Будизам у Кини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Седећи Буда из династије Танг, око 650.
Дрвени бодисатва из династије Сонг (960-1279)
Сакјамуни Буда подучава (1173-1176)

Кинески будизам је збирни појам који обухвата разне будистичке школе које су се јављале у Кини од античких времена до данас. Ове школе су у себе интегрисале и бројне идеје конфучијанства, таоизма и других система кинеске филозофије.

Кинески будизам се понекад класификује као огранак северног или махајана будизма; али, преко својих почетних хинајана текстова, у преводима са санскрита, испољавао је знатан утицај и на школе дхјане, или медитације.

Историја[уреди]

Будизам се усталио дуж Пута свиле у средишњој Азији приближно почетком нове ере, а до краја династије Хан (око 220. године) превасходно се сводио на групе странаца. У почетку су таоистички учењаци помагали као преводиоци, при чему су за превођење будистичких идеја коришћени таоистички термини, а наглашавана је и сличност измеду две религије[1].

Након пада династије Хан уследиле су инвазије некинеских народа на северну Кину, који су успоставили управу над огромним подручјима током наредних 300 година. Кнежеви који су владали северним покрајинама благонаклоно су гледали на будизам, а будистички монаси постајали су дипломатски, војни и политички саветници. Они су стекли и изванредан углед међу становништвом. Фо Т'у-тенг (умро 349. г.) и други будистички проповедници преобратили су на будизам скоро читаву северну Кину, док је чувена преводилачка школа под управом Кумарађиве (344-413.) деловала у престоници Ч'анг-ану. У то време су идеје махајане имале знатан утицај на кинеске учењаке. Око 399. године Фа Хсиен је напустио Ч'анг-ан упутивши се на своје чувено ходочашће у Индију, назначивши почетак ходочасничког покрета у средишта индијског будизма.

У 4. веку долази до продора будизма у јужну Кину. Образовани и имућни световњаци потпомагали су сангху као покровитељи, омогућавали да се плати преводилачки рад, оснивали манастире и храмове и прихватали пет правила будистичке етике. У јужној Кини развила су се два правца: дхјана, школа медитације, надахнута хинајаном и прађна, спекулативна школа која је преводила махајанске сутре. У том периоду, централне личности били су Тао Ан (312-385.), Хуи Јуан (344-416.) и Тао Шенг (360- 434.). Под њиховим утицајем установљене су велике монашке задужбине, преведена правила винаје и широко распрострањене спекулативне идеје махајане. Учења конфуцијанских и таоистичких класика стопила су се са махајанским будизмом Ашвагхоше, Нагарђуне, Васубандхуа и Асанге, уобличивши тако карактеристичну традицију кинеског будизма. Он је доживео процват поглавито у школама Чисте земље (т'иен т'аи), хуан јена и ч'ана, који су достигли зрелост за време династије Т'анг. Процењује се да је око 420. године у Кини било 1786 храмова и око 24.000 будистичких монаха и монахиња.[1]

Под династијом Т'анг (618-907. године) будизам у Кини је достигао своју зрелост. Ова династија је била наклоњена будизму у потпуности. Контакти успостављени са средишњом Азијом и Индијом довели су у Кину многе странце. Када се Хсуан Тсанг (око 596-664), чувени будистички учењак и ходочасник, вратио у Кину после тринаест година проведених у Индији, дочекали су га као хероја. Он је вршио неизмерни утицај, и за собом оставио колосалан преводилачки опус. Средином 9. века утицај кинеског будизма достигао је врхунац.

Пораст благостања и дворског утицаја будистичког клера, заједно са доктринама које су наизглед подривале стабилност породице и конфуцијанског морала, пружили су повода оштрим критикама. Моћ и богатство монашких установа довели су до корупције, и напослетку изазвали велике прогоне будиста под царем Ву-Цунгом (845. године), од којих се кинески будизам никада није опоравио. Процењује се да је похарано и уништено око 4.000 храмова, а око 250.000 монаха и монахиња присилно враћено световном начину живота[1]. Непроцењива будистичка уметничка баштина и опсежне библиотеке ишчезле су у пламену разарања. За време династије Т'анг у Кини је цветало осам или десет главних школа будизма; али под династијом Сунг су делатност наставиле само школе чисте земље и ч'ана.

Успостављањем монголске Јуан династије, у Кини до изражаја долази тибетански будизам или ламаизам; али, током наредних 700 година, са изузетком монаха по манастирима, будизам се претежно стопио са народном религијом, која представља спој будистичких и таоистичких елемената. Учени људи су ову популарну религију маса презирали као сујеверје[1]. Касни 19. и рани 20. век донели су кинеском будизму интелектуалну ренесансу и етичку реформу, поглавито под Т'аи Хсијем (1890-1947.). Али, доласком комунизма, будизам је поново потиснут.

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Литература[уреди]

  • A. F. Wright, Buddbism in Chinese History, 1959
  • Chen, Kenneth Kuan Sheng. Buddhism in China: A historical survey. Princeton, N.J., Princeton University Press, 1964.
  • Welch, Holmes. The practice of Chinese Buddhism. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1967.
  • Welch, Holmes. The Buddhist revival in China. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1968.
  • Welch, Holmes. Buddhism under Mao. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1972.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]