Rio Tinto (korporacija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rio Tinto Group
Rio Tinto plc i Rio Tinto Limited
preduzeće sa dvostrukom berzom
Delatnostmetali i rudarstvo
Osnovano1873. god.; pre 151 godine (1873)
SedišteLondon (globalno sedište i Rio Tinto Plc)
Melburn (Rio Tinto Limited)
Rukovodioci
  • Sajmon Tompson (predsednik)[1]
  • Jakob Stausholm[2]
Proizvodiruda gvožđa, boksit, glinica, aluminijum, bakar, molibden, zlato, dijamanti, uranijum, titanijum dioksid, borate, so, talk
PrihodRast 44,611 milijardi dolara (2020)[3]
Operativni prihod
Rast 16,829 milijardi dolara (2020)[3]
ProfitRast 10,400 milijardi dolara (2020)[3]
Ukupna aktivaRast 97,390 milijardi dolara (2020)[3]
Ukupan kapitalRast 47,054 milijardi dolara (2020)[3]
Broj zaposlenih
45.000 (2020)[3]
Veb-sajtwww.riotinto.com

Rio Tinto Group anglo-australijska je međunarodna korporacija i druga po veličini korporacija metala i ruda na svetu, iza BHP-ja, koja proizvodi rudu gvožđa, bakar, dijamante, zlato i uranijum.[4][5] Preduzeće je osnovano 1873. godine, kada je međunarodni konzorcijum investitora kupio od španske vlade kompleks rudnika na reci Rio Tinto u Uelvi. Od tada, preduzeće je poraslo kroz dugu seriju spajanja i akvizicija kako bi se svrstalo među svetske lidere u proizvodnji mnogih prerađevina, kao što su aluminijum, ruda gvožđa, bakar, uranijum i dijamanti.[6] Iako je prvenstveno fokusiran na vađenje minerala, Rio Tinto takođe ima značajne operacije u preradi, posebno za rafinaciju boksita i rude gvožđa. Rio Tinto ima centrale u Londonu (globalno i „plc”) i Melburnu („Limited” — Australija).[7][8]

Rio Tinto je preduzeće sa dvostrukom berzom kojom se trguje i na Londonskoj berzi, gde je komponenta indeksa FTSE 100, i na Australijskoj berzi hartija od vrednosti, gde je komponenta indeksa S&P/ASX 200. Pored toga, američkim depozitarnim priznanicama britanske filijale, preduzeće se trguje na Njujorškoj berzi,[3][9] što mu daje listing na ukupno tri glavne berze. Na listi Forbes Global 2000, Rio Tinto je rangiran kao 114. najveće javno preduzeće na svetu.[10]

U maju 2020. godine, da bi proširio rudnik Brokman 4, Rio Tinto je srušio svetu pećinu u klisuri Džuukan, koja je imala dokaze o 46.000 godina neprekidne ljudske naseobine i koja se smatrala jedinim nalazištem u unutrašnjosti Australije koje pokazuje znakove stalnog ljudskog prisustva kroz poslednje ledeno doba. Rio Tinto se kasnije izvinio za nastalu nepogodu, a izvršni direktor Žan-Sebastjen Žak je kasnije podneo ostavku.

Rio Tinto je bio široko kritikovan od strane ekoloških grupa, kao i vlade Norveške zbog uticaja rudarskih aktivnosti na životnu sredinu: tvrdnje o ozbiljnoj ekološkoj šteti u vezi sa angažovanjem preduzeća u rudniku Grasberg u Indoneziji navele su Vladin penzijski fond Norveške da isključi Rio Tinto iz svog investicionog portfelja.

Akademski posmatrači su takođe izrazili zabrinutost u vezi sa operacijama preduzeća u Papua Novoj Gvineji, za koje tvrde da su bile jedan katalizator građanskog rat u Bogenvilu. Takođe je bilo zabrinutosti zbog korupcije: u julu 2017, Kancelarija za ozbiljne prevare objavila je pokretanje istrage o prevari i korupciji u poslovnoj praksi preduzeća u Gvineji.

Godine 2017, Vlada Republike Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem, potpisala je ugovor o realizaciji „Projekta Jadar”, kojim bi Rio Tinto dobio dozvolu za eksploataciju minerala jadarita. U novembru 2021. godine Skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi i izmene Zakona o eksproprijaciji, koji su naišli na snažno protivljenje javnosti i dovedeni su u vezu sa projektom Jadar. Sve to je izazvalo niz ekoloških protesta u Srbiji tokom 2021. i 2022. godine.

Osnivanje[uredi | uredi izvor]

Ime preduzeća potiče od reke Rio Tinto u jugozapadnoj Španiji, koja je pocrvenela otkako je tamo počelo rudarenje pre oko 5.000 godina, zbog drenaže kiselina iz rudnika.
Hju Mateson je vodio kupovinu rudnika Rio Tinto od Španije i bio je prvi predsednik preduzeća.

Još od antike, na lokalitetu duž reke Rio Tinto u Uelvi, kopaju se bakar, srebro, zlato i drugi minerali.[11] Oko 3000 godina pre nove ere, Iberi i Tartešani su počeli da rudare ovo mesto, a zatim Feničani, Grci, Rimljani, Vizigoti i Mavri. Nakon perioda napuštanja, rudnici su ponovo otkriveni 1556. godine, a španska vlada je ponovo počela da ih koristi 1724. godine.[11]

Međutim, rudarske operacije Španije tamo su bile neefikasne, a sama vlada je inače bila ometena političkom i finansijskom krizom,[12] što je navelo vladu da proda rudnike 1873. po ceni za koju je kasnije utvrđeno da je znatno ispod stvarne vrednosti.[13] Kupce rudnika predvodio je Matheson & Company Hjua Matesona, koji je na kraju formirao sindikat koji se sastoji od Deutsche Bank (56% vlasništva), Matesona (24%) i građevinske firme Clark, Punchard and Company (20%).[14] Na aukciji koju je španska vlada održala za prodaju rudnika 14. februara 1873, grupa je pobedila sa ponudom od 3,68 miliona funti (92,8 miliona pezeta). U ponudi je takođe precizirano da će se Španija trajno odreći bilo kakvog prava da traži autorske naknade za proizvodnju rudnika. Nakon kupovine rudnika, sindikat je pokrenuo Rio Tinto Company i registrovao je 29. marta 1873.[12] Krajem 1880-ih, kontrola nad firmom je prešla na porodicu Rotšild, koja je povećala obim svojih rudarskih operacija.[12]‍:188

Podružnice[uredi | uredi izvor]

Preduzeće posluje na šest kontinenata, ali je uglavnom koncentrisano u Australiji i Kanadi, i poseduje svoja rudarska posla kroz složenu mrežu podružnica u potpunom i delimičnom vlasništvu.

  • Energy Resources of Australia — 68,4%
  • Hathor Exploration — 100%
  • QIT-Fer et Titane — 100%
  • Dampier Salt — 68.4%
  • Iron Ore Company of Canada — 58.7%
  • Pacific Aluminum — 100%
  • Richards Bay Minerals — 74%
  • Turquoise Hill Resources — 51%
  • Rio Sava Exploration d.o.o. — 100%
  • Rio Tinto Exploration Dunav d.o.o. — 100%

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rio Tinto (4. 12. 2017). „Simon Thompson to succeed Jan du Plessis as chairman” (PDF) (Saopštenje). Rio Tinto. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 3. 2018. g. 
  2. ^ Rio Tinto (17. 12. 2020). „Rio Tinto appoints Jakob Stausholm as chief executive” (Saopštenje). Rio Tinto. 
  3. ^ a b v g d đ e „Annual Report 2020” (PDF). Rio Tinto. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 01. 2022. g. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  4. ^ Hotten, Russell (12. 7. 2007). „History of Rio Tinto”. The Telegraph. London: Telegraph Media Group Limited. Pristupljeno 30. 5. 2020. 
  5. ^ „Rio Tinto sells its last Australian coalmine for $2.25bn”. The Guardian (US izd.). New York City: Guardian News & Media Limited. Reuters. 28. 3. 2018. Pristupljeno 6. 5. 2020. 
  6. ^ „Rio Tinto Chartbook” (PDF). 2018. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 4. 2019. g. Pristupljeno 31. 12. 2018. 
  7. ^ "Contact Us." Rio Tinto Group. Retrieved 9 April 2010. Arhivirano 28 mart 2010 na sajtu Wayback Machine
  8. ^ "Suburbs & Postcodes." City of Melbourne. Retrieved 5 April 2010.
  9. ^ „Shareholder Information”. www.riotinto.com. 
  10. ^ „Forbes Global 2000”. Forbes. Pristupljeno 31. 10. 2020. 
  11. ^ a b Bordenstein, Sarah. „Rio Tinto, Spain”. Science Education Resource Center. Carleton College. Pristupljeno 3. 3. 2009. 
  12. ^ a b v Harvey, Charles E. (1981). The Rio Tinto Company: An Economic History of a leading international mining concern, 1873–1954Neophodna slobodna registracija. Alison Hodge Publishers. str. 10–11, 23, 52, 89, 202, 207–215, 314–324. ISBN 9780906720035. 
  13. ^ „Huelva Province – Rio Tinto”. Andalucia.com. Andalucia.com. Pristupljeno 3. 3. 2009. 
  14. ^ „Clark, Punchard and Co”. Grace's Guide to British Industrial History. Grace's Guide Ltd. Pristupljeno 9. 3. 2017. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rio Tinto na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rio_Tinto_(корпорација)&oldid=26037656”