Poljoprivreda na Kipru

Vinograd na Kipru

Poljoprivreda na Kipru činila je okosnicu njegove privrede kada je Kipar stekao nezavisnost 1960. godine. Uglavnom se sastojala od malih gazdinstava, a ponekad čak i gazdinstava potrošačke poljoprivrede. Tokom 1960-ih, projekti navodnjavanja omogućili su izvoz povrća i voća; sve komercijalizovanija poljoprivreda bila je u stanju da zadovolji potrebe Britanaca i trupa Ujedinjenih nacija stacioniranih na ostrvu za mesom, mlečnim proizvodima i vinom, kao i sve veći broj turista.

Početkom 1970-ih, kiparske farme, koje su još uvek bile u velikoj meri male jedinice kojima su upravljali vlasnici, snabdevale su oko 70 procenata robnog izvoza i zapošljavale oko 95.000 ljudi, ili jednu trećinu ekonomski aktivnog stanovništva ostrva. S obzirom na ekspanziju proizvodnog i uslužnog sektora, međutim, značaj poljoprivrede je opadao, pa je u prvoj polovini 1970-ih njeno učešće u BDP-u iznosilo 18 procenata.

De fakto podela ostrva 1974. ostavila je zajednicu turskih Kiprana na severu u posedu poljoprivrednih resursa koji su proizvodili oko četiri petine useva citrusa i žitarica, dve trećine zelene stočne hrane i sav duvan. Južni deo ostrva je zadržao skoro sve ostrvske površine za uzgoj vinove loze i listopadnog voća. Jug je takođe posedovao zemlje koje su proizvodile otprilike tri četvrtine vrednog useva krompira i drugog povrća (osim šargarepe), polovinu stabala maslina na ostrvu i dve trećine stabala rogača. Osim toga, jug je zadržao dve trećine stočnog fonda.

Turska okupacija izazvala je veliku nekoordinisanu razmenu poljoprivredne radne snage između severne i južne zone. Nastala značajna nezaposlenost u poljoprivredi suprotstavljena je vladinim akcijama koje su uključivale finansijsku pomoć poljoprivrednicima pod dobrim uslovima. Do 1978. godine broj ljudi koji su radili u poljoprivredi u oblasti pod kontrolom vlade iznosio je oko 47.000, ili 23 % radno aktivnog stanovništva. Nakon toga, međutim, udeo radne snage u poljoprivredi je opao na 20,7 % 1979. i 15,8 % 1987. Njen doprinos privredi je takođe opao sa 17,3 % BDP -a u 1976. na 10,7 % u 1979. i 7,7 % u 1988. Međutim, ovaj udeo je bio važan za privredu juga i 1988. godine dodata vrednost u poljoprivredi, pri stalnim cenama iz 1985. godine, iznosila je 112,7 miliona C£.

Udeo poljoprivrede u nacionalnoj ekonomiji dodatno je opao tokom 1990-ih, pošto je ekonomijom kiparskih Grka još više dominirao uslužni sektor. Povoljna klima ostrva i njegova lokacija u blizini njegovog vodećeg tržišta, zapadne Evrope, međutim, znači da poljoprivreda ostaje važan i stabilan deo ukupne privrede. Vladini projekti za navodnjavanje, subvencije i poreska politika podstakli su poljoprivredu, kao i istraživanja novih useva i novih sorti onih koji se već uzgajaju.

Ministarstvo poljoprivrede i prirodnih resursa ulaže napore za unapređenje poljoprivrede, ribarstva i šumarstva. Ovom ministarstvu potčinjeni su i pomagali su, između ostalih, Institut za poljoprivredna istraživanja, Veterinarska služba, Meteorološka služba, Odeljenje za vodoprivredu, Odeljenje za šume i Odeljenje za geološka istraživanja.

Pored makroekonomskih razloga, vlada je podsticala poljoprivredu jer je obezbeđivala zapošljavanje na selu, što je održavalo život na selu i ublažavalo prenaseljenost gradova. Poljoprivredna delatnost malog obima sprečila je neke regione da izgube veći deo svog stanovništva. Poljoprivredni rad sa skraćenim radnim vremenom je takođe omogućavao gradskim stanovnicima da ostanu u kontaktu sa svojim selima i davao im dodatni prihod.

Vodni resursi

Snabdevanje vodom Kipra bilo je i neadekvatno i neredovno. Prosečna količina padavina od 500 mm, uglavnom zimi, činila je ostrvo prilično suvim u ostatku vremena jer nijedna reka nije tekla tokom cele godine. Tokom kolonijalnog perioda započet je program izgradnje brana i akumulacija, a do nezavisnosti Kipar je imao šesnaest brana sa kapacitetom skladištenja od šest miliona kubnih metara, ili 1 odsto od procenjenih 600 miliona kubnih metara iskorišćenog oticanja ostrva od godišnjih padavina.

Nakon sticanja nezavisnosti pokrenut je niz velikih projekata za povećanje kapaciteta akumulacija, koji je dostigao 300 miliona kubnih metara do 1990. Najvažniji od ovih projekata, i najveći razvojni projekat na Kipru od nezavisnosti, bio je Projekat Južni prenosnik, koji je prikupljao višak vode sa jugozapadnog dela ostrva i prenosio ga 110 kilometara dugom linijom u centralni i istočni deo ostrva. Kada je projekat bio završen 1993. godine, on, kao i niz drugih velikih projekata, garantovali su poljoprivrednicima i stanovnicima Nikozije i drugih gradova adekvatne količine vode u narednom veku.

Korišćenje i posedovanje zemljišta

Polje artičoke u blizini planine Trodos

Na Kipru su tokom osmanskog perioda postojale tri kategorije zemljoposeda: privatno, državno i komunalno. Ova podela je nastavila da karakteriše posedovanje zemlje u oblasti grčkih Kiprana 1990. Većina zemljišta bila je u privatnom vlasništvu. Najveći privatni zemljoposednik bila je Kiparska crkva, čiji je posed pre turske invazije obuhvatao oko 5,8 odsto obradive zemlje na ostrvu.

Neograničeno pravno vlasništvo nad privatnim zemljištem datira tek od 1946. godine, kada je britanska administracija donela novi zakon o zemljištu koji je zamenio zakon o zemljištu koji je bio na snazi pod Osmanlijama, u kojem je svo poljoprivredno zemljište pripadalo državi. Oni koji su obrađivali zemlju bili su u stvari nasledni zakupci, čije je pravo na zemlju bilo plodouživanje. Zemljište se moglo prenositi sa oca na sina, ali se njime nije moglo drugačije raspolagati bez zvanične dozvole.

Zakon o nepokretnoj imovini iz 1946. godine uspostavio je današnju pravnu osnovu za posedovanje zemlje. Sva bivša državna zemljišta koja su uredno stekli pojedinci proglašena su privatnom svojinom; privatna svojina kako je definisana u bivšem osmanskom zemljišnom zakoniku takođe je nastavila da bude privatna svojina. Zajedničko zemljište je ostalo u vlasništvu sela ili gradova, a sva nenaseljena i neiskorišćena zemlja koja nije bila zakonito posedovana (većina šumskog zemljišta, na primer) postala je državna zemlja.

I grčka i turska praksa nasleđivanja zahtevala je podelu imanja među preživelim naslednicima. U vreme zakona iz 1946. godine, fragmentacija zemljišta je već bila velika, mnoga imanja nisu imala pristupne puteve, a vlasnici su često posedovali različit broj parcela koje su mogle biti razdvojene i do nekoliko kilometara.

Uprkos zakonu iz 1946. godine, fragmentacija parcela se nastavila. Popis iz 1946. definisao je 60.179 poseda od prosečno 7,2 hektara. Do 1960. godine broj poseda je porastao na 69.445, što je povećanje od 15,4 procenta, a prosečna veličina poseda se smanjila na 6,2 hektara. Do 1974. prosečna veličina poseda bila je procenjena na 5 hektara. Imanje je retko predstavljalo jedan komad zemlje; većina se sastojala od malih parcela, u proseku deset po gazdinstvu 1960. U nekim selima prosečan broj parcela je bio 40, a zabeleženi su ekstremi od 100 parcela koje je držao jedan poljoprivrednik.

Vlada je donela Zakon o konsolidaciji zemljišta iz 1969. kako bi rešila problem poseda zemljišta. Zakonom je ustanovljena Centralna uprava za komasaciju, sa ovlašćenjem da kupuje i prinudno stiče zemljište i drugu imovinu, koju može prodati ili koristiti za komasaciju. U odboru vlasti bili su članovi nekoliko ministarstava i resora, kao i predstavnici poljoprivrednika. Na nivou sela, odbori predstavnika vlade i lokalnih poljoprivrednika koordinirali su i nadgledali lokalni program.

Komasacija se sastojala od spajanja usitnjenih poseda. Dvostruki i višestruki posedi su trebali biti eliminisani, a parcele manje od minimuma navedenih u zakonu o zemljištu iz 1946. godine trebalo je da budu eksproprisane. Zemljište u državnom vlasništvu bi se moglo koristiti za povećanje poseda; primaoci su mogli da kupe zemljište po trenutnim tržišnim cenama, plaćajući u ratama sa niskim kamatama. Vlasnik farme koji je izgubio zemlju u procesu preraspodele trebalo je da dobije zemljište iste vrednosti kao i njegov prethodni posed. Program komasacije podrazumevao je i izgradnju servisne putne mreže za povezivanje svih parcela sa većim saobraćajnicama.

Do kraja 1988. godine završeno je dvadeset osam projekata komasacije, a trideset jedan projekat je bio u toku. Tamo gde su projekti završeni, sitne parcele su skoro eliminisane, prosečna veličina parcela je povećana za 100 odsto, a broj parcela je opao za oko 70 odsto.

Zemljoradničke zadruge

Pokret poljoprivrednih zadruga na Kipru osnovalo je 1909. godine seosko društvo farmera koji su se vratili sa inspekcijske turneje po Britaniji i Nemačkoj.

Razvoj zadružnog pokreta bio je spor, uglavnom zbog toga što je mali broj seljana bio kvalifikovan da upravlja zadrugama. Preko zadruga je funkcionisala Poljoprivredna banka, osnovana 1925. godine za davanje srednjoročnih i dugoročnih kredita poljoprivrednicima. Godine 1937. novi podsticaj pokretu dalo je osnivanje Zadružne centralne banke (ZCB), sa članstvom ograničenim na zadruge.

Inicijalna funkcija banke bila je da članove obezbedi sredstvima za kratkoročne zajmove. Ova funkcija je proširena 1960. godine (kada je ZCB apsorbovala Poljoprivrednu banku) uključenjem srednjoročnih i dugoročnih kredita. Do kasnih 1980-ih, ZCB je bila treća najveća banka u oblasti pod kontrolom vlade u smislu depozita. Bankarska aktivnost zadružnog pokreta bila je posebno jaka na selu, ali je konkurisala i konvencionalnim bankama u urbanim sredinama i imala oko 30 odsto učešća u bankarskom poslovanju u celini.

Pored bankarske i kreditne delatnosti, zadružni pokret je podržavao i maloprodajne objekte. Zadruge su takođe plasirale poljoprivredne proizvode i izvozile velike količine agruma, drugog voća, stonog grožđa i povrća. Najveća vinarija na ostrvu bila je Zadružna vinarija SODAP Ltd.

Proizvodnja 2018. godine

Kipar je proizveo 2018:

• 106 hiljada tona krompira;
• 37 hiljada tona mandarina;
• 23 hiljade tona grožđa;
• 20 hiljada tona pomorandži;
• 19 hiljada tona grejpfruta;
• 19 hiljada tona maslina;
• 18 hiljada tona pšenice;
• 18 hiljada tona ječma;
• 15 hiljada tona paradajza;
• 13 hiljada tona lubenica;
• 10 hiljada tona dinja;

pored manjih proizvodnji drugih poljoprivrednih proizvoda.

Usevi

Pijaca voća u Nikoziji

Ratarska proizvodnja je bila daleko najvažnija komponenta poljoprivrede. U 1988. doprinela je sa 71 % ukupne dodate vrednosti u poljoprivredi, u poređenju sa 19 % od stočarstva. Pomoćna proizvodnja je doprinela sa 6 %; udeo ribarstva i šumarstva iznosio je 3, odnosno 1 %.

Na Kipru se uzgaja širok spektar useva. Žitarice (pšenica i ječam), mahunarke, povrće (šargarepa, krompir i paradajz), voće i druge kulture drveća (bademi, jabuke, banane, rogač, grožđe, grejpfrut, limun, dinje, masline, pomorandže i breskve).

Usevi se zalivaju kišom ili sistemom navodnjavanja. Pšenica i ječam se zalivaju kišom ili su sa sušnih terena, kao i rogači, masline, stočna hrana i vinsko grožđe. Usevi koji zahtevaju navodnjavanje uključuju povrće, agrume, listopadno voće, banane i stono grožđe. Ovi usevi koji se navodnjavaju činili su polovinu poljoprivredne proizvodnje.

Žitarice, uglavnom pšenica i ječam, rastu uglavnom na Mesaoriji, centralnoj ravnici ostrva. Proizvodnja je veoma varirala, u zavisnosti od padavina. Značaj pšenice u odnosu na ječam stalno je opadao tokom 1980-ih, kao rezultat većih subvencija datih za uzgoj ječma.

Uprkos subvencijama i udvostručenju proizvodnje ječma, samo je deo domaćih potreba za žitaricama bio zadovoljen, i bio je neophodan značajan uvoz. Tržišno povrće raslo je u mnogim oblastima širom ostrva. Krompir je bio najvažniji od ovih useva, daleko nadmašujući paradajz, šargarepu, dinje, krastavce i druge. U stvari, krompir je bio najvažniji poljoprivredni proizvod krajem 1980-ih, tokom kojih se više od 80 odsto njegove proizvodnje izvozilo. Krompir je 1987. godine zaradio 10 odsto ukupne vrednosti domaćeg izvoza, više od bilo kog drugog artikla osim odeće. Zbog toga što se kiparski krompir ubira dva puta, zimi i u rano proleće, imao je konkurentsku prednost na evropskom tržištu. Britanija je bila najveći potrošač. Nedostatak odgovarajućeg zemljišta i potreba za navodnjavanjem značili su da je značaj krompira za kiparsku poljoprivredu opao tokom 1990-ih, ali će on ostati jedan od glavnih oslonaca ovog sektora.

Proizvodnja citrusa je bila još jedna kultura za navodnjavanje koja je bila važna za izvoz; oko 75 odsto proizvodnje potrošeno je u inostranstvu. Duž obala nalazili su se šumarci narandži, limuna, grejpfruta i mandarina. Za razliku od proizvodnje krompira, očekivalo se da će proizvodnja citrusa značajno porasti tokom 1990-ih, a jedna procena je predviđala prinos od 350.000 tona do kraja veka, u poređenju sa 169.000 tona 1989.

Vinogradarstvo i proizvodnja vina su vekovima bile glavne ekonomske aktivnosti na Kipru. Većina vinograda se nalazi u jugozapadnom delu ostrva na obroncima planine Trodos u okrugu Pafos i u brdovitim predelima u okrugu Limasol. Deo grožđa se gajio za trpezu, ali je oko četiri petine roda iskorišćeno za vino, a dve trećine se izvozilo. U 1989. godini berba grožđa iznosila je 212.000 tona, a proizvodnja vina 34,1 milion litara.

Najčešće gajene sorte grožđa bile su Ksinisteri i Mavro. Vlada je preduzimala sistematske napore da poboljša kvalitet kiparskog grožđa, a proizvodile su se različite vrste vina kako bi se povećao izvoz, uglavnom u Evropu.

Gajene su i listopadne vrste drveća uobičajene za umerenu klimu, uključujući masline, jabuke, kruške, breskve, rogači i trešnje. Ovi usevi su zahtevali hladno vreme tokom godine, a voćnjaci su bili skoro u potpunosti u planinskim predelima. Drveće badema, kome nije potrebno hladno vreme, bilo je rasprostranjeno na ravnicama. Masline su bile najvažniji izvozni artikal od ovih drvenastih biljaka.

Stoka i živina

Stočarski proizvodi, uključujući živinu i mleko, činili su značajan deo bruto proizvodnje po vrednosti poljoprivrednog sektora. Godine 1989. bilo je 49.000 goveda, 325.000 ovaca, 208.000 koza, 281.000 svinja i 2.475.000 kokošaka u oblasti pod kontrolom vlade. Tokom 1980-ih, stočarska proizvodnja se otprilike udvostručila, kao rezultat subvencija, strogih uvoznih propisa i istraživanja pod pokroviteljstvom vlade koja su poboljšala i kvalitet stoke i upravljanje njome. Iako su kiparski Grci imali dovoljno svinjetine i živine, bilo je neophodno uvoziti govedinu, teletinu i ovčetinu da bi se zadovoljile domaće potrebe. Stručnjaci su verovali da bi postepeno ukidanje uvoznih ograničenja, kako to zahteva Sporazum o carinskoj uniji EEZ, mnoge neefikasne uzgajivače stoke ostavilo bez posla.

Ribarstvo i šumarstvo

Ribolov je bio od male važnosti za Kipar kroz istoriju. Povremeni tok reka inhibira prirodno razmnožavanje slatkovodne ribe, a okolne vode generalno imaju manjak hranljivih materija i povezanog planktona koji su neophodni za rast velike populacije morskih riba.

Turska invazija je rezultirala gubitkom nekih od boljih ribolovnih područja. Do druge polovine 1980-ih, krediti i subvencije Ministarstva za ribarstvo obezbedili su postojanje ribarske flote od nekoliko stotina malih plovila, a godišnji ulov je premašio one koji su prethodili 1974. 1989. godine ulov je iznosio 2.600 tona žive težine.

Osamdesetih godina prošlog veka takođe su počele da rade farme slane i slatkovodne ribe. Veliki deo njihove proizvodnje je izvezen. Eksperimentalna farma ribe trebalo je da se otvori 1990-ih u Meneuu, blizu Larnake.

Šumarstvo je igralo veoma malu ulogu u ekonomiji kiparskih Grka. U periodu 1986–1988, dodata vrednost od šumarstva iznosila je 0,01 odsto ukupne poljoprivredne proizvodnje u sve tri godine.

Skoro sve šume na jugu bile su u vlasništvu države, koja je dugo vodila aktivan i sofisticiran program za njihovu negu i unapređenje. Turska invazija 1974. godine znatno je oštetila šume na ostrvu, ali su do 1980-ih projekti pošumljavanja popravili veliki deo štete. Fakultet za šumarstvo, koji su osnovali Britanci u kolonijalnom periodu, uživao je međunarodnu reputaciju.

Citirani radovi

• Solsten, Eric, ur. (1993). Cyprus: a country study (4th izd.). Washington, D.C.: Federal Research Division, Library of Congress. ISBN 0-8444-0752-6. OCLC 27014039.  Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.