Штитаста дафина
| Штитаста дафина | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | E. umbellata
|
| Биномно име | |
| Elaeagnus umbellata Thunb.
| |
Штитаста дафина (Elaeagnus umbellata Thunb.) припада истоименој фамилији Elaeagnaceae. Име рода потиче од грчких речи ελατια = маслина и αγνος = конопљика (због сличности са маслином и конопљиком), а име врсте од латинске речи umbella = штит (због штитастих цвасти). Отуда и српски назив штитаста дафина, а такође се среће и назив јесења маслина (израз позајмљен од енглеског назива “autumn olive”). У Индији, где је аутохтона има много назива rib (Бихар); ghain, gehain (Химачал Прадеш) bammerwa, ghain, kenikoli (Панџаб)[1].
Опис врсте[уреди | уреди извор]
Штитаста дафина је листопадни жбун, висине око 4 m, Гране су често бодљиве, жутосмеђе и сребрнасте.
Листови су наизменични, елиптични 4-10 cm дуги, широки 2-4 cm, целог и таласастог обода. У младости су листови пекривени сребрнастим љуспама.
Цветови су двополни, жућкасто бели, мирисни и богати нектаром. Појединачни су, или до 7 у пазуху листа, на кратким петељкама. Перигон је четворочлан и звонаст. Прашника има 4. Цвета у априлу.
Плод је округласта до овалана коштуничава ахенија, дуга око 1 cm, у почетку зрења наранџасте боје са сребрним љуспама а када је зрела црвена са сребрним или браон љуспама. Када је зрео, плод је јестив. Плодоноси у августу.
Ахенија (комерцијално семе) је дужине 5,5-7 mm, ширине 2-3 mm, ускоелиптичног облика, сужава се са обе стане. Број зрна у килограму варира од 44.400 до 120.000.[2]
Ареал[уреди | уреди извор]
Од природе расте у шумама Химачал Прадеша (Индија) од 1.200 до 2.100 m н.в. Честа је, посебно на сувим и изложеним планинским теренима. Налази се и у Авганистану, северној Кини и Јапану.
Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Врста брзо расте и почиње да плодоноси после 3-5 година. Производи велику количину плода и свако стабло произведе 1-3,5 kg семена годишње. Добро успева на различитом земљишту, и на глиновитом и на песковитом, а најбоље успева на песковитој иловачи. Што се тиче плодности земљишта, најбоља су умерено плодна, али добро успева и на сиромашном земљишту јер њен корен може да веже азот из ваздуха. На тај начин, биљка може да користи азот и када га у земљишту нема довољно. Осим тога, има добру изданачку способност и снажан коренов систем, па се може користити за везивање насипа, косина, падина и еродираних терена. Отпорна је према суши, добро подноси дим и прашину, ниске температуре и до -40 °C и градске услове. Одрасла стабла могу да расту и у полусенци, али слабије плодоносе. Због отпорности према сушним условима, може се користити у заштитним појасевима око поља, кућа и вртова.
Примена[уреди | уреди извор]
Када је реч о употреби и значају ове врсте у пејзажној архитектури и хортикултури, њена декоративност се огледа у сребрнастом изгледу и лепим плодовима у јесен. Због допадљивог хабитуса, прилагодљивости климатским условима Србије, али о осталих добрих особина, треба је препоручити за гајење код нас, пре свега у декоративне сврхе, уз дозу опреза због испољавања инвазивности у неким деловима света. Тако је ова врста у централном и источном делу САД једна од најпроблематичнијих, због брзог раста, обилног плодоношења, орнитохорије и лаког прилагођавања различитим типовима станишта и брзог ширења. После сече лако се регенерише[3]. То све омогућава експанзију ове врсте на нова подручја уз угрожавање и потискивање аутохтоних врста[4]. У спречавању неконтролисаног ширења ове врсте, сеча и паљење су се показале као неуспешне мере, јер чак и стимулативно делују на развој нових изданака. За контролу се препоручује једино употреба хербицида.
Ако се штитаста дафина гаји уз воћке у плантажама, забележено је повећање приноса од 10%. У Канади се гаји у плантажама црног орахаа (Juglans nigra)[2].
Плодови су јестиви и дуготрајни. Могу се чувати на собној температури до 15 дана[1]. Слаткастокиселог укуса су, богати протеинима. и витаминима C, А и Е. Семе се користи против кашља и плућних инфекција. Плодови садрже и значајне количине важних масних киселина које су веома неуобичајене за воће, а врши се и истраживање значаја плодова за смањења ризика од рака. Имају 7 to 17 пута више антиоксиданта ликопена од парадајза[5].
Унутарврсни таксони[уреди | уреди извор]
- ´Cardinal´ и ´Red Wing´- иако су развијене као декоративне сорте могу се гајити и као воћне;
- ´Hidden Springs´ - има способност већег плодоношења;
- ´Jazbo´ - овај култивар се гаји због сочних плодова за које се каже да су зрели “када опадају у руку”.
Размножавање[уреди | уреди извор]
Размножава се семеном и вегетативно. Време сакупљања плода је од септембра до новембра месеца. За ницање семена без неког претходног третмана, потребно је 18 месеци[6].
Истраживања биолошких и еколошких карактеристика Elaeagnus umbellata Thunb., као једне од потенцијално инвазивних врста код нас показује низак степен инвазивности. Обављена фенолошка осматрања у вези са обилношћу и периодицитетима урода ове врсте и биометријска анализа плода и семена указали су на висок квалитет генеративног репродуктивног материјала. Испитивањем дормантности семена ове врсте у нашим условима, као значајаног фактора контроле потенцијалне инвазивности, констатована је двострука дормантност семена за чије отклањање су потребни комбиновани хемијски третман и вишемесечна стратификација[2].
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Parmar, C., & Kaushal, M.K. (1982): Elaeagnus umbellata. pp. 23–25. In: Wild Fruits. Kalyani Publishers, New Delhi, India.
- ^ а б в Скочајић Д., Грбић М., Томићевић Ј., Ђунисијевић-Бојовић Д., Ђукић М. (2008): Elaugnus umbellata Thunb. као потенцијално инвазивна врста на подручју Београда, Гласник Шумарског факултета 98, Универзитет у Београду - Шумарски факултет, Београд (177—188), ДОИ:10.2298/ГСФ0898177С., Приступљено 17. 6. 2021.
- ^ Nestleroad, J., U. D. Zimmerman, and J. E. Ebinger. 1984. Autumn olive reproduction in three Illinois state parks.
- ^ Sternberg, G. (1982): Elaeagnus umbellata in Illinois conservation practice. Report. 111. Dept. of Conservation, Virginia, 251–278.
- ^ Fordham, I.M., Clevidence, B.A., Wiley, E.R., et al. (2001): Fruit of autumn olive; A rich source of lycopene. HortScience. Alexandria 36: 1136-1137
- ^ Eckardt, N. & Sather, N. (1987): The nature conservancy element stewardship abstract for E. umbellata practice. Prelim. Report. 111. Dep. of Conservation, 1–4
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
