Александар Керенски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Керенски

Александар Керенски
Александар Керенски

Биографија
Датум рођења 4. мај 1881.
Место рођења Симбирск (Руска Империја)
Датум смрти 11. јун 1970.
Место смрти Њујорк (САД)
Мандат(и)
Министар правде Привремене владе
Март — Април 1917.
Војни министар Привремене владе
Април 1917. —
Министар-председник Привремене владе
21. јул25. октобар 1917.
Претходник Георгиј Лавов
Керенски Војни министар

Александар Фјодорович Керенски (рус. Алекса́ндр Фёдорович Ке́ренский; Симбирск, 4. мај 1881Њујорк, 11. јун 1970) је био руски револуционарни вођа, који је имао важну улогу у збацивању руске монархије. Био је други председник руске привремене владе у периоду од Фебруарске до Октобарске револуције. Био је председник владе од 21. јула - 8. новембра 1917.

Рани живот и активизам[уреди]

Рођен је у Симбирску (сада Уљановску) као Арон Курбис од мајке аустријанке и оца руског јеврејина. После мужевљеве смрти мајка се преудаје за једног директора школе, а Арон на крштењу добија име Александар Керенски. И Лењин је рођен у истом граду, а једно време очух од Керенскога је учио Лењина. Керенски је дипломирао 1904. право на универзитету Санкт Петербургу. Своја политичка стремљења је показао рано бранећи противцарске револуционаре. Изабран је 1912. у Думу као члан трудовика, умерене радничке партије. Био је бриљантан говорник и вешт парламентарни вођа, па је постао члан Привременога комитета Думе као вођа социјалистичке опозиције режиму цара Николаја II Романова.

Фебруарска револуција 1917[уреди]

Када је 1917. избила Фебруарска револуција Керенски је био један од истакнутијих вођа и био је изабран за потпредседника петроградскога совјета. Био је први министар правде у новоформираној привременој влади коју је образовао кнез Георгиј Лавов. Када су совјети изгласали резолуцију којом су забранили да њихове вође учествују у влади Керенски се томе оштро противио. Иако та одлука совјета никада није формализована Керенски је дефакто добио изузеће, па је остао у влади.

Настала је криза прве владе 2.-4. маја око тајне ноте Павела Миљукова, којом се Русија поново враћала на почетне ратне циљеве. После те кризе Керенски је постао министар рата и имао је доминантан утицај у новоформираној коалиционој влади социјалиста и либерала. Под притиском савезника да Русија настави рат Керенски је покренуо офанзиву, која је позната као офанзива Керенскога. У почетку офанзива је била успешна, али онда је заустављена, па су Руси потиснути натраг снажном немачком контраофанзивом. Руска армија је тада претрпјела тешке губитке. Из многих инцидената, саботажа, дезертерства видело се да руска војска више нема вољу за борбом. Керенскога су много критиковали због његове либералне политике по којој су чланови револуционарних војничких комитета могли смењивати официре. Критикован је и због тога јер је укинуо смтрну казну и дозволио присуство револуционарних агитатора на фронту. Прва коалиција се распала 2. јула 1917. по питању украјинске аутономије. Након широко распрострањених нереда у Петрограду и сузбијања бољшевика Керенски је постао председник владе. Немири су настали због офанзиве против Немачке, у којој су Руси поражени. Осим тога владала је немаштина. Око 20.000 наоружаних морнара је ушло у Петроград и захтевало да совјети преузму власт. Након Корниловљеве афере крајем августа и оставке неколико министара Керенски је постао главнокомандујући руске војске. Та афера је представљала кључни фактор за успон бољшевика. Лав Корнилов је сматрао да се требају елиминисати бољшевици, а изгледа да је видео прилику да сам преузме власт. Тада је бошевичка Црвена гарда спасила Петроград и Керенскога. После те афере порасла је популарност бољшевика, а подршка Керенском и привременој влади је битно опала.

Највећи изазов Керенскоме је била исцрпљеност Русије након три године рата. Привремена влада није довољно мотивисала војску за победу. Лењин и бољшевици су обећавали „мир, земљу и хлеб“ под комунистичким системом. Армија се распадала због недостатка дисциплине и дезертерства. Керенски је наставио са ратом због руских обавеза према савезницима, бојећи се да би економија могла да постане још нестабилнија, када би се прекинуло снабдевање из Енглеске и Француске. Неки су се бојали да ће Немачка тражити велике територије за мир, што се и десила касније Брест-Литовским миром. Постојала је велика дилема да ли се повући из рата, а осим тога неконзистентна и непрактична политика Керенскога је даље дестабилизовала војску и земљу.

Керенски је усвојио политику, којом је био изолован од десних конзервативаца и демократске и монархистичке оријентације. Његова филозофија „Без непријатеља на лево“ дала је моћ бољшевицима и дала им је могућност да преузму војно крило петроградскога и московскога совјета. Када је ухапсио Корнилова није више имао јаких савезника против бољшевика, који су постали најјачи савезник Керенскога, а били су и одлучнији од деснога крила, који је израстао у Бели покрет.

Октобарска револуција[уреди]

За време Корниловљеве афере Керенски је петроградским радницима разделио оружје, а до октобра је већина наоружаних радника пришла бољшевицима. Лењин је одлучио да обори владу Керенскога пре планираних избора за руску уставотворну скупштину. Бољшевици су 7. новембра 1917. извели државни удар. Влада од Керенскога готово није имала никакве подршке у граду. Бољшевицима се супроставила само мања снага. Бољшевици су за мање од 20 сати преузели власт у ономе што је познато као Октобарска револуција. Керенски је испред бољшевика побегао у Псков, где је сакупио лојалну војску за покушај поновнога заузимања Петрограда. Његова војска је успела да заузме Царско Село, али били су онда поражени код Пулкова. Керенски је једва успео да побегне. Неколико недеља се сакривао пре коначнога бега у Француску. За време рускога грађанскога рата није подржавао ниједну страну.

Живот у прогнанству[уреди]

Живео је у Паризу до 1940. и био је укључен у сталне свађе и спорове избеглих руских демократских вођа. Када је Немачка окупирала Француску понегао је у САД. Када је Хитлер напао СССР 1941. Керенски је Стаљину понудио помоћ, али није добио одговор. Касније је живео у Њујорку, а велики део времена је провео на универзитету у Стенфорду, где је предавао о руској историји и политици. Много је писао и суделовао у емисијама о руској историји и политици. Умро је у Њујорку 1970. Руска православна црква у Њујорку је одбила да га сахрани јер су га сматрали одговорним за пад Русије у руке бољшевика. Српска православна црква је исто одбила да га сахрани. Тело Керенскога је сахрањено у Лондону у делу гробља за оне без религије.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]