Pariski sindrom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
The Eiffel Tower silhouetted by a sunrise.
Ajfelov toranj u Parizu

Pariski sindrom (franc. syndrome de Paris) je osećaj razočarenja koji osećaju neki pojedinci prilikom posete Parizu, koji smatraju da grad nije bio ono što su očekivali. Stanje se obično posmatra kao težak oblik kulturnog šoka.

Sindrom karakteriše niz psihijatrijskih simptoma kao što su akutna deluzija, halucinacije, osećaj proganjanja (percepcija da ste žrtva predrasuda, agresije i neprijateljstva drugih), [1] derealizacija, depersonalizacija, anksioznost, a takođe i psihosomatske manifestacije kao što su vrtoglavica, tahikardija, znojenje i druge, kao što je povraćanje. [2]

Iako je sindrom posebno primećen među japanskim turistima, on je takođe pogodio druge putnike ili privremene stanovnike iz istočne Azije, kao što su oni iz Kine, Singapura i Južne Koreje.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Hiroaki Ota, japanski psihijatar koji radi u bolničkom centru Svete Ane u Francuskoj, skovao je taj termin 1980-ih [3] i objavio istoimenu knjigu [4] 1991. godine. Katada Tamami iz bolnice Nisei je pisala o japanskom pacijentu sa manično-depresijom koji je doživeo pariski sindrom 1998. godine. [5]

Kasniji rad Jousefa Mahmoudija, lekara iz bolnice Otel Dju u Parizu, ukazuje da je pariski sindrom „psihopatologija povezana sa putovanjem, a ne sindrom putnika“. [6] Teoretizirao je da uzbuđenje koje je rezultat posete Parizu uzrokuje ubrzavanje srca, izazivajući vrtoglavicu i kratak dah, što rezultira halucinacijama na način sličan Stendalovom sindromu. [7]

Iako je Bi-Bi-Si 2006. godine izvestio da japanska ambasada u Parizu ima „24-časovnu telefonsku liniju za one koji pate od teškog kulturnog šoka“, [8] japanska ambasada navodi da takva telefonska linija ne postoji. [9] [10] Takođe 2006. godine, Mijuki Kusama, iz japanske ambasade u Parizu, rekao je za Gardijan: „Postoji oko 20 slučajeva sindroma godišnje i to se dešava već nekoliko godina“, i da je ambasada vratila najmanje četiri japanska državljana u Japan te godine. [11] Međutim, 2011. godine, ambasada je izjavila da to nije istina. [12]

Japanski turisti u Parizu

Od procenjenih 1,1 milion japanskih turista godišnje u Parizu, [13] broj prijavljenih slučajeva je mali. Identifikovano je dve vrste stanja: one koji imaju prethodnu istoriju psihijatrijskih problema i one bez morbidne istorije koji pokazuju posttraumatski stresni poremećaj odloženog izražavanja. [14] U intervjuu za Slate.fr, Mahmudija je naveo da od pedeset patoloških putnika hospitalizovanih svake godine, samo tri do pet su Japanci. [15]

Francuski list Libération napisao je članak o sindromu 2004. godine. Mario Renouk, predsednik Francusko-japanskog medicinskog udruženja, u članku navodi da su mediji i turističko oglašavanje prvenstveno odgovorni za stvaranje ovog sindroma. [16] Renouk ukazuje da iako časopisi često prikazuju Pariz kao mesto gde većina ljudi na ulici izgleda kao modeli, a većina žena se oblači u brendove visoke mode, u stvarnosti ni Van Gog ni modeli nisu na uglovima Pariza. Po ovom mišljenju, poremećaj je uzrokovan pozitivnim predstavljanjem grada u popularnoj kulturi, što dovodi do ogromnog razočarenja jer se realnost doživljavanja grada veoma razlikuje od očekivanja: turisti se suočavaju sa prenaseljenim i zatrpanim gradom i stavovima francuskih ugostiteljskih radnika kao što su trgovci, osoblje restorana i hotela, koji nisu puni dobrodošlice.

U 2014. godini, Bloomberg je izvestio da je sindrom takođe pogodio nekoliko od milion godišnjih kineskih turista u Parizu. Žan Fransoa Džou, predsednik udruženja kineskih turističkih agencija u Francuskoj (Association Chinoise des Agences de Voyages en France), rekao je „Kinezi romantizuju Francusku, znaju za francusku književnost i francuske ljubavne priče. Neki od njih završe u suzama i kunu se da se nikada neće vratiti.“ [17] U članku je citirano istraživanje Turističke kancelarije Pariza iz 2012. godine u kojem su bezbednost i čistoća dobili niske ocene, a takođe je navedeno da je veb stranica prefekture Pariske policije dostupna na kineskom, [18] osim na engleskom i francuskom. Međutim, Mičel Ležoeks, šef psihijatrije u bolnici Bihat–Klaude Bernard u Parizu, primetio je u intervjuu da je „Putnikov sindrom stara priča“ i ukazao na Stendalov sindrom koji je, naprotiv, skup simptoma koji proizilaze iz izuzetno pozitivnog turističkog iskustva.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Wilson, Scott (8. 7. 2015). „Another Japanese celebrity claims discrimination in France; netizens not so sympathetic”. japantoday.com. Japan Today. Arhivirano iz originala 3. 8. 2020. g. Pristupljeno 20. 2. 2020. 
  2. ^ Fagan, Chelsea (18. 10. 2011). „Paris Syndrome: A First-Class Problem for a First-Class Vacation”. theatlantic.com. The Atlantic. Arhivirano iz originala 19. 2. 2021. g. Pristupljeno 20. 2. 2020. 
  3. ^ Wyatt, Caroline (20. 12. 2006). „'Paris Syndrome' strikes Japanese”. BBC News. Arhivirano iz originala 31. 10. 2009. g. Pristupljeno 4. 11. 2009. 
  4. ^ Ota, Hiroaki (1991). パリ症候群 [Pari shōkōgun] (na jeziku: japanski). ja. ISBN 978-489559233-8. 
  5. ^ Tamami, Katada (1998). パリ症候群の1症例についての考察 [Reflexions on a case of Paris syndrome]. Nissei Byoin Igaku Zasshi = the Journal of the Nissey Hospital (na jeziku: japanski). Science Links Japan. 26 (2): 127—132. ISSN 0301-2581. Arhivirano iz originala 30. 10. 2013. g. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  6. ^ Xaillé, Anne (21. 11. 2002). „Voyage pathologique: Voyager rend-il fou ?” [Travel pathological: Traveling makes you crazy?] (na jeziku: francuski). Assistance Publique – Hôpitaux de Paris. Arhivirano iz originala 29. 9. 2011. g. Pristupljeno 9. 11. 2018. „le docteur Mahmoudia préfère parler de voyage pathologique ou de psychopathologie liée au voyage, plutôt que de syndrome du voyageur.” 
  7. ^ Magherini, Graziella (1995). La sindrome di Stendhal (na jeziku: italijanski) (1995 izd.). Ponte alle Grazie. ISBN 88-7928-308-1.  Total pages: 219
  8. ^ Wyatt, Caroline (20. 12. 2006). „'Paris Syndrome' strikes Japanese”. BBC News. Arhivirano iz originala 31. 10. 2009. g. Pristupljeno 4. 11. 2009. 
  9. ^ „Contacts” (na jeziku: francuski). Ministry of Foreign Affairs of Japan. 2020-01-07. Arhivirano iz originala 2020-01-01. g. Pristupljeno 12. 4. 2020. „En dépit d'informations erronées publiées/citées dans (par) divers médias, l'Ambassade du Japon en France vous informe ne disposer d'aucun service téléphonique dévolu au soi-disant "syndrome de Paris" et ne répondra à aucune sollicitation de quelque nature que ce soit concernant ce sujet.” 
  10. ^ ご意見・ご相談 | 在フランス日本国大使館. Embassy of Japan in Paris (na jeziku: japanski). Ministry of Foreign Affairs of Japan. 2018-11-16. Arhivirano iz originala 2019-07-16. g. Pristupljeno 12. 4. 2020. „※複数のメディアにおいて間違った報道がなされているようですが、在仏大使館では「パリ症候群」のホットラインやこれに関するいかなる対応もしておりません。御理解のほど宜しくお願いいたします” 
  11. ^ Chrisafis, Angelique (25. 10. 2006). „Paris syndrome hits Japanese”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 30. 8. 2013. g. Pristupljeno 4. 11. 2009. 
  12. ^ Georgen, Annabelle (26. 12. 2011). „Paris ou le choc de la réalité” [Paris or the shock of reality]. Slate (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 2019-08-31. g. Pristupljeno 12. 4. 2020. 
  13. ^ Haupt, Tomas (9. 12. 2019). „Japanese Tourists Show Growing Interest in French Destinations”. Tourism Review. Arhivirano iz originala 13. 4. 2020. g. Pristupljeno 12. 4. 2020. 
  14. ^ Robinson, Mike; Picard, David (2016). Emotion in Motion: Tourism, Affect and Transformation. Oxon: Routledge. str. 102. ISBN 978-1-40942133-7. 
  15. ^ Georgen, Annabelle (26. 12. 2011). „Paris ou le choc de la réalité” [Paris or the shock of reality]. Slate (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 2019-08-31. g. Pristupljeno 12. 4. 2020. 
  16. ^ Levy, Audrey (13. 12. 2004). „Des Japonais entre mal du pays et mal de Paris” [The Japanese between homesick and Paris sick]. Libération (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 2019-12-19. g. Pristupljeno 25. 11. 2014. 
  17. ^ Nussbaum, Ania (14. 8. 2014). „The Paris Syndrome Drives Chinese Tourists Away”. Bloomberg. Pristupljeno 12. 4. 2020. 
  18. ^ „Préfecture de police (中文)”. Pristupljeno 12. 4. 2020. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Париски_синдром&oldid=26970216”