Југословени

Југословени, такозвани „седми“ народ Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Признати су као посебна пописна категорија на попису становништва 1961. године. Као Југословени су се изјашњавали припадници различитих народа и народности, који су живели у СФРЈ. Овакво национално изјашњавање је представљало другачији облик националне самоидентификације, од оног који је био доминантан у тадашњој Југославији. Дакле, национална припадност се у овом случају радије идентификовала са држављанством, него са етничким пореклом.

Историја [уреди]

Први пут Југословени се спомињу као нација, кад је краљ Александар Карађорђевић прогласио 1929. краљевину Југославију и прокламовао постојање Југословена као једне нације са три племена.

Појам Југословена је словенски пример за "швајцарски" тип нације. Национални идентитет припаја се држави а не народном пореклу; Југословен је могао бити свако ко није хтео да се декларише по националности.

Овакво национално изјашњавање је кулминирало на попису становништва 1981. године, када је у Југославији пописано чак 1.219.000 Југословена, после чега се број припадника ове нације смањује. Пошто су се као Југословени највише изјашњавали припадници јужнословенских нација (Срби, Хрвати и Муслимани), ову нацију можемо такође сматрати јужнословенским народом. У време постојања СФРЈ, Југословени су углавном говорили српскохрватским језиком. По вероисповести, Југословени су били атеисти, православни, католици, муслимани, итд.

Пописи становништва [уреди]

Пописи становништва из '61, '71, '81 и '91 показују да је повећање броја Југословена у Хрватској повезано са падом броја Срба и обратно, док се у Србији исти процес може повезати са променама у броју хрватског становништва. У Хрватској је Срба било 626.000 1971. и 531.000 1981., а број Хрвата је током тог периода нарастао, као и број Југословена са 84.000 на 379.000. У исто време, у Србији је 1971. забележено 184.913 Хрвата, 1981. 149.368, а 1991. тек 105.406, док се број Југословена повећао са 123.824 на 323.555, а Срба са 6.016.811 на 6.446.595.

Раст броја Југословена и припадника најбројнијих народа у двема највећим републикама тадашње СФРЈ, резултат је двају паралелних процеса: са једне стране, број Југословена највише је растао у етнички најмешанијим подручјима (Војводина и Славонија) где је историјски припадање нацији било мање важно од осећаја припадности заједници (па тако и држави - Југославији), а са друге стране све већи развој национализма у Србији и Хрватској је Југословене српског и хрватског порекла издвајао из југословеског корпуса и уводио у националне.

У Босни и Херцеговини је број Југословена на пописима варирао, број Срба и Хрвата опадао, док су Муслимани (Бошњаци) бележили константан раст. Разлог оваквом развоју догађања треба тражити у томе да је поименовање Муслиман релативно ново те да се у појединим пописима становништва процес националног идентификовања код многих појединаца мењао, па су се једном осећали као припадници српског или хрватског народа, следећи пут су се изразили као Југословени, а многи су тек касније прихватили бошњачки национални идентитет.

У другим републикама СФРЈ, на број припадника југословенске „нације“ и других народа, више су утицали други фактори него удео Срба и Хрвата - у Словенији досељавање из других република, у Црној Гори недоумице око припадности црногорском или српском етничком корпусу, у Македонији висок прираштај Албанаца и осећаји „угрожености“ код етничких Македонаца.

Према попису становништва из 1981. године, највећи број Југословена живео је у Србији (36%) и Босни и Херцеговини (26%).