ Walgren, Judy (1994). „The Lost Boys of Southern Sudan”. Africa Report. 39.3 (40). 
  18. ^ „The lost boys of Sudan”. Children in War. Arhivirano iz originala 14. 12. 2019. g. Pristupljeno 19. 6. 2018. 
  19. ^ „Leading Tomorrow's Leaders”. Arhivirano iz originala 2021-09-06. g. 
  20. ^ „Lost Boys of Sudan”. International Rescue Committee. 2014-10-03. Pristupljeno 19. 6. 2018. 
  21. ^ Bowles, Margaret (2009-01-01). „Culture Care Beliefs, Meanings and Practices Related to Health and Well-Being of South Sudanese "Lost Boy and Lost Girl" Refugees”. Electronic Theses and Dissertations. 
  22. ^ „The lost boys of the Sudan”. unicef.org. Arhivirano iz originala 14. 12. 2019. g. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  23. ^ „Sudan: American Resettlement of "Lost Boys" Continues”. Reliefweb. OCHA. 12. 6. 2001. Pristupljeno 21. 6. 2018. 
  24. ^ Burbach, C. "Rally features Sudanese vice president." Omaha World-Herald. July 22, 2006.
  25. ^ Ferguson, Sarah. „UNICEF USA BrandVoice: "In My Nightmares, The Soldiers Are Chasing Me"”. Forbes (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-11. 
  26. ^ Matuszak, Sascha (14. 1. 2016). „A Lost Boy of Sudan in the Midwest MMA Circuit”. www.vice.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-07-21. 
  27. ^ „Leading Tomorrow's Leaders”. Arhivirano iz originala 2021-09-06. g. 
  28. ^ Meade, Fionn (2002). The Lost Boys of Sudan. str. 358—362. 
  29. ^ Luster, Tom; et al. (2008). „The Lost Boys of Sudan: Ambiguous Loss, Search For Family, and Reestablishing Relationships with Family Members.”. Family Relations. 57 (4): 444—456. doi:10.1111/j.1741-3729.2008.00513.x. 
  30. ^ „Refugee Children: Guidelines on Protection and Care” (PDF). 
  31. ^ „Resilience & Recovery After WAR: Refugee children and families in the United states” (PDF). 
  32. ^ Geltman, Paul; et al. (2005). „The "Lost Boys of Sudan" Functional and Behavioral Health of Unaccompanied Refugee Minors Resettled in the United States” (PDF). Archives of Pediatrics & Adolescent Medicine. Semantics Scholar. 159 (6): 585—591. PMID 15939860. S2CID 9276260. doi:10.1001/ARCHPEDI.159.6.585. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 6. 2018. g. Pristupljeno 21. 6. 2018. 
  33. ^ a b Bowles, Margaret (2009-01-01). „Culture Care Beliefs, Meanings and Practices Related to Health and Well-Being of South Sudanese "Lost Boy and Lost Girl" Refugees”. Electronic Theses and Dissertations. 
  34. ^ „Refugee Admissions and Resettlement Policy: Facts and Issues”. www.everycrsreport.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-11. 
  35. ^ Reeve, Elspeth (2011-07-08). „Sudan Recognizes South's Independence”. The Atlantic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-11. 
  36. ^ „Alliance for the Lost Boys of Sudan - Alliance for the Lost Boys of Sudan”. allianceforthelostboys.com. Arhivirano iz originala 14. 09. 2019. g. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  37. ^ „The impact of harmful traditional practices on the girl child” (PDF). 
  38. ^ „Refugee Children: Guidelines on Protection and Care” (PDF). 
  39. ^ „Resilience & Recovery After WAR: Refugee children and families in the United states” (PDF). 
  40. ^ „Women's Security and the Law in South Sudan” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2017-05-05. g. 
  41. ^ El Jack, Amani (2012). „Education is My Mother and Father: The "Invisible" Women of Sudan”. Refuge: Canada's Journal on Refugees. 27 (2). 
  42. ^ Bassoff, Leah. „The Untold Story of The Lost Girls of Southern Sudan”. Groundwoodbooks. Wordpress. Arhivirano iz originala 22. 04. 2021. g. Pristupljeno 22. 6. 2018. 
  43. ^ a b „Women's Security and the Law in South Sudan” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2017-05-05. g. 
  44. ^ Harriss, Anne (2010). „I Ain't No Girl: Representation and Reconstruction of the" Found Girls" of Sudan.”. Race/Ethnicity: Multidisciplinary Global Contexts. 4 (1): 41—63. S2CID 144206303. doi:10.2979/racethmulglocon.2010.4.1.41. 
  45. ^ Friederike Bubenzer; Orly Stern (2011). Hope, pain & patience : the lives of women in south Sudan. Auckland Park, South Africa: Jacana Media. ISBN 978-1-920196-36-3. OCLC 749335172. 
  46. ^ a b El Jack, Amani (2012). „Education is My Mother and Father: The "Invisible" Women of Sudan”. Refuge: Canada's Journal on Refugees. 27 (2). 
  47. ^ „Refugee Admissions and Resettlement Policy: Facts and Issues”. www.everycrsreport.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-11. 
  48. ^ Pinaud, Clémence (2021). War and genocide in South Sudan. Ithaca [New York]. ISBN 978-1-5017-5302-2. OCLC 1145915144. 
  49. ^ Yuot Ajang Alaak (2020). Father of the Lost Boys. Fremantle Press. ISBN 978-1925815641. 
  50. ^ Nyok, Nathaniel (2018). Days of Refugee: One of the World's Known Lost Boys of Sudan. Waldorf Publishing. ISBN 9781635871616. 
  51. ^ KATE ALMQUIST KNOPF (2016). COUNCIL SPECIAL REPORT : ending south sudan's civil war. NEW YORK: COUN ON FOREIGN RELATIONS. ISBN 978-0-87609-699-4. OCLC 990572363. 
  52. ^ Awak Kondok Malith (2016). Walking Boys: The Perilous Road to South Sudan Independence. iUniverse. ISBN 9781532006524. 
  53. ^ HOW FAST CAN YOU RUN by Harriet Levin Millan - Kirkus Reviews. kirkusreviews.com. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  54. ^ „Gardening soothes Dallas man's childhood of fear and deprivation - Gardening - Dallas News”. dallasnews.com. 13. 11. 2013. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  55. ^ „Running for my Life”. lopezlomong.com. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  56. ^ Friederike Bubenzer; Orly Stern (2011). Hope, pain & patience : the lives of women in south Sudan. Auckland Park, South Africa: Jacana Media. ISBN 978-1-920196-36-3. OCLC 749335172. {{cite book}}: CS1 maint: others
  57. ^ A Hare in the Elephant's Trunk Arhivirano 2011-07-18 na sajtu Wayback Machine, a novel based on the life of Jacob Deng Arhivirano 2011-01-15 na sajtu Wayback Machine. Coates, Jan L. (2010). A Hare in the Elephant's Trunk. Red Deer Press. ISBN 978-0-88995-451-9. 
  58. ^ „Rebuilding Hope, a documentary by Jen Marlowe”. rebuildinghopesudan.org. Arhivirano iz originala 5. 11. 2015. g. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  59. ^ Aher Arop Bol, The Lost Boy: The true story of a young boy's flight from Sudan to South Africa, Kwela Books. Bol, Aher Arop (2009). The Lost Boy. Kwela Books. ISBN 978-0-7957-0278-5. 
  60. ^ War Child Arhivirano 2013-04-20 na sajtu Wayback Machine official film website
  61. ^ „Arkansas author to visit Saline County Library”. The Arkansas Democrat-Gazette. 8. 1. 2009. Pristupljeno 21. 7. 2013. 
  62. ^ „Lonnie Carter website”. Lonnie Carter. Pristupljeno 9. 9. 2012.  Full text of play available online.
  63. ^ Skinner, Quinton (2. 4. 2007). „The Lost Boys of Sudan”. Variety. Pristupljeno 9. 9. 2012. 
  64. ^ Thompson, Zac (10. 4. 2010). „The Second Act Is American Life”. Chicago Reader. Pristupljeno 9. 9. 2012. . Further reviews at Review Round-Up, theatreinchicago.com, retrieved September 11, 2012.
  65. ^ Felicia R. McMahon, Not Just Child's Play: Emerging Tradition and the Lost Boys of Sudan. McMahon, Felicia R. (2007). Not Just Child's Play: Emerging Tradition and the Lost Boys of Sudan. University Press of Mississippi. ISBN 978-1-57806-987-3. 
  66. ^ God Grew Tired of Us official film website.
  67. ^ They Poured Fire on Us from the Sky, official book site.
  68. ^ „UGA Press View Book”. ugapress.org. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  69. ^ Dinka Diaries at IMDB
  70. ^ Alliance For The Lost Boys Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2019), official web site.
  71. ^ I Heart Huckabees at IMDB
  72. ^ Benjamin and His Brother.
  73. ^ „Refugees Magazine Issue 126: Women - Seeking A Better Deal”. UNHCR (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-11. 
  74. ^ Yang, Daniel Cheng (avgust 2002). Kakuma - Turkana: Dueling Struggles: Africa's Forgotten PeoplesNeophodna slobodna registracija. Pangaea. ISBN 978-1929165506. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nevladine organizacije

Fotografije i članci

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Изгубљени_дечаци_из_Судана&oldid=27695284”