Александар Вучић

Биографија
Александар Вучић

Датум рођења	5. март 1970. (1970-03-05) (43 год.)
Место рођења	Београд (СФРЈ, сада Србија)
Држављанство	Србија
Народност	Србин
Вероисповест	православац
Политичка партија	Српска напредна странка Раније: Српска радикална странка (1992—2008)
Професија	Правник
vucic.rs
Мандат(и)
Први потпредседник Владе Републике Србије за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала
Тренутна функција
Функцију обавља од 27. јула 2012.
Избори	6. мај 2012.
Председник Владе	Ивица Дачић
Претходник	Ивица Дачић (као заменик председника — први потпредседник Владе)
Министар одбране Републике Србије
Тренутна функција
Функцију обавља од 27. јула 2012.
Избори	6. мај 2012.
Председник Владе	Ивица Дачић
Претходник	Драган Шутановац
Министар за информисање Републике Србије
24. март 1998. — 23. октобар 2000.
Избори	21. септембар 1997.
Председник Владе	Мирко Марјановић
Претходник	Ратомир Вицо
Наследник	министарство укинуто
уреди

Александар Вучић (Београд, СФРЈ, 5. март 1970) српски је правник и политичар, први потпредседник Владе Републике Србије задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала, министар одбране, генерални секретар Националног савета за безбедност и председник Српске напредне странке.

Четрнаест година био је генерални секретар Српске радикалне странке, а био је и министар информисања у Влади народног јединства^[1] у Влади Србије чији је премијер био Мирко Марјановић.

Садржај

1 Биографија
2 Министар за информисање
3 Даља каријера
4 Нова странка
5 Први потпредседник Владе и Министар одбране
6 Извори
7 Спољашње везе

Биографија[уреди]

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду. Завршио је Правни факултет у Београду. Радио је на „Каналу С“ на Палама, Република Српска, 1992. и 1993, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе и репортаже. Године 1993. Вучић приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“ (познатијег као Хала „Пинки“).

Министар за информисање[уреди]

Александар Вучић 24. марта 1998. године постаје министар за информисање у Влади народног јединства Мирка Марјановића коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. Његов министарски ангажман остаје упамћен по контроверзном Закону о информисању, који је увео високе новчане казне за новинаре чије се извештавање није уклапало у прописане оквире (тзв. „независни новинари“), а на основу тужби које би, позивајући се на „противдржавно и подривајуће деловање“ разних врста, подносили грађани или организације, а по којима су прекршајни судови имали обавезу да одлуче у року од 24 часа. У обраћању карактеристичном за Владину рационализацију овог Закона, Вучић на Скупштини Удружења новинара Србије (тада без „независних“) 13. јуна 1998. истиче да су се „неки медији јавно ставили у службу неких светских моћника у вођењу специјалног рата против Србије“. Опозиционе странке се мобилишу и називају Закон „пучем против Устава“ (Вук Драшковић). Међународне и невладине организације (у небројеним протестима Савета Европе, ОЕБС-а, Европске уније, новинарских удружења, па и преамбули Резолуције 1203 Савета Безбедности УН) тврде да Закон прописаним нормама, поступком и драконским санкцијама, de facto суспендује уставно право на слободу изражавања, укида елементарне демократске принципе и међународно прихваћене норме, и безуспешно захтевају од Милошевића да повуче закон. Три дана по усвајању Закона у октобру 1998, недељнику „Европљанин“ одређена је, ретроактивним дејством Закона, по тужби тзв. Патриотског савеза Београда казна у износу од 2.400.000 тадашњих динара због, како је наведено, „већег броја текстова којима се позива на насилно рушење уставног поретка, на рушење територијалне целовитости и независности Републике Србије и СРЈ“; магазин је убрзо затим и де јуре забрањен и угашен. Две недеље касније, „Дневни телеграф“ истог издавача, Славка Ћурувије, бива кажњен по тужби Савеза жена Југославије, којег заступа Братислава Буба Морина, са 1.200.000 динара због објављивања огласа студентске организације „Отпор“, чиме је „угрозио све грађане, жене и децу“.

Укупне казне изречене по Закону о информисању износиле су преко 24.000.000 динара. 13 дана пре Закона, Влада је била донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења су укинути програми Радио Индекса и још пет радио-станица, а Министарство за информисање је привремено забранило рад Дан Граф-а, Данаса, Дневног телеграфа и Наше Борбе. Са кабловских мрежа су скинути сви инострани ТВ канали, а земаљским радио и ТВ станицама је забрањено реемитовање иностраних сервиса на српском језику. Убрзо потом уследила је акција названа „прстен око Србије“ или „обруч око Србије“, у виду постављања снажних земаљских радио и ТВ предајника у суседним земљама, у близини њихових граница са Србијом, преко којих су реемитовани инострани радио и ТВ сервиси на српском језику. За време примене једнако контроверзног Закона о универзитету који је такође донела ова Влада, Александар Вучић изабран је за члана Управног одбора Београдског Универзитета и Филозофског факултета БУ. Вучић је био и на јавној листи особа којима је забрањен улазак у Европску унију.

Након потписивања Кумановског споразума у јуну 1999, којим је окончана бомбардовање НАТО пакта, уведен протекторат УН и de facto суспендован суверенитет Србије у тој покрајини, министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције, али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. када је Скупштина Србије одузела мандате Српском покрету обнове и поделила их Социјалистичкој партији Србије и Српској радикалној странци; и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000. У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Даља каријера[уреди]

У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада, а који је потом, тврди се, откупљен испод тржишне вредности. У јулу 2004. године био је предмет још једног јавног скандала, када му је Телеком Србије искључио телефон због неизмиреног телефонског рачуна у износу од 150.758 динара, који није плаћао 15 месеци. Вучић је потом брзо покрио дуг, а као разлог неплаћања навео „ниска примања“ у Скупштини Србије.

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу“, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.

Александар Вучић је био генерални секретар Српске радикалне странке и председник општинског одбора Нови Београд. Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној Скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.

28. маја 2008. године, Српска радикална странка је заједно са коалицијом Демократска странка Србије-Нова Србија и коалицијом Социјалистичка партија Србије-Партија уједињених пензионера Србије-Јединствена Србија потписала коалицони споразум којим је, на основу резултата локалних избора, било договорено формирање градске већине у Скупштини града Београда. Вучић је тада предложен за новог градоначелника Београда. Међутим, након што је коалиција око СПС-а формирала републичку Владу са Демократском странком почетком јула, социјалисти су одлучили да потписани споразум не прихвате и формирана је коалиција ДС-СПС-Г17-ЛДП у граду Београду.

Нова странка[уреди]

Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој скупштини СНС

Дана 15. септембра исте године, након што је дошло до сукоба између челних људи у Српској радикалној странци (Војислава Шешеља и Томислава Николића), Вучић је поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота.^[2]^[3]

Почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.

На оснивачкој скупштини СНС, 21. октобра, изабран је за заменика председника Српске напредне странке. Био је на челу изборних штабова за превремене локалне изборе у Земуну и Вождовцу 2009. године где је Српска напредна странка убедљиво победила Демократску странку и преузела локалну власт у ове две београдске општине.

Први потпредседник Владе и Министар одбране[уреди]

Вучић са америчким секретаром за одбрану Леоном Панетом.

Добитник је награде „Најевропљанин 2012“ коју додељује Прва европска кућа.^[4]

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.