Hajnrih Harer

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hajnrih Harer
Harer 1997. godine
Datum rođenja(1912-07-06)6. jul 1912.
Mesto rođenjaHutenberg, Austrougarska
Datum smrti7. januar 2006.(2006-01-07) (93 god.)
Mesto smrtiFrizah, Austrija
UniverzitetKarl-Francens Univerzitet Grac
Zanimanjeknjiževnik, planinar, geograf
RadoviSedam godina na Tibetu (1952), Beli pauk (1959)
SupružnikŠarlot Vegener (1938—1943)
Margaret Truksa (1953—1958)
Katarina Haarhaus (1952—2006)
Deca1
Veb-sajthttp://www.harrerportfolio.com/

Hajnrih Harer (nem. Heinrich Harrer; Hutenberg, 6. jul 1912 — Frizah, 7. januar 2006) je bio austrijski planinar, geograf i književnik. Sa još četvoricom je prvi put osvojio vrh Ejger na Švajcarskim Alpima sa severne strane. Takođe je autor knjiga Sedam godina na Tibetu (1952) i Beli pauk (1959).[1]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Harer je rođen u tadašnjoj Austrougarskoj, gradiću Hutenberg. Njegov otac je bio poštar. U periodu od 1933. do 1938. je studirao geografiju na Univerzitetu u Gracu.

Godine 1935. Harer je određen za učešće u takmičenju u alpskom skijanju na Zimskim olimpijskim igrama 1936. Austrijski alpski skijaški tim bojkotovao je događaj zbog sukoba u vezi sa statusom profesora skijaških instruktora. Kao rezultat toga, Harer ipak nije učestvovao.

Planinarenje[uredi | uredi izvor]

Severna strana vrha Ejger

Planinarenje je bila Harerova prava strast. Harer je zajedno sa prijateljem, odlučio da budu prvi koji su se popeli na severnu stranu Ejgera (3.967 metara nadmorske visine) u Alpima u Švajcarskoj. Blizu planinskog zida, poznatim kao Beli pauk, odneo je više života; a bernske vlasti su čak zabranile penjanje na njega. Nakon poslednjih univerzitetskih ispita u julu 1938., Harer i njegov prijatelj Kasparek otputovali su u podnožje Ejgera i krenuli na svoj uspon. Na pola puta planine, Harer i Kasparek naišli su na još jedan tim koji je pokušao, Ludvig Vorg i Anderl Hekmajer iz Nemačke. Četvoro je odlučilo da ostatak uspona napravi kao jedan tim, sa iskusnim Hekmajerom koji vodi.[2]

Tokom penjanja četvorica su neprestano bili ugroženi snežnim lavinama i stenama. Uhvaćeni su u lavini dok su se penjali po zidu na severnom delu, ali svi su imali dovoljno snage da se držu zida. Članovi su uspešno stigli na vrh u četiri sata posle podne, 24. jula 1938. godine.[3][4] Ovo prvo uspon severnom stranom Ejgera. Događaj je opisao u knjizi Beli pauk, objavljenoj 1959. godine.

Nacistička Nemačka[uredi | uredi izvor]

Pridružio se Šturmabtajlungu 1933. godine. Posle Anšlusa se pridružio Šucštafelu 1. aprila 1938. godine. Zadržao je čin narednika kada se pridružio nacističkoj partiji 1. maja iste godine. Posle uspešnog pohoda na Ejger, slikali su se sa Hitlerom. Rekao je da je SS uniformu nosio samo jednom i to na svom venčanju sa Šarlot.[1] Nakon povratka u Evropu 1952. godine, nije bio optuživan za ratne zločine tokom rata i ovo je bilo podržano stanovište i od strane Simona Vizentala. U svojim memoarima Sedam godina na Tibetu je napisao da je greška što se pridružio nacističkoj partiji i da mu je to jedna od nepromišljenih mladalačkih grešaka.

Indija[uredi | uredi izvor]

Godine 1939. Harer se pridružio četvoročlanoj ekspediciji, koju je predvodio Peter Aufšnajter, na masiv Nanga Parbat sa ciljem da pronađe lakši put do vrha. Kad su zaključili da je realno da se popnu na vrh, četvorica planinara bili su krajem avgusta u Karačiju u Britanskoj Indiji, čekajući da ih teretnjak odveze kući. Brod je kasnio a njih četvorica su pokušali stići do Persije, ali nekoliko stotina kilometara severozapadno od Karačija stavili su ih pod "zaštitu" britanskih vojnika i odvezli natrag u Karači, gde je Aufšnajter odseo. Dva dana kasnije objavljen je rat, a 3. septembra 1939. svi su zatočeni kako bi bili prebačeni u logor u Ahmednagaru kod Bombaja. Razmišljali su da pobegnu u portugalsku Indiju, ali su dalje prebačeni u Deradun da bi tamo bili zatočeni godinama sa 1.000 drugih neprijateljskih stranaca. Tibet su smatrali obećavajućim, krajnji cilj bio je japanski front u Burmi ili Kini.

Njih dvojica su pobegli i više puta su bili zarobljeni, pre nego što su konačno uspeli. Dana 29. aprila 1944. Harer i šestorica drugih ljudi, šetali su van logora prerušeni u britanske ili indijske vojnike. Nekolicina njih su krenuli do Kalkute i odatle su pronašli put do japanske vojske u Burmi.[5][6]

Ostali su se uputili do najbliže granice preko Landura. Nakon što je Satler odustao 10. maja, preostala četvorica su stigli na Tibet 17. maja 1944. godine i nakon toga su se podelili u dve grupe: Harer i Kop, Aufšnajter i Trejpel. Nekoliko meseci kasnije, kada su preostala trojica još uvek bila bez viza za Tibet, Kop je takođe odustao i otišao u Nepal (gde je on predat Britancima u roku od nekoliko dana).

Sedam godina na Tibetu[uredi | uredi izvor]

Aufšnajter i Harer, potpomognuti poznavanjem tibetanskog jezika, krenuli su ka glavnom gradu Tibeta, Lasi, do koga su stigli 15. januara 1946., prelazeći zapadni Tibet.

Harer je 1948. postao funkcioner tibetanske vlade, prevodeći strane vesti i delujući kao dvorski fotograf. Harer se prvi put sreo sa 14. Dalaj lamom kada su ga pozvali u palatu Potala i tražio da napravi film o klizanju, koji je Harer predstavio Tibetu.[5] Harer je za njega izgradio bioskop. Harer je ubrzo postao učitelj Dalaj Lame za engleski jezik, geografiju i neke nauke, a Harer je bio iznenađen koliko brzo je njegov učenik usvojio znanje zapadnog sveta. Između njih dvojice se razvilo snažno prijateljstvo.[7]

Godine 1952. Harer se vratio u Austriju gde je dokumentovao svoja iskustva u knjigama Sedam godina u Tibetu (1952) i Izgubljena Lasa (1953). Sedam godina u Tibetu prevedeno je na 53 jezika, a bio je bestseler u Sjedinjenim Državama 1954. godine, prodavši tri miliona primeraka. Knjiga je bila osnova dva istoimena filma, prvog 1956. i drugog 1997. godine u kome je glumio Bred Pit u ulozi Harera.[8] U knjizi, Harer je napisao:

Gde god da živim, osetim nostalgiju za Tibetom. Često mislim da još uvek čujem krikove divljih gusaka i zvukove njihovih krila dok lete iznad Lase na vedroj, hladnoj mesečini. Moja iskrena želja je da moja priča stvori neko razumevanje za ljude čija će volja da žive u miru i slobodi.[9]

Hajnrih Harer Muzej u Hutenbergu

Posle Tibeta[uredi | uredi izvor]

Nakon povratka iz Tibeta, Harer se skrasio u Kicbilu u Austriji i kasnije u Lihtenštajnu. Učestvovao je u brojnim etnografskim i planinarskim ekspedicijama na Aljasku, Ande i planine u centralnoj Africi. Godine 1953. istražio je izvor reke Amazon i izvršio prvi uspon na Ausangate (6384 m) u Peruu. Godine 1954. je izvršio prve uspone na planinske masive na Aljasci. Godine 1957. istražio je reku Kongo sa bivšim belgijskim kraljem Leopoldom.

Harer je napisao više od 20 knjiga o svojim avanturama, među kojima su i fotografije za koje se smatra da su među najboljim zapisima tradicionalne tibetanske kulture. Harer je takođe bio odličan golfer, osvajajući austrijska državna prvenstva 1958. i 1970. godine.[2]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Seven Years in Tibet (1952)
  • Lost Lhasa (1953)
  • The White Spider: The Classic Account of the Ascent of the Eiger (1959)
  • Tibet is My Country.  (1961) – autobiografija starijeg brata Dalaj Lame, ispričana Hareru
  • I Come from the Stone Age (1965)
  • Ladakh: Gods and Mortals Behind the Himalayas.  (1980)
  • Return to Tibet (1985)
  • Return to Tibet: Tibet After the Chinese Occupation (1998)
  • Denk ich an Bhutan (2005)
  • Beyond Seven Years in Tibet: My Life Before, During, and After (2007)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Heinrich Harrer, 93, Explorer of Tibet, Dies - New York Times”. web.archive.org. 6. 12. 2011. Arhivirano iz originala 06. 12. 2011. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  2. ^ a b „Heinrich Harrer - Telegraph”. web.archive.org. 9. 7. 2013. Arhivirano iz originala 09. 07. 2013. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  3. ^ Engel, Claire Eliane. A History of Mountaineering in the Alps. London: George Allen & Unwin, Ltd, 1950.
  4. ^ „CLIMBERS CONQUER DREAD EIGER PEAK - Four, Given Up for Lost in Fury of Snowstorm, Reach TopDescend by Easy Route Climber's Own Story CLIMBERS CONQUER DREAD EIGER PEAK - Front Page - NYTimes.com”. web.archive.org. 5. 6. 2011. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  5. ^ a b „Rolf Magener - Telegraph”. web.archive.org. 5. 6. 2011. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  6. ^ „Rolf Magener, German Escapee, Dies at 89 - NYTimes.com”. web.archive.org. 4. 3. 2016. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  7. ^ „His Holiness the Dalai Lama said Heinrich Harrer Will Always be Remembered by the Tibetan People - Central Tibetan Administration”. web.archive.org. 30. 7. 2013. Arhivirano iz originala 30. 07. 2013. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  8. ^ „Seven Years in Tibet (1997) - IMDb”. web.archive.org. 11. 1. 2012. Arhivirano iz originala 11. 01. 2012. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  9. ^ „Heinrich Harrer Biography”. web.archive.org. 23. 1. 2012. Arhivirano iz originala 23. 01. 2012. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хајнрих_Харер&oldid=27430661”