Istorija Sovjetskog Saveza (1982—1991)

Istorija Sovjetskog Saveza od 1982. do 1991. obuhvata period od smrti sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva do raspada Sovjetskog Saveza . Zbog godina sovjetske vojne izgradnje na račun domaćeg razvoja i složenih sistemskih problema u komandnoj ekonomiji, sovjetska proizvodnja je stagnirala. Neuspeli pokušaji reformi, zastoj ekonomije i uspeh opunomoćenika Sjedinjenih Država protiv snaga Sovjetskog Saveza u ratu u Avganistanu doveli su do opšteg osećanja nezadovoljstva, posebno u baltičkim zemljama koje je okupirao Sovjetski Savez i u istočnoj Evropi.

Veće političke i društvene slobode, koje je uspostavio poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov, stvorile su atmosferu otvorene kritike komunističkog režima, ali i perestrojke . Dramatični pad cene nafte 1985. i 1986. godine duboko je uticao na postupke sovjetskog rukovodstva.

Nikolaj Tihonov, predsedavajućeg Saveta ministara, nasledio je Nikolaj Rižkov, a Vasilija Kuznjecova, vršioca dužnosti predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, nasledio je Andrej Gromiko, bivši ministar spoljnih poslova.

Nekoliko republika je počelo da pruža otpor centralnoj kontroli, a sve veća demokratizacija dovela je do slabljenja centralne vlasti. Sovjetski Savez se konačno raspao 1991. godine kada je Boris Jeljcin preuzeo vlast nakon neuspelog puča koji je pokušao da svrgne reformski orijentisanog Gorbačova.

Tranzicija rukovođenja

Do 1982. stagnacija sovjetske ekonomije je bila očigledna, o čemu svedoči činjenica da je Sovjetski Savez uvozio žito iz SAD tokom 1970-ih, ali je sistem bio tako čvrsto ukorenjen da je bilo kakva stvarna promena izgledala nemoguće. Ogromna stopa potrošnje na odbranu progutala je veliki deo privrede. Tranzicioni period koji je razdvojio ere Brežnjeva i Gorbačova mnogo je više ličio na prvu nego na drugu, iako su se nagoveštaji reformi pojavili još 1983. godine.

Andropov interegnum

Brežnjev je umro 10. novembra 1982. Nakon dvodnevne borbe za vlast, novi generalni sekretar postao je Jurij Andropov. Probio se na vlast kako preko svojih veza sa KGB-om, tako i dobijanjem podrške vojske obećavajući da neće smanjiti troškove za odbranu. Poređenja radi, neki od njegovih rivala, kao što je Konstantin Černenko, bili su skeptični u pogledu i dalje visokog vojnog budžeta. Sa 68 godina, Andropov je bio najstarija osoba ikada imenovana za generalnog sekretara. Andropov je započeo temeljno čišćenje u celoj partijskoj i državnoj birokratiji, a odluka je bila olakšana činjenicom da je Centralni komitet imao prosečnu starost od 69 godina. Zamenio je više od jedne petine sovjetskih ministara i regionalnih partijskih prvih sekretara i više od jedne trećine šefova odeljenja unutar aparata Centralnog komiteta. Kao rezultat toga, zamenio je ostarjelo rukovodstvo mlađim, energičnijim administratorima. Ali sposobnost Andropova da preoblikuje najviše rukovodstvo bila je ograničena njegovim sopstvenim godinama i lošim zdravljem i uticajem njegovog rivala (i dugogodišnjeg Brežnjevovog saveznika) Konstantina Černenka, koji je prethodno nadgledao kadrovska pitanja u Centralnom komitetu.

Tranzicija vlasti sa Brežnjeva na Andropova bila je posebno prva u sovjetskoj istoriji koja se dogodila potpuno mirno, bez zatvaranja, ubistva ili prisiljavanja sa funkcije.

Domaće politike

Andropovova unutrašnja politika je u velikoj meri naginjala ka uspostavljanju discipline i reda u sovjetskom društvu. Izbegavao je radikalne političke i ekonomske reforme, promovišući umesto toga mali stepen iskrenosti u politici i blage ekonomske eksperimente slične onima koji su bili povezani sa inicijativama pokojnog premijera Alekseja Kosigina sredinom 1960-ih. U tandemu sa takvim ekonomskim eksperimentima, Andropov je pokrenuo antikorupcijsku akciju koja je doprla visoko do vladinih i partijskih redova. Za razliku od Brežnjeva, koji je posedovao nekoliko vila i flotu luksuznih automobila, živeo je sasvim skromno. Tokom posete Budimpešti početkom 1983. godine, on je izrazio interesovanje za mađarski gulaš komunizam i da sama veličina sovjetske ekonomije čini strogo planiranje odozgo nadole nepraktičnim. Promene su bile potrebne u žurbi jer je 1982. bila svedok najgorih ekonomskih performansi zemlje, sa realnim rastom BDP-a od skoro nula procenata.

Spoljna politika

Fotografija aviona koji je oborila sovjetska letelica nakon što je uletela u zabranjeni vazdušni prostor

Andropov se suočio sa nizom spoljnopolitičkih kriza: beznadežnom situacijom sovjetske vojske u Avganistanu, pretnjom pobunom u Poljskoj, rastućim animozitetom prema Kini, pretnjom polarizacije rata na Bliskom istoku i spoljnopolitičkim problemima u Etiopiji i Južnoj Africi. Najkritičnija pretnja bio je „Drugi hladni rat“ koji je pokrenuo američki predsednik Ronald Regan i konkretan napad na povlačenje onoga što je on osudio kao „ Imperiju zla“. Regan je koristio američku ekonomsku moć i sovjetsku ekonomsku slabost da eskalira ogromnu potrošnju na Hladni rat, naglašavajući visoku tehnologiju koja je nedostajala Moskvi. Glavni odgovor je bio podizanje vojnog budžeta na 70 odsto nacionalnog budžeta i snabdevanje milijarde dolara vojne pomoći Siriji, Iraku, Libiji, Južnom Jemenu, PLO, Kubi i Severnoj Koreji. To je uključivalo tenkove i oklopne transportere, stotine borbenih aviona, kao i protivvazdušne sisteme, artiljerijske sisteme i sve vrste visokotehnološke opreme za koju je SSSR bio glavni snabdevač svojim saveznicima. Glavni cilj Andropova je bio da izbegne otvoreni rat.

U spoljnoj politici, sukob u Avganistanu se nastavio iako je Andropov — koji je sada smatrao da je invazija bila greška — polovično istraživao opcije za povlačenje putem pregovora. Andropovu vladavinu obeležilo je i pogoršanje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama. Tokom „šetnje šumom“ sa sovjetskim dostojanstvenikom Julijem Kvicinskijem, američki diplomata Pol Nice predložio je kompromis za smanjenje nuklearnih projektila u Evropi sa obe strane koji je na kraju ignorisao Politbiro. Kvicinski će kasnije pisati da, uprkos njegovim sopstvenim naporima, sovjetsko rukovodstvo nije bilo zainteresovano za kompromis, umesto toga računajući da će mirovni pokreti na Zapadu primorati Amerikance na kapitulaciju. Dana 8. marta 1983. godine, tokom Andropovove vladavine kao generalnog sekretara, američki predsednik Ronald Regan je nazvao Sovjetski Savez „imperijom zla“. Istog meseca, 23. marta, Regan je najavio Stratešku odbrambenu inicijativu. Regan je tvrdio da bi ovaj istraživački program o odbrani od balističkih projektila bio „u skladu sa našim obavezama iz ABM sporazuma“. Međutim, Andropov je odbacio ovu tvrdnju i rekao da je „Vreme je da [Vašington] prestanu... da traže najbolje načine za pokretanje nuklearnog rata. Angažovanje u ovome nije samo neodgovorno. To je suludo“.

U avgustu 1983. Andropov je objavio da zemlja obustavlja sve radove na svemirskom oružju. U međuvremenu, Sovjetski Savez je suspendovao sovjetsko-američke pregovore o kontroli naoružanja o nuklearnom oružju srednjeg dometa u Evropi u novembru 1983. i do kraja godine, Sovjeti su prekinuli sve pregovore o kontroli naoružanja. Ogroman loš publicitet širom sveta došao je kada su sovjetski lovci oborili civilni mlazni avion, Let 007 Korijan erlajnsa, koji je prevozio 269 putnika i članova posade. Zalutao je iznad Sovjetskog Saveza 1. septembra 1983. na svojoj redovnoj ruti od Enkoridža, Aljaska, do Seula, Južna Koreja. Sovjetski sistem je bio nespreman da se nosi sa civilnim avionom, a obaranje je bilo pitanje izvršavanja naređenja bez sumnje. Umesto da priznaju nesreću, sovjetski mediji su proglasili hrabru odluku da se suoče sa zapadnjačkom provokacijom. Zajedno sa svojim niskim kredibilnim objašnjenjem 1986. o kvaru nuklearnog reaktora u Černobilju, ova epizoda je pokazala nesposobnost da se nosi sa krizama u odnosima s javnošću; propagandni sistem je bio usmeren samo na ljude koji su već bili verni prijatelji Sovjetskog Saveza. Obe krize su eskalirali tehnološkim i organizacionim neuspesima, praćenim ljudskim greškama.

Odnosi između SAD i Sovjetskog Saveza su se brzo pogoršali, posebno nakon marta 1983. godine, kada je Regan nazvao Sovjetski Savez „ imperijom zla “. Zvanična novinska agencija TASS optužila je Regana da „razmišlja samo u terminima konfrontacije i ratobornog, ludog antikomunizma“. Daljnji sovjetski gnev bio je usmeren na Reganovo postavljanje nuklearnih projektila srednjeg dometa u zapadnoj Evropi. U Avganistanu, Angoli, Nikaragvi i drugde, prema Reganovoj doktrini, SAD su počele da potkopavaju vlade koje podržava Sovjetski Savez snabdevajući oružjem antikomunističke pokrete otpora u ovim zemljama.

Odluka predsednika Regana da rasporedi rakete srednjeg dometa Peršing II u zapadnoj Evropi naišla je na masovne proteste u zemljama kao što su Francuska i Zapadna Nemačka, koji ponekad broje milion ljudi u isto vreme. Mnogi Evropljani su postali ubeđeni da su SAD, a ne Sovjetski Savez agresivnija zemlja, i postojao je strah od mogućnosti rata, posebno zato što je u Evropi bilo široko rasprostranjeno uverenje da su SAD odvojene od Crvene armije sa dva okeane za razliku od kratke kopnene granice, bio neosetljiv za narod Nemačke i drugih zemalja. Štaviše, sećanje na Drugi svetski rat je još uvek bilo snažno i mnogi Nemci nisu mogli da zaborave razaranja i masovna silovanja koja su počinile sovjetske trupe u poslednjim danima tog sukoba. Ovom stavu su doprineli komentari Reganove administracije da rat između NATO-a i Varšavskog pakta ne bi nužno rezultirao upotrebom nuklearnog oružja.

Andropovovo zdravlje je naglo opadalo tokom napetog leta i jeseni 1983. i postao je prvi sovjetski lider koji je tog novembra propustio proslavu godišnjice revolucije 1917. godine. Umro je u februaru 1984. od otkazivanja bubrega nakon što je nekoliko meseci nestao iz vida javnosti. Njegovo najznačajnije nasleđe u Sovjetskom Savezu bilo je njegovo otkriće i promocija Mihaila Gorbačova. Počevši od 1978. godine, Gorbačov je napredovao za dve godine kroz hijerarhiju Kremlja do punopravnog članstva u Politbirou. Njegove odgovornosti za imenovanje osoblja omogućile su mu da uspostavi kontakte i podeli usluge neophodne za buduću kandidaturu za generalnog sekretara. U ovom trenutku zapadni stručnjaci su verovali da Andropov priprema Gorbačova za svog naslednika. Međutim, iako je Gorbačov bio zamenik generalnog sekretara sve vreme Andropovove bolesti, Gorbačovljevo vreme još nije došlo kada je njegov pokrovitelj umro rano 1984.

Sa punih sedamdeseti jednu godinu, Konstantin Černenko je bio lošeg zdravlja, patio je od emfizema i nije mogao da igra aktivnu ulogu u kreiranju politike kada je izabran, nakon duge rasprave, da nasledi Andropova. Ali Černenkovo kratko vreme na funkciji jeste donelo neke značajne promene u politici. Kadrovske promene i istrage o korupciji preduzete pod Andropovljevim tutorstvom su privedene kraju. Černenko se zalagao za veća ulaganja u robu i usluge široke potrošnje i u poljoprivredu. Takođe je pozvao na smanjenje mikromenadžmenta KPSS ekonomijom i veću pažnju javnosti. Međutim, pojačana je i represija KGB-a nad sovjetskim disidentima. U februaru 1983. sovjetski predstavnici su se povukli iz Svetske psihijatrijske organizacije u znak protesta zbog stalnih pritužbi te grupe na upotrebu psihijatrije za suzbijanje neslaganja. Ova politika je podvučena u junu kada je Vladimir Dančev, emiter Radio Moskve, nazvao sovjetske trupe u Avganistanu „okupatorima“ dok je vodio emisije na engleskom jeziku. Nakon što je odbio da povuče ovu izjavu, poslat je u mentalnu ustanovu na nekoliko meseci. Valerij Senderov, vođa nezvaničnog sindikata profesionalnih radnika, osuđen je početkom godine na sedam godina u radnom logoru jer je govorio o diskriminaciji Jevreja u obrazovanju i profesijama.

Iako je Černenko pozivao na ponovni detant sa Zapadom, tokom njegove vladavine postignut je mali napredak ka zatvaranju raskola u odnosima između Istoka i Zapada. Sovjetski Savez je bojkotovao Letnje olimpijske igre 1984. u Los Anđelesu, osvetivši se zbog bojkota Letnjih olimpijskih igara 1980. u Moskvi predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama. U septembru 1984. godine. Sovjetski Savez je takođe sprečio posetu istočnonemačkog lidera Eriha Honekera Zapadnoj Nemačkoj. Borbe u Avganistanskoj Demokratskoj Republici takođe su se intenzivirale, ali su se u kasnu jesen 1984. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez složili da nastave pregovore o kontroli naoružanja početkom 1985. godine.

Uspon Gorbačova

Pored posrnule ekonomije, produženi rat u Avganistanu, koji se često naziva "ratom u Vijetnamu" Sovjetskog Saveza, doveo je do povećanog nezadovoljstva javnosti komunističkim režimom. Takođe, katastrofa u Černobilu 1986. godine dodala je pokretačku snagu Gorbačovljevoj glasnosti i reformama perestrojke, koje su na kraju izmakle kontroli i izazvale kolaps sovjetskog sistema.

Zbacivanje stare garde

Posle godina stagnacije, počelo je da se pojavljuje „novo mišljenje“ mlađeg komunističkog aparatčika. Nakon smrti smrtno bolesnog Konstantina Černenka, Politbiro je izabrao Mihaila Gorbačova na mesto generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) u martu 1985. Sa 54 godine, Gorbačov je bio najmlađa osoba od Josifa Staljina koja je postala generalni sekretar i prvi šef države u zemlji rođen kao sovjetski građanin umesto podanika cara. Tokom svoje zvanične potvrde 11. marta, ministar inostranih poslova Andrej Gromiko govorio je o tome kako je novi sovjetski lider zamenio Černenka na mestu Sekretarijata KZ, i pohvalio njegovu inteligenciju i fleksibilne, pragmatične ideje umesto krutog pridržavanja partijske ideologije. Gorbačovu je pomogao nedostatak ozbiljne konkurencije u Politbirou. Odmah je počeo da postavlja mlađe ljude svoje generacije na važne partijske funkcije, uključujući Nikolaja Rižkova, sekretara za ekonomiju, Viktora Čerbrikova, šefa KGB-a, ministra spoljnih poslova Eduarda Ševarnadzea (zamenivši 75-godišnjeg Gromika), sekretara za odbrambenu industriju Lev Zaikov i sekretar za građevinarstvo Boris Jeljcin. Iz Politbiroa i sekretarijata je uklonjen Grigorij Romanov, koji je bio Gorbačovljev najznačajniji rival za poziciju generalnog sekretara. Gromikovo smenjivanje sa mesta ministra spoljnih poslova bila je najneočekivanija promena s obzirom na njegove decenije nepokolebljive, verne službe u poređenju sa nepoznatim, neiskusnim Ševarnadzeom.

Još predvidljivije, 80-godišnjeg Nikolaja Tihonova, predsedavajućeg Saveta ministara, nasledio je Nikolaj Riškov, a Vasilija Kuznjecova, vršioca dužnosti predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, nasledio je Andrej Gromiko, bivši ministar inostranih poslova.

Dalje u lancu uprave, do 40% prvih sekretara oblasti (pokrajina) je zamenjeno mlađim, obrazovanijim i kompetentnijim muškarcima. Odbrambeni establišment je takođe temeljno promenjen sa smenjenim komandantima svih 16 vojnih okruga, kao i svim pozorištima vojnih operacija, kao i tri sovjetske flote. Od Drugog svetskog rata sovjetska vojska nije imala tako brzu smenu oficira. Šezdesetosmogodišnji maršal Nikolaj Ogarkov je u potpunosti rehabilitovan nakon što je pao u nemilost 1983–84. zbog njegovog rukovanja obaranjem KAL 007, a njegove ideje o poboljšanju sovjetskih strateških i taktičkih doktrina postale su zvanični deo odbrambene politike., iako se neke od njegovih drugih ambicija, poput razvoja vojske u manju, čvršću silu zasnovanu na naprednoj tehnologiji, za sada nisu smatrale izvodljivim. Mnogi, ali ne svi, mlađi vojni oficiri postavljeni tokom 1985. godine bili su Ogarkovovi štićenici.

Gorbačov je odlično počeo tokom svojih prvih meseci na vlasti. Projektovao je imidž mladosti i dinamike u poređenju sa svojim starijim prethodnicima i često se šetao ulicama velikih gradova odgovarajući na pitanja običnih građana. Postao je prvi vođa koji je lično razgovarao sa sovjetskim narodom. Kada je držao javne govore, jasno je dao do znanja da je zainteresovan za konstruktivnu razmenu ideja umesto da samo recituje dugačke floskule o izvrsnosti sovjetskog sistema. Takođe je iskreno govorio o zapuštenosti i dotrajalosti sovjetskog društva poslednjih godina, okrivljujući zloupotrebu alkohola, lošu disciplinu na radnom mestu i druge faktore za ove situacije. Alkohol je bio posebna muka Gorbačova, posebno zato što on sam nije pio, a jedan od svojih glavnih ciljeva politike postavio je da ograniči njegovu konzumaciju.

Spoljna politika

U spoljnopolitičkom smislu, najvažnija, odnosi sa Sjedinjenim Državama, ostali su nemirni sve do 1985. godine. U oktobru je Gorbačov prvi put posetio nekomunističku zemlju kada je otputovao u Francusku i bio je toplo primljen. Modno osvešćeni Francuzi takođe su bili opčinjeni njegovom suprugom Raisom, a politički stručnjaci su verovali da će relativno mladi sovjetski lider imati Pi-ar prednost u odnosu na predsednika Regana, koji je bio 20 godina stariji od njega.

Regan i Gorbačov sastali su se prvi put u Ženevi u novembru. Tri nedelje koje su prethodile samitu obeležila je neviđena sovjetska medijska kampanja protiv Strateške odbrambene inicijative (SDI), koja je iskoristila protivljenje programu u zemlji u SAD. Kada se to konačno dogodilo, dve vođe supersile uspostavile su čvrst odnos koji je slutio dobrom za budućnost uprkos Reganovom odbijanju da napravi kompromis oko napuštanja SDI. U zajedničkom saopštenju obe strane navodi se da su se složile da nuklearni rat ne može dobiti nijedna strana i da se nikada ne sme dozvoliti da se dogodi. Takođe je dogovoreno da Regan i Gorbačov održe još dva samita 1986-87.

Džimi Karter je odlučno okončao politiku detanta tako što je finansijski pomogao pokret mudžahedina u susednom socijalističkom Avganistanu, što je poslužilo kao izgovor za sovjetsku intervenciju u Avganistanu šest meseci kasnije, sa ciljem da podrži avganistansku vladu, koju kontroliše Narodno-demokratska partija Avganistana. Tenzije između supersila su se povećale za to vreme, kada je Karter uveo trgovinski embargo Sovjetskom Savezu i izjavio da je sovjetska invazija na Avganistan „najozbiljnija pretnja miru od Drugog svetskog rata“.

Ekonomija

Tenzije između Istoka i Zapada su porasle tokom prvog mandata američkog predsednika Ronalda Regana (1981–85), dostižući nivoe koji nisu viđeni od kubanske raketne krize pošto je Regan povećao američku vojnu potrošnju na 7% BDP-a. Da bi se poklopio sa vojnom nagomilavanjem, Sovjetski Savez je povećao sopstvenu vojnu potrošnju na 27% svog BDP-a i zamrznuo proizvodnju civilne robe na nivou iz 1980. godine, što je izazvalo oštar ekonomski pad u ionako propaloj sovjetskoj ekonomiji.

SAD su finansirale obuku za ratne vođe mudžahedina, što je na kraju kulminiralo padom sovjetskog satelita, Demokratske Republike Avganistan. Dok su CIA i MI6 i Narodnooslobodilačka armija Kine finansirale operaciju zajedno sa pakistanskom vladom protiv Sovjetskog Saveza, je na kraju Sovjetski Savez počeo da traži put za povlačenje i 1988. potpisan je Ženevski sporazum između komunističkog Avganistana i Islamska Republika Pakistan ; pod uslovima da se sovjetske trupe povuku. Kada je povlačenje završeno, pakistanska ISI je nastavila da podržava mudžahedine protiv komunističke vlade i do 1992. vlada je pala. Američki predsednik Regan je takođe aktivno ometao sposobnost Sovjetskog Saveza da prodaje prirodni gas Evropi, dok je istovremeno aktivno radio na održavanju niskih cena gasa, što je održavalo nisku cenu sovjetske nafte i dodatno smanjivalo kvanitet priliva stranog kapitala u Sovjetski Savez. Ova „dugoročna strateška ofanziva“, koja je „u suprotnosti sa suštinski reaktivnom i odbrambenom strategijom „ obuzdavanja “, ubrzala je pad Sovjetskog Saveza ohrabrujući ga da preterano proširi svoju ekonomsku bazu. Pretpostavku da su specijalne operacije CIA u Saudijskoj Arabiji uticale na cene sovjetske nafte opovrgnuo je Maršal Goldman — jedan od vodećih stručnjaka za ekonomiju Sovjetskog Saveza — u svojoj najnovijoj knjizi. On je istakao da su Saudijci smanjili proizvodnju nafte 1985. godine (dostigla je 16-godišnji minimum), dok je vrhunac proizvodnje nafte dostigao 1980. godine. Povećali su proizvodnju nafte 1986. godine, smanjili je 1987. sa naknadnim povećanjem 1988. godine, ali ne na nivoe iz 1980. godine kada je proizvodnja dostigla najviši nivo. Pravi porast dogodio se 1990. godine, kada je Hladni rat bio skoro završen. U svojoj knjizi je pitao zašto, ako je Saudijska Arabija imala takav uticaj na sovjetske cene nafte, cene nisu pale 1980. godine kada je proizvodnja nafte u Saudijskoj Arabiji dostigla najviši nivo — tri puta više nego sredinom osamdesetih — i zašto su Saudijci čekali do 1990. da povećaju svoju proizvodnju, pet godina nakon navodne CIA intervencije? Zašto se tada Sovjetski Savez nije raspao 1980. godine?

Do trenutka kada je Gorbačov započeo proces koji bi doveo do raspada sovjetske administrativne komandne ekonomije kroz njegove programe uskorenije (ubrzavanja ekonomskog razvoja) i perestrojke (političko i ekonomsko restrukturiranje) objavljene 1986. godine, sovjetska privreda je patila od kako skrivena inflacija, tako i sveprisutne nestašice ponude koje su pogoršane sve otvorenijim crnim tržištem koje je podrilo zvaničnu ekonomiju. Pored toga, troškovi statusa supersile – vojska, svemirski program, subvencije državama klijentima – bili su nesrazmerni sovjetskoj ekonomiji. Novi talas industrijalizacije zasnovan na informacionoj tehnologiji ostavio je Sovjetski Savez da očajnički traži zapadnu tehnologiju i kredite kako bi se suprotstavio rastućoj zaostalosti.

Reforme

Administrativna podela Sovjetskog Saveza, 1989

Zakon o zadrugama usvojen u maju 1988. bio je možda najradikalnija od ekonomskih reformi u ranom delu ere Gorbačova. Po prvi put od Nove ekonomske politike Vladimira Lenjina, zakon je dozvolio privatno vlasništvo nad preduzećima u sektoru usluga, proizvodnje i spoljne trgovine. Prema ovoj odredbi, zadružni restorani, prodavnice i proizvođači postali su deo sovjetske scene.

Glasnost je rezultirala većom slobodom govora, a štampa je postala daleko manje kontrolisana. Oslobođene su i hiljade političkih zatvorenika i mnogi disidenti. Sovjetske društvene nauke su postale slobodne da istražuju i objavljuju mnoge teme koje su ranije bile zabranjene, uključujući sprovođenje istraživanja javnog mnjenja. Otvoren je Svesavezni centar za istraživanje javnog mnjenja (VCIOM) — najistaknutija od nekoliko organizacija za istraživanje javnog mnjenja koje su tada pokrenute. Državni arhivi postali su dostupniji, a neke društvene statistike koje su bile čuvane u tajnosti postale su otvorene za istraživanje i objavljivanje o osetljivim temama kao što su razlike u prihodima, kriminal, samoubistva, abortusi i smrtnost novorođenčadi. U okviru novoformiranog Instituta za socio-ekonomska proučavanja ljudske populacije otvoren je prvi centar za rodne studije.

U januaru 1987. Gorbačov je pozvao na demokratizaciju: unošenje demokratskih elemenata kao što su izbori sa više kandidata u sovjetski politički proces. Na konferenciji 1987. koju je sazvao sovjetski ekonomista i savetnik Gorbačova Leonid Abalkin, zaključeno je: „Duboke transformacije u upravljanju ekonomijom ne mogu se ostvariti bez odgovarajućih promena u političkom sistemu.

U junu 1988. godine, na Devetnaestoj partijskoj konferenciji KPSS, Gorbačov je pokrenuo radikalne reforme koje su imale za cilj smanjenje partijske kontrole nad državnim aparatom. Vrhovni sovjet je 1. decembra 1988. izmijenio sovjetski ustav kako bi omogućio osnivanje Kongresa narodnih poslanika kao novog vrhovnog zakonodavnog tijela Sovjetskog Saveza.

Izbori za novi Kongres narodnih poslanika održani su širom SSSR-a u martu i aprilu 1989. godine. Gorbačov, kao generalni sekretar Komunističke partije, mogao bi svakog trenutka biti primoran da podnese ostavku ako komunistička elita postane nezadovoljna njime. Da bi nastavio sa reformama kojima se protivila većina komunističke partije, Gorbačov je imao za cilj da konsoliduje vlast na novoj poziciji, predsednika Sovjetskog Saveza, koja je bila nezavisna od KPSS i sovjeta (saveta) i čiji je nosilac mogao biti opozvan samo u slučaju direktnog kršenja zakona. Gorbačov je 15. marta 1990. izabran za prvog izvršnog predsednika. Istovremeno je promenjen član 6 ustava kako bi se KPSS lišio monopola na političku vlast.

Nenamerne posledice

Gorbačovljevi napori da racionalizuje komunistički sistem obećavali su, ali su se na kraju pokazali nekontrolisanim i rezultirali su nizom događaja koji su se na kraju završili raspadom Sovjetskog Saveza. Prvobitno zamišljene kao oruđe za jačanje sovjetske ekonomije, politika perestrojke i glasnosti ubrzo je dovela do neželjenih posledica.

Opuštanje pod glasnošću dovelo je do toga da je Komunistička partija izgubila apsolutnu kontrolu nad medijima. Ubrzo, i na veliku sramotu vlasti, mediji su počeli da otkrivaju ozbiljne društvene i ekonomske probleme koje je sovjetska vlada dugo poricala i aktivno skrivala. Problemi kojima se posvećuje veća pažnja uključivali su loše stanovanje, alkoholizam, zloupotrebu droga, zagađenje, zastarele fabrike iz Staljinovog doba i korupciju sitnih do velikih razmera, što su zvanični mediji ignorisali. Medijski izveštaji su takođe razotkrili zločine koje su počinili Josif Staljin i sovjetski režim, kao što su gulagi, njegov sporazum sa Adolfom Hitlerom i Velika čistka, koje su zvanični mediji ignorisali. Štaviše, rat koji je u toku u Avganistanu i pogrešno rukovanje katastrofom u Černobilu 1986. dodatno su narušili kredibilitet sovjetske vlade u vreme kada je nezadovoljstvo raslo.

Sve u svemu, pozitivan pogled na sovjetski život koji su zvanični mediji dugo predstavljali javnosti je brzo bledeo, a negativni aspekti života u Sovjetskom Savezu su dovedeni u centar pažnje. Ovo je potkopalo veru javnosti u sovjetski sistem i nagrizlo bazu društvene moći Komunističke partije, ugrožavajući identitet i integritet samog Sovjetskog Saveza.

Razbijanje među članicama Varšavskog pakta i nestabilnost njegovih zapadnih saveznika, na koje je prvi put ukazao uspon Leha Valense na čelo sindikata Solidarnost 1980. godine, ubrzali su se, ostavljajući Sovjetski Savez nemogućim da zavisi od svojih istočnoevropskih satelitskih država za zaštitu kao tampon zona. Do 1989. godine, prateći svoju doktrinu „novog političkog mišljenja“, Gorbačov je odbacio doktrinu Brežnjeva u korist nemešanja u unutrašnje stvari svojih saveznika iz Varšavskog pakta („doktrina Sinatra“). Postepeno, svaka od zemalja Varšavskog pakta doživjela je pad svojih komunističkih vlada na narodnim izborima i, u slučaju Rumunije, do nasilnog ustanka . Do 1990. godine, vlade Bugarske, Čehoslovačke, Istočne Nemačke, Mađarske, Poljske i Rumunije, koje su sve bile nametnute posle Drugog svetskog rata, srušene su dok su revolucije zahvatile istočnu Evropu.

Sovjetski Savez je takođe počeo da doživljava preokret jer su političke posledice glasnosti odjeknule širom zemlje. Uprkos naporima da se obuzda, preokret u istočnoj Evropi se neizbežno proširio na nacionalnosti unutar SSSR-a. Na izborima za regionalne skupštine konstitutivnih republika Sovjetskog Saveza, nacionalisti kao i radikalni reformatori pomeli su odbor. Kako je Gorbačov oslabio sistem unutrašnje političke represije, sposobnost centralne moskovske vlade SSSR-a da nametne svoju volju republikama u sastavu SSSR-a bila je u velikoj meri potkopana. Masovni mirni protesti u baltičkim republikama, kao što su Baltički put i Pevajuća revolucija, privukli su međunarodnu pažnju i podstakli pokrete za nezavisnost u raznim drugim regionima.

Uspon nacionalizma pod slobodom govora ubrzo je ponovo probudio uzavrele etničke tenzije u raznim sovjetskim republikama, dodatno diskreditujući ideal ujedinjenog sovjetskog naroda. Jedan slučaj dogodio se u februaru 1988. godine, kada je vlada u Nagorno-Karabahu, pretežno etničkom jermenskom regionu u Azerbejdžanskoj SSR, donela rezoluciju kojom se poziva na ujedinjenje sa Jermenskom SSR. Na sovjetskoj televiziji izveštavano je o nasilju nad lokalnim Azerbejdžanima, što je izazvalo masakre nad Jermenima u azerbejdžanskom gradu Sumgait.

Podstaknuto liberalizovanom atmosferom glasnosti, nezadovoljstvo javnosti ekonomskim uslovima bilo je mnogo otvorenije nego ikada ranije u sovjetskom periodu. Iako se perestrojka smatrala smelom u kontekstu sovjetske istorije, Gorbačovljevi pokušaji ekonomskih reformi nisu bili dovoljno radikalni da ponovo pokrenu hronično sporu ekonomiju zemlje krajem 1980-ih. Reforme su donele određene korake u decentralizaciji, ali su Gorbačov i njegov tim ostavili netaknutim većinu osnovnih elemenata staljinističkog sistema, uključujući kontrolu cena, nekonvertibilnost rublje, isključenje privatnog vlasništva i monopol vlade nad većinom sredstava za proizvodnju.

Vrednost svih proizvoda široke potrošnje proizvedenih 1990. godine u maloprodajnim cenama iznosila je oko 459 milijardi rubalja (2,1 bilion dolara). Ipak, sovjetska vlada je izgubila kontrolu nad ekonomskim uslovima. Državna potrošnja je naglo porasla jer je sve veći broj neprofitabilnih preduzeća zahtevao podršku države i subvencije potrošačkih cena da se nastave. Poreski prihodi su opali pošto su republičke i lokalne samouprave zadržale poreske prihode centralnoj vladi pod rastućim duhom regionalne autonomije. Kampanja protiv alkohola smanjila je i poreske prihode, koji su 1982. godine činili oko 12% svih državnih prihoda. Ukidanje centralne kontrole nad odlukama o proizvodnji, posebno u sektoru robe široke potrošnje, dovelo je do sloma tradicionalnih odnosa dobavljač-proizvođač bez doprinosa formiranju novih. Tako je, umesto racionalizacije sistema, Gorbačovljeva decentralizacija izazvala nova uska grla u proizvodnji.

Raspad SSSR-a

Raspad Sovjetskog Saveza je bio proces sistematske dezintegracije, koji se desio u ekonomiji, društvenoj strukturi i političkoj strukturi. To je rezultiralo ukidanjem sovjetske savezne vlade („centar Unije“) i nezavisnosti republika SSSR-a 26. decembra 1991. godine. Proces je bio uzrokovan slabljenjem sovjetske vlade, što je dovelo do raspada i koji se odvijao otprilike od 19. januara 1990. do 26. decembra 1991. Proces je okarakterisan time što su mnoge republike Sovjetskog Saveza proglasile svoju nezavisnost i bile priznate kao suverene nacionalne države.

Postsovjetsko restrukturiranje

Za restrukturiranje sovjetskog administrativnog komandnog sistema i sprovođenje tranzicije na tržišnu ekonomiju, Jeljcinov šok program je primenjen nekoliko dana nakon raspada Sovjetskog Saveza. Subvencije farmama i industrijama koje gube novac su smanjene, kontrole cena su ukinute, a rublja se pomerila ka konvertibilnosti. Stvorene su nove mogućnosti za Jeljcinov krug i druge preduzetnike da zaplene bivšu državnu imovinu, restrukturirajući tako staru državnu privredu u roku od nekoliko meseci.

Nakon što su dobili vlast, ogromna većina „idealističkih“ reformatora stekla je ogromnu državnu imovinu koristeći svoje pozicije u vladi i postali poslovni oligarsi na način koji je izgledao suprotan demokratiji u nastajanju. Postojeće institucije su upadljivo napuštene pre uspostavljanja novih pravnih struktura tržišne ekonomije, kao što su one koje upravljaju privatnom svojinom, nadgledaju finansijska tržišta i nameću poreze.

Tržišni ekonomisti su verovali da bi demontaža administrativnog komandnog sistema u Rusiji dovela do podizanja BDP-a i životnog standarda efikasnijom raspodelom resursa. Takođe su mislili da će kolaps stvoriti nove mogućnosti proizvodnje eliminacijom centralnog planiranja, zamenom decentralizovanog tržišnog sistema, eliminisanjem ogromnih makroekonomskih i strukturnih distorzija kroz liberalizaciju i pružanjem podsticaja kroz privatizaciju.

Od raspada SSSR-a, Rusija se suočila sa mnogim problemima koje zagovornici slobodnog tržišta 1992. nisu očekivali. Između ostalog, 25% stanovništva živelo je ispod granice siromaštva, očekivani životni vek je pao, natalitet je bio nizak, a BDP je prepolovljen. Došlo je do naglog povećanja ekonomske nejednakosti između 1988/1989 i 1993/1995, sa Ginijevim koeficijentom koji se povećao u proseku za 9 poena za sve bivše socijalističke zemlje. Ovi problemi su doveli do niza kriza tokom 1990-ih, što je umalo dovelo do izbora Jeljcinovog komunističkog izazivača, Genadija Zjuganova, na predsedničkim izborima 1996. godine. U novom milenijumu, privreda Rusije je počela da se značajno poboljšava, zbog velikih investicija i razvoja poslovanja, ali i zbog visokih cena prirodnih resursa.

Istoriografija

Prema Borisu N. Mironovu, do 2020. godine ruski naučnici su proizveli preko 300 knjiga, 3000 članaka i 20 disertacija pokušavajući da objasne kolaps. Zauzeta su dva pristupa. Prvi je da pogledamo kratkoročno, 1985-1991, naglašavajući ličnosti, spoljnih uzroka i grešaka u politici. Drugi se bavi dugoročnim ekonomskim, političkim, kulturnim i društvenim strukturama.

Vidi još

• Revolucije 1989.

Literatura

• Scheidel, Walter (2017). The Great Leveler: Violence and the History of Inequality from the Stone Age to the Twenty-First Century. Princeton: Princeton University Press. str. 222. ISBN 978-0691165028. 
• Acton, Edward (1995). Russia, The Tsarist and Soviet Legacy. Longmann Group Ltd. ISBN 0-582-08922-0. 
• Savranskaya, Svetlana; Blanton, Thomas S. (2017). The Last Superpower Summits: Gorbachev, Reagan, and Bush. Conversations that Ended the Cold War. Central European University Press. str. 1015. ISBN 9789633861691. 
• Downing, Taylor (2018). 1983: Reagan, Andropov, and a world on the brink (na jeziku: engleski). Hachette Books. str. 34–50. ISBN 978-0-306-92172-8. OCLC 1000583148. 
• Steele, Jonathan (1984). Soviet Power. Simon and Schuster. str. 4—5. ISBN 9780671528133. 
• Matlock, Jack F. Jr. (2005). Reagan and Gorbachev: How the Cold War Ended. New York: Random House. str. 41–46. ISBN 978-0-8129-7489-8. 
• Karimianpour, Hamid (2011). Nation Building, Or Democracy by Other Means. Algora Publishing. str. 89—90. ISBN 9780875868455. 

Dodatna literatura

• Adelman, Jonathan R., and Deborah Anne Palmieri. The dynamics of Soviet foreign policy (Harpercollins, 1989).
• Andrew, Christopher and Vasili Mitrokhin. The World Was Going Our Way: The KGB and the Battle for the Third World (Basic Books, 2005).
• Downing, Taylor. Reagan, Andropov, and a World on the Brink (2018)
• d'Encausse, Hélène Carrère (1992). The End of the Soviet Empire: The Triumph of the Nations. Basic Books. ISBN 0-465-09818-5. 
• Fenzel, Michael R (2020). No Miracles: The Failure of Soviet Decision-Making in the Afghan War. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-9910-2. OCLC 1178769176. 
• Fischer, Ben B. A Cold War conundrum: the 1983 soviet war scare (Central Intelligence Agency, Center for the Study of Intelligence, 1997). online
• Gaidar, Yegor (19. 4. 2007). „The Soviet Collapse: Grain and Oil”. AEI Online. Arhivirano iz originala 22. 7. 2009. g. Pristupljeno 2009-07-09. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Gaidar, Yegor (2006). The Collapse of an Empire: Lessons for Modern Russia. Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-3114-6. OCLC 1020251020. 
• Hough, Jerry F. (1983). „Soviet Politics Under Andropov”. Current History. 82 (486): 330—346. JSTOR 45315201. 
• Kort, Michael G. The Soviet colossus: history and aftermath (Routledge, 2019)
• Marples, David R. The collapse of the Soviet Union, 1985-1991 (Routledge, 2016).
• Matlock, Jack F. (1995). Autopsy on an Empire: The American Ambassador's Account of the Collapse of the Soviet Union. Random House. ISBN 0-679-41376-6. 
• Oberdorfer, Don. From the Cold War to a New Era: The United States and the Soviet Union, 1983-1991 (2nd ed. Johns Hopkins University Press, 1998).
• Remnick, David (1994). Lenin's Tomb: The Last Days of the Soviet Empire. Vintage Books. ISBN 0-679-75125-4. 
• Steele, Jonathan. Soviet Power (1984)
• Strayer, Robert. Why Did the Soviet Union Collapse?: Understanding Historical Change (Routledge, 2016).
• Suny, Ronald Grigor (1993). The Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the Collapse of the Soviet Union. Stanford University Press. ISBN 0-8047-2247-1. 
• Taubman, William. Gorbachev: His Life and Times (2017)
• Volkogonov, Dimitri. Autopsy for an empire: The seven leaders who built the Soviet regime (1998), pp. 329–534.
• Winters, Paul A. Turning Points in World History - The Collapse of the Soviet Union (1998) short essays by experts
• Cox, Michael (2014). „Learning from history? From Soviet collapse to the 'new' Cold War”. Cold War History. 14 (4): 461—485. S2CID 154965115. doi:10.1080/14682745.2014.950241. .
• Kalashnikov, Anthony. "Differing Interpretations: Causes of the collapse of the Soviet Union." Constellations 3.1 (2011) 75-86. „Differing Interpretations: Causes of the collapse of the Soviet Union”. Constellations: 75—86. 2011. 
• Marples, David R. (2011). „Revisiting the Collapse of the USSR.”. Canadian Slavonic Papers. 53: 461—473. S2CID 155969973. doi:10.1080/00085006.2011.11092684. .
• Mironov, Boris N. (2021). „Disintegration of the USSR in Historiography: Collapse or Dissolution”. Vestnik of Saint Petersburg University. History. 66: 132—147. S2CID 234964453. doi:10.21638/11701/SPBU02.2021.108. 
• Mironov, B. N. (2022). „From Indigenization to Sovereignization: How the Disintegration of the Soviet Union Was Prepared”. Herald of the Russian Academy of Sciences. 92: S33—S48. S2CID 248027785. doi:10.1134/S1019331622070085.