Питање живота и смрти

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pitanje života i smrti
Filmski poster
Izvorni naslovA Matter of Life and Death
RežijaMajkl Pauel
Emerik Presburger
ScenarioMajkl Pauel
Emerik Presburger
ProducentMajkl Pauel
Emerik Presburger
Glavne ulogeDejvid Niven
Rodžer Livsi
Rejmond Mesi
Kim Hanter
Marijus Goring
MuzikaAlan Grej
Direktor
fotografije		Džek Kardif
MontažaRedžinald Mils
Producentska
kuća		The Archers
J. Arthur Rank
DistributerEagle-Lion Films
Godina1946.
Trajanje104 minuta
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Budžet320.000−650.000 funti[1][2][3]
Zarada1.750.000 dolara (SAD)[4]
IMDb veza

Pitanje života i smrti (engl. A Matter of Life and Death) je britanski fantastično-ljubavni film iz 1946. godine, smešten u Englesku tokom Drugog svetskog rata.[5]

Režiju, scenario i produkciju potpisuju Majkl Pauel i Emerik Presburger, a glavne uloge tumače Dejvid Niven, Rodžer Livsi, Rejmond Mesi, Kim Hanter i Marijus Goring. Film je prvobitno objavljen u Sjedinjenim Državama pod naslovom Stepenište do raja, koji je proizašao iz najistaknutijeg specijalnog efekta filma: širokog pokretnog stepeništa koje povezuje Zemlju sa zagrobnim životom.

Godine 1999, Pitanje života i smrti je zauzelo 20. mesto na listi 100 najboljih britanskih filmova Britanskog filmskog instituta.[6] Zauzelo je 90. mesto u anketi najboljih filmova svih vremena časopisa Sight & Sound 2012,[7] kao i 78. mesto 2022. godine.[8]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Dana 2. maja 1945, vođa eskadrile Piter Karter, pilot Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, leti teško oštećenim i zapaljenim Avro Lankaster bombarderom iznad Lamanša, posle misije iznad Nemačke. Karter očekuje da umre, nakon što je naredio svojoj posadi da iskoči iz aviona, a da im nije otkrio da je njegov sopstveni padobran uništen. Jedina radio operaterka koji uhvati njegov poziv je Džun, u američkoj vazduhoplovnoj bazi na obali Engleske. Nekoliko minuta Karter razgovara sa Džun, pre nego što iskoči iz aviona bez padobrana.

Piter je u tom trenutku trebalo da umre, ali Konduktor 71, vodič koji je poslat da ga otprati u zagrobni svet, propušta ga zbog guste magle iznad Lamanša. Piter se budi na plaži blizu Džunine baze. U početku pretpostavlja da je u zagrobnom životu, ali, kada mu jedan De Heviland Moskito proleti nisko iznad glave, na svoje zaprepašćenje otkriva da je još uvek živ.

Piter sreće Džun kako se vraća biciklom posle noćne smene i njih dvoje se zaljubljuju. Konduktor 71 (francuski aristokrata pogubljen na giljotini tokom revolucije) zaustavlja vreme da objasni Piteru situaciju, pozivajući ga da prihvati svoju smrt i otprati ga u zagrobni svet, ali Piter zahteva da uputi žalbu. Dok se Konduktor 71 konsultuje sa svojim pretpostavljenima, Piter nastavlja da živi. Konduktor 71 se vraća i obaveštava ga da mu je žalba odobrena i da ima tri dana da pripremi svoj slučaj. Može da izabere branioca među svim ljudima koji su ikada umrli, ali Piter ima poteškoća da ga izabere.

Džunin fascinirani prijatelj doktor Rivs dijagnostikuje Piterove vizije kao simptom povrede mozga — hronični adhezivni arahnoiditis od blagog potresa mozga dve godine ranije — i zakazuje mu operaciju. Rivs gine u nesreći na motociklu dok pokušava da pronađe vozilo hitne pomoći koje treba da odveze Pitera u bolnicu. Rivsova smrt omogućava mu da zastupa Pitera kao branilac.

Rivs tvrdi da je, bez njegove krivice, njegovom klijentu dato dodatno vreme na Zemlji i da se za to vreme zaljubio, kao i da sada ima zemaljsku posvećenost koja bi trebalo da mu da prednost u odnosu na zagrobni život. Tužilac je Amerikanac Abraham Farlan, koji mrzi Britance jer je stradao kao prva žrtva Američkog rata za nezavisnost. Rivs osporava sastav porote sačinjenu od predstavnika koji imaju predrasude prema Britancima. Kako bi se osiguralo pošteno suđenje, porota je zamenjena multikulturalnom grupom modernih Amerikanaca čije su porekla jednako raznolika kao i kod onih koje zamenjuju.

I Rivs i Farlan prave poređenja sa nacionalnošću onog drugog kako bi podržali svoje stavove. Na kraju, Rivs nalaže Džun da se zauzme (Konduktor 71 je uspava u stvarnom svetu kako bi mogla da svedoči) i dokaže da ona iskreno voli Pitera, govoreći joj da je jedini način da mu spase život da zauzme njegovo mesto, nakon čega ona bez oklevanja stupa na stepenište do drugog sveta i odlazi, ostavljajući Pitera iza sebe. Stepenište se naglo zaustavlja i Džun juri nazad ka Piterovim raširenim rukama. Kao što Rivs trijumfalno objašnjava: „... ništa nije jače od zakona u univerzumu, ali na Zemlji ništa nije moćnije od ljubavi”.

Porota odlučuje u Piterovu korist. Sudija pokazuje Rivsu i Farlanu novi životni vek koji je dodeljen optuženom; Rivs ga naziva „veoma velikodušnim”, a Farlan se u šali požali, a zatim pristaje na njega. Njih dvojica se zatim zafrkavaju jedan sa drugima i protiv strogog glavnog zapisničara, koji protestuje protiv kršenja zakona. U operacionoj sali hirurg proglašava operaciju uspešnom.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Dejvid Niven Piter Dejvid Karter
Rodžer Livsi dr Frenk Rivs
Rejmond Mesi Abraham Farlan
Kim Hanter Džun
Marijus Goring Konduktor 71
Robert Kut Bob Trabšou
Ketlin Bajron anđeo
Abraham Soufer sudija
Džoun Mod glavna zapisničarka
Majkl Trabšou samog sebe
Ričard Atenboro engleski pilot
Bonar Koleano američki pilot

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Film je snimljen u studijima D&P i Denham Studios u Denamu, Bakingemšir, i na lokacijama u Devonu i Sariju. Scena na plaži snimljena je u plaži Saunton Sends u Devonu, a selo koje se vidi u kameri opskuri bilo je selo Šir u Sariju. Produkcija je trajala od 2. septembra do 2. decembra 1945, koristila je 29 setova i procenjeno je da je koštala 320.000 funti.[9][10]

Film je imalo dug period pretprodukcije zbog složenosti produkcije. Ogromnom pokretnom stepeništu koje povezuje ovaj svet sa zagrobnim, nazvanom „Operacija Etel” od strane firme inženjera koja ga je konstruisalo pod okriljem londonskog Odbora za putnički transport, bilo je potrebno tri meseca da se napravi i koštalo je 3.000 funti. „Etel” je imala 106 stepenica, gde je svaka bila široka 6,1 metar, a pokretao ju je motor od 12 konjskih snaga. Ceo snimak stepeništa je upotpunjen visećim minijaturama.[11] Buka mašinerija sprečila je snimanje zvuka uživo – sve scene sa pokretnim stepeništem su sinhronizovane u postprodukciji.

Odluka da se scene zagrobnog sveta snime crno-belo dodatno je stvorila je još više komplikacija. Snimljene su u Tehnikoloru, ali boja nije dodata tokom štampanja, dajući bisernu nijansu crno-belim snimcima. Fotografski rastvarači između „Tehnikolora boje monohroma” (zagrobni svet) i Tehnikolora u tri trake (Zemlja) se koriste nekoliko puta tokom filma. Na filmske fondove i Technikolor kamere čekalo se devet meseci jer ih je američka vojska koristila za pravljenje filmova za obuku.[12]

Druge sekvence su takođe predstavljale izazove, kao što je partija stonog tenisa sa zaustavljena u vremenu za koju su Hanterovu i Livsija obučavali šampioni Alan Bruk i Viktor Barna;[11] scena u kojoj Karter ispliva na plažu, prva je snimljena scena, u kojoj je snimatelj Džek Kardif svojim dahom zamaglio sočivo kamere da bi ostvario izgled koji je želeo; i duga, 25-minutna probna sekvenca, koja je zahtevala set sa 110 metara dugačkim i 12 metara visokom pozadinom.[13]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Naslov[uredi | uredi izvor]

Prema Pauelu u njegovoj knjizi Život u filmovima, Sjedinjene Države su bile jedino tržište na kome je promenjeno ime filma. Američki naslov je bio ideja Artura Krima i Roberta Bendžamina, dvojice advokata koji su tek počeli da se bave filmskim poslom, koji su film plasirali u SAD, i insistirali su da nijedan film tamo nikada nije dobro prošao sa rečju „smrt” u naslovu. Kada je Presburger uzvratio hit filmom Smrt uzima odmor, oni su odgovorili da je bio uspešan jer je sama činjenica da je Smrt bila na odmoru značila da u filmu neće biti smrti.[14][15]

Piterove vizije[uredi | uredi izvor]

Narativ filma ne pojašnjava da li su Piterove vizije stvarne ili halucinantne. Činjenica da isti glumac igra nebeskog sudiju i moždanog hirurga ukazuje na to da su one halucinacija. Kako bi osigurali da Piterovi simptomi – uključujući njegove vizije – budu u skladu sa prikazanom dijagnozom i lečenjem, filmski stvaraoci su pročitali i integrisali značajnu količinu medicinskih istraživanja.[16]

Interpretacije Piterovih vizija „drugog sveta” kao natprirodnog, u kontekstu filmskog narativa, mogu biti potkrijepljene elementima radnje. Ključno pitanje, na koje se aludira u dijalogu filma, odnosi se na malu verovatnoću da će Piter preživeti pad iz aviona. (Ipak, u malom broju istorijskih slučajeva, ljudi su preživeli pad sa velike visine, bez ozbiljnih povreda ili trajnog invaliditeta.) Isto tako, dve scene smeštene u drugom svetu odvijaju se bez Pitera, naime Trabšouov dolazak i uvod do početka suđenja. Treći zaplet, u vezi sa pozajmljenom knjigom, takođe kao da nagoveštava da je drugi svet stvaran. Međutim, svi ovi događaji mogu se objasniti kao retrospektivni izumi Piterovog uma, dok je on u nesvesti.

Zagrobni svet[uredi | uredi izvor]

Producenti su se potrudili da nikada ne nazovu „zagrobni svet” Nebesima, jer su smatrali da je to ograničavajuće. Međutim, u prvim minutima filma pojavljuje se mladi Ričard Atenboro kao poginuli vazduhoplovac koji se prijavljuje u „zagrobnom svetu” i pita: „Ovo je raj, zar ne?” Nakon toga pratiteljka iz „zagrobnog sveta” komentariše oficiru Trabšouu da bi neki ljudi mogli pomisliti da bi bilo „rajski biti činovnik”. Međutim, uvodni naslovni tekst – ponovljen u predgovoru novelizacije filma Erika Varmana iz 1946. godine[11] – sadrži eksplicitnu izjavu: „Ovo je priča o dva sveta, o jednom koji poznajemo i drugom koji postoji samo u umu mladog avijatičara čiji su život i mašta nasilno oblikovani ratom”, ali nastavlja da kaže: „Svaka sličnost sa bilo kojim drugim svetom poznatim ili nepoznatim je čista slučajnost”.

Identiteti i značaj statua[uredi | uredi izvor]

Uz pokretno stepenište se nalaze velike statue (koje je kreirao Erik Omonije)[17] istorijski značajnih ličnosti. Spisak imena statua pojavljuje se na rukopisu Majkla Pauela na 49. i 50. stranici scenarija.[18] Ona su:

Mnogi od njih imaju zajedničku karakteristiku koja prevazilazi njihovu istaknutost u politici, umetnosti i filozofiji: godine 1945. verovalo se da je većina pomenutih ličnosti imala epilepsiju – kao i Džon Banjan, koji se u filmu pojavljuje kao konduktor dr Rivsa.[19]

Anglo-američki odnosi[uredi | uredi izvor]

Film je prvobitno predložilo odeljenje britanske vlade radi poboljšanja odnose između Amerikanaca u Velikoj Britaniji i britanske javnosti, nakon doprinosa Pauela i Presburgera ovoj sferi u Kenterberijskoj priči dve godine ranije, iako nijedan od ova dva filma nije dobio nikakva državna sredstva. Postojao je određeni stepen javnog neprijateljstva prema američkim vojnicima stacioniranim u Britaniji pre iskrcavanja u Normandiji. Premisa filma je jednostavna inverzija: britanski pilot osvaja lepu Amerikanku, a ne obrnuto, a jedinu nacionalnu netrpeljivost – protiv Britanaca – izražava prva američka žrtva Američkog rata za nezavisnost. Rejmond Mesi, koji glumi Amerikanca, bio je kanadski državljanin u vreme snimanja filma, ali je nakon toga postao naturalizovani američki državljanin.[20]

Šah[uredi | uredi izvor]

Dejvid Niven je bio ljubitelj šaha.[21] Piter i Džun igraju šah dok čekaju dr Rivsa. Zatim Konduktor 71 „pozajmi” šahovsku knjigu koju je Petar slučajno oborio sa stola, Moje najbolje partije šaha 1924–1937. Aleksandra Aljehina. Nakon što je suđenje završeno, Konduktor 71 baca knjigu sa stepeništa; Džun je pronalazi u džepu jakne, što dovodi u pitanje da li je sve ovo bila samo halucinacija. Mig Gringard je primetio: „Mnogo je šaha u filmovima prošlosti i sadašnjosti, ali ne mogu da se setim još jednog istaknutog pojavljivanja prave knjige o šahu”.[22][23]

Ijan Kristi je napisao: „Zaplet sa šahom takođe može biti od većeg značaja nego što se na prvi pogled čini. Konduktor pokušava da iskuša pitera nudeći mu priliku da svoju veštinu suprostavi velikim šahovskim majstorima; i on 'pozajmljuje' čuvenu Aljehinovu knjigu, samo da bi je vratio u izvanrednom prelaznom kadru koji uvodi poslednju sekvencu Piterovog buđenja u bolnici. Kao znak Piterovog života, knjiga se prebacuje iz jednog fotografskog sveta u drugi u okviru istog kadra”.[24]

Konduktor 71 stalno podseća Pitera da će uskoro sresti šahovskog majstora Filidora.

Objavljivanje[uredi | uredi izvor]

Pitanje života i smrti izabrano je za prvu Kraljevsku filmsku izvedbu 1. novembra 1946. u Empajer teatru u Londonu, u prisustvu kralja Džordža VI i njegove supruge Elizabet.[25] Izvedba je održana u dobrotvorne svrhe i prikupljeno je 30.000 funti.[25] Zatim je 15. decembra 1946. izašao u široku distribuciju u Velikoj Britaniji.[26] Film je kasnije izašao u SAD u Njujorku 25. decembra 1946. pod nazivom Stepenište do raja.[27]

Prema trgovačkim papirima, film je bio „značajna atrakcija na blagajnama” u britanskim bioskopima 1947. godine.[28]

Godine 1986. film je prikazan van konkurencije na Filmskom festivalu u Kanu.[29]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kritičar Bosli Krauter je rekao da je Pitanje života i smrti najbolji božićni film ikada snimljen, pohvalivši ga zbog „njegovog elegantnog šarma, pametnog humora i neverovatnog vizuelnog umeća. Pauel i Presburger, dvoje pametnih ljudi koji su došli na ovu ideju, ne samo da su režirali film već su i napisali njegov scenario. U celoj priči, njihova duhovitost i veština bili su veliki deo toga, a oni su to pokazali na mnogo zabavnih načina. Činjenica da su koristili Technikolor za snimanje scena na Zemlji i tonove sepije da bi prikazali savršene svetove Onostranog je dobar primer koliko su bili kreativni. Ovaj pametni kontrast naterao je nebeskog glasnika da siđe sa eteričnih visina i da se našali o tome kako je teško pronaći Technikolor na nebu. Ovo je pokazalo koliko su reditelji dobro koristili boju i simboliku.”[30]

Posle Drugog svetskog rata, pojavio se značajan broj ostvarenja sa ovom tematikom, o čemu govore klasični filmovi kao što su Divan život i Pitanje života i smrti. Ovi filmovi su rezonirali sa kolektivnim osećanjem stanovništva koje se borilo sa dubokim gubitkom voljenih tokom rata, pružajući izvor utehe i komfora mnogim pojedincima.[31]

U decembru 2017. digitalno restaurirana verzija prikazana je u britanskim bioskopima. Kevin Maher, koji je pisao za The Times, rekao je da je restauracija bila „oštra”, dok je film opisao kao „definitivni klasik fantastike”, a takođe i kao „nezaobilazan za gledanje”.[32]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vidi se samo osnova statue Muhameda.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Macnab 1993, p. 192.
  2. ^ „Kinematograph Year Book 1949”. Kinematograph Publications, Ltd. 6. 7. 1949 — preko Internet Archive. 
  3. ^ Kevin Macdonald (1994). Emeric Pressburger: The Life and Death of a Screenwriter. Faber and Faber. str. 257. ISBN 978-0-571-16853-8. 
  4. ^ Variety (December 1947).
  5. ^ „A Matter of Life and Death (1946)”. Bfi. British Film Institute. Arhivirano iz originala 23. 2. 2016. g. Pristupljeno 7. 12. 2018. 
  6. ^ „Best 100 British films - full list”. BBC News. 23. 9. 1999. Pristupljeno 27. 2. 2015. 
  7. ^ „Votes for A Matter of Life and Death (1946)”. Sight & Sound. British Film Institute. Arhivirano iz originala 9. 2. 2019. g. Pristupljeno 7. 12. 2018. 
  8. ^ „The Greatest Films of All Time”. BFI. 
  9. ^ IMDB "Filming Locations: 'A Matter of Life and Death' (1946)." IMDb. Retrieved: 23 May 2015.
  10. ^ "Business Data: 'A Matter of Life and Death' (1946)." IMDb. Retrieved: 23 May 2015.
  11. ^ a b v Warman 1946
  12. ^ Powell 1986
  13. ^ Stafford, Jeff. "Article: 'A Matter of Life and Death' (1946)." TCM.com. Retrieved: 23 May 2015.
  14. ^ Powell 1986, pp. 486-87.
  15. ^ Stein, Ruthe. "Michael Powell's 'Age of Consent' on DVD." SFGate.com, 11 January 2009. Retrieved: 11 January 2009.
  16. ^ Friedman, Diane Broadbent. "A Matter of Fried Onions." Seizure. Retrieved: 1 October 2009.
  17. ^ Tupman, David (1995). „East Finchley's History. The Lonely Archer”. the-archer.co.uk. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 19. 9. 2018. 
  18. ^ Friedman 2008, p. 206.
  19. ^ Friedman 2008, p. 209.
  20. ^ Desowitz, Bill (31 October 1999) "Resurrecting a Cosmic Fantasy of Love and Death" The New York Times
  21. ^ Munn, Michael (20. 3. 2014). David Niven. The Man Behind the Balloon. Aurum Press. str. 203. ISBN 9781781313725. 
  22. ^ Greengard, Mig (30. 10. 2007). „Chess in Film - A Matter of Life and Death”. chessninja.com. Pristupljeno 25. 4. 2018. 
  23. ^ „My Best Games of Chess, 1908-1937”. Cinematic Literature , at Tumblr. Pristupljeno 2023-12-10. 
  24. ^ Christie, Ian (2000). A "Matter of Life and Death". London: British Film Institute. str. 77. ISBN 0-8517-0479-4.  A chess game as a metaphor for the struggle for life eleven years before Bergman's The Seventh Seal: to Powell and Pressburger the idea may have been suggested by the death of Alekhine in 1946, the very year in which they made this film.
  25. ^ a b "Crowds Cheer the King and Queen". The Times (London), 2 November 1946, p. 4.
  26. ^ "Cinemas." The Sunday Times, 15 December 1946, p. 8.
  27. ^ Betts, Ernest. "Spotlight." Daily Express (London), 27 December 1945, p. 2.
  28. ^ Murphy, Robert (2003 Realism and Tinsel: Cinema and Society in Britain 1939-48 p.209
  29. ^ "Festival de Cannes: A Matter of Life and Death." Arhivirano 2 oktobar 2012 na sajtu Wayback Machine festival-cannes.com, 17 July 2009.
  30. ^ Crowther, Bosley (26. 12. 1946). „Movie review: 'Stairway to Heaven', A British Production at Park Avenue, Proves a holiday delight.”. The New York Times. 
  31. ^ Srampickal, Jacob; Mazza, Giuseppe; Baugh, Lloyd, ur. (2006). Cross Connections. Rome: Gregorian Biblical BookShop. str. 199. ISBN 9788878390614. 
  32. ^ Maher, Kevin (8. 12. 2017). „A Matter of Life and Death”. The Times (72401). str. 11. ISSN 0140-0460. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Christie, Ian. Arrows of Desire: The Films of Michael Powell and Emeric Pressburger. London: Faber & Faber, 1994. ISBN 0-571-16271-1.
  • Friedman, Diane Broadbent. A Matter of Life and Death: The Brain Revealed by the Mind of Michael Powell. Bloomington, Indiana: AuthorHouse, 2008. ISBN 978-1-4389-0945-5.
  • Macnab, Geoffrey. J. Arthur Rank and the British Film Industry. London: Routledge, 1993.ISBN 978-0-4150-7272-4.
  • Powell, Michael. A Life in Movies: An Autobiography. London: Heinemann, 1986. ISBN 0-434-59945-X.
  • Powell, Michael. Million Dollar Movie. London: Heinemann, 1992. ISBN 0-434-59947-6.
  • Warman, Eric. A Matter of Life and Death. London: World Film Publications, 1946.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Питање_живота_и_смрти&oldid=27679034”