Василиј Зајцев

Из Википедије, слободне енциклопедије
ВАСИЛИЈ ЗАЈЦЕВ
Zajcev VasilGrig.jpg
Датум рођења 23. март 1915.
Место рођења Јеленинској, код Чељабинска,
Руска Империја Руска Империја
Датум смрти 15. децембар 1991. (76. год)
Место смрти Кијев, Украјинска ССР,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР
Супруга Зинаида Зајцев
Професија војно лице

Члан КПСС од 1943.
Учешће у ратовима Велики отаџбински рат
Служба Совјетска армија
Чин капетан

Херој СССР од 22. фебруар 1943.
Одликовања
Херој Совјетског Савеза
Орден Лењина
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден отаџбинског рата првог степена

Василиј Григорјевич Зајцев (рус. Василий Григорьевич Зайцев; 19151991) совјетски снајпериста који је током Великог отаџбинског рата за време Стаљинградске битке, у периоду од 10. новембра до 17. децембра 1942. године убио 225 немачких војника и официра и њихових савезника (укључујући и 11 непријатељских снајпериста).[1] Херој Совјетског Савеза и почасни грађанин града-хероја Волгограда.

Биографија[уреди]

Рођен је 23. марта 1915. године у селу Јеленинскоје које се налази на Уралу. Одрастао је у сеоској породици у којој је и научио вештину стрељаштва. Иако многи мисле да је Зајцева обучавао његов деда он је подучаван од оца, ловећи дивљач на Уралима. Користећи пушку Мосин Наган модел 1891 стекао је знања у области гађања далеких и покретних мета без оптичког нишана.

Основну школу је завршио у родном месту, а средњу школу у Чељабинску. Године 1930. је завршио Грађевински факултет у граду Магнитогорску. Од 1937. године служио је војску у Тихоокеанској флоти, где је радио као писар у артиљеријском одељењу. Након студија на Војно-пословној школи постављен је за шефа финансијског дела Тихоокеанске флоте у заливу Преображења. На овој функцији га је и затекао почетак Великог отаџбинског рата, јуна 1941. године.

Велики отаџбински рат[уреди]

У лето 1942. године, после пет молби, коначно је био одобрен захтев подофицира Василија Зајцева да буде упућен на фронт. Септембра 1942. године, заједно са осталим војницима из Тихоокеанске флоте, Зајцев је дошао у Стаљинград где је распоређен у 1047. пешадијски пук 284. пешадијске дивизије 62. совјетске армије. Пошто се налазио на дужности курира и везисте на источној обали Волге, мало је фалило да уопште не учествује у директним борбама за Стаљинград.

Када су војници 13. гардијске дивизије генерала Александра Родимцева 14. септембра 1942. године кренули у крвави прелазак Волге на западну обалу исте међу њима се нашао и Зајцев. По приспећу елиминисао је неколико немачких митраљезаца и био уочен од стране једног политичког комесара. Због исказаног умећа и прецизности додељена му је снајперска пушка. Родимцевљеви војници су отишли да бране Мамајев Курган, а Зајцев је остао у порушеном граду. До 10. новембра убио је 32 непријатељска војника и постао „пропагандна бомба“ која је немачки морал још више урушила. Занимљивост је да је код већине својих мета Зајцев сакупио плочицу војника и тиме доказао број погодака. За само два месеца убио је преко 200 немачких војника (по неким проценама укупно током битке за Стаљинград је убио преко 300 немачких војника и официра). Следећи његов пример повећавао се број снајпериста. Он лично је охрабривао и подучавао снајперисте и основао школу за исте. По неким проценама његови ученици су елиминисали преко 3.000 немачких војника у Стаљинграду. Јануара 1943. године повредио је очи активирањем против-пешадијске мине. Професор Владимир Филатов је успео тешком и дугом операцијом да отклони последице и Зајцев се вратио у строј.

Поред Стаљинградске битке, Зајцев је учествовао и у борбама у региону Донбаса, у бици код Дњепра, борбама у близини Одесе и Дњестра. Крај рата маја 1945. године дочекао је са чином капетана у болници у Кијеву.

Послератни период и смрт[уреди]

Непосредно по завршетку рата био је инструктор за снајперисте у Минску, али је убрзо после тога демобилисан и преселио се у Кијев. Био је командант Печерског округа. Завршио је дописне курсеве на Свесавезном институту за текстилну и лаку индустрију и постао инжењер. Радио је као директор инжењерског постројења и директор фабрике одеће „Украјина“. Објавио је књигу, својеврсни дневник, „Белешке снајперисте“ у којој је забележио своја кретања и акције. Акције и снајперске технике се и дан данас изучавају на Руској војној академији, па чак и на Вест Поинт-у.[тражи се извор од 01. 2013.]

Берлин је посетио након рата. Ту се сусрео са својим ратним друговима, који су борећи се прешли пут од Волге до Шпреје. На свечаној церемонији Зајцев је добио своју снајперску пушку са угравираним натписом: „Херој Совјетског Савеза гардијски капетан Василиј Зајцев, сахранио у Стаљинграду више од 300 фашиста“ (рус. Герою Советского Союза Зайцеву Василию, похоронившему в Сталинграде более 300 фашистов). Ова пушка чува се у Музеју одбране града у Волгограду. Поред ње се налази плоча са натписом: „У периоду уличних борби у граду снајперист 284 стрељачке дивизије В. Г. Зајцев из ове пушке убио је више од 300 нациста, обучио је снајперској вештини 28 совјетских бораца. За време рањавања Зајцева ова пушка је предата најбољем снајперисти“ (рус. В период уличных боёв в городе снайпер 284-й стрелковой дивизии В. Г. Зайцев из этой винтовки уничтожил более 300 гитлеровцев, обучил снайперскому искусству 28 советских бойцов. Во время ранения Зайцева эта винтовка передавалась лучшим снайперам части).

Василиј Зајцев умро је 15. децембра 1991. године (десет дана пре званичног распада Совјетског Савеза). Иако је његова лична жеља била да буде сахрањен у меморијалном комплексу на Мамајев Кургану у Волгограду, првобитно је сахрањен на Војном спомен гробљу у Кијеву. Године 2005. поводом 60-годишњице Победе над фашизмом, супруга Василија Зајцева, Зинаида, обратила се руководству града Волгограда са молбом да услише последњу жељу њеног супруга и његове посмртне остатке пребаце на Мамајев Курган. Ова молба је испуњена и 31. јануара 2006. године посмртни остаци Василија Зајцева су пренети и са највишим војним почастима сахрањени у меморијалном комплексу на Мамајевом Кургану. Сахрањен је у близини гробова пилота и двоструког Хероја Совјетског Савеза Василија Јефремова и председника Комитета за одбрану Стаљинграда Алексеја Чуианова. Гроб Василија Зајцева налази се у близини споменика на којем се налази знаменита фраза самог Зајцева - „Иза Волге за нас није било земље“ (рус. За Волгой для нас земли нет).

Одликовања и титуле[уреди]

Гроб Василија Зајцева на Мамајев Кургану

Указом Президијума Врховног совјета Совјетског Савеза од 22. фебруара 1943. године млађи поручник Василиј Зајцев је „за своју храброст у борби против нацистичких окупатора“ добио звање Хероја Совјетског Савеза. Поред овог највишег почасног звања у Совјетском Савезу, Зајцев је одликован и са Орденом Лењина, два Ордена црвене заставе другог степена и Орденом Отаџбинског рата првог степена.

Такође је и носилац великог броја совјетских медаља, међу којима су:

  • Медаља за одбрану Стаљинграда
  • Медаља за борбеност
  • Медаља за победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941—1945

Указом Градског совјета народних депутата Волгограда од 7. маја 1980. године за посебне заслуге приликом одбране града и разбијања немачко-фашистичке војске током Стаљинградске битке Василију Зајцеву додељено је звање „почасног грађанина града-хероја Волгограда“.

Технике[уреди]

Василиј Зајцев је био познат по томе што је у акцији најчешће учествовао сам. Развијао је специјалне и детаљне планове распореда снајпериста које је обучавао да би могли да покрију што већа пространства. Саветовао је снајперисте да пуцају прецизно: један метак — смртоносни погодак. То је допринело томе да се не зна где Зајцев дејствује тако да ниједан немачки војник није био сигуран.

Крајем октобра му се придружује и Куликов, још један одличан совјетски снајпериста. Овај тандем је задавао муке командној структури немачке 6. армије пуна два месеца.

За разлику од осталих совјетских снајпериста, Зајцев је практиковао дубоки продор у непријатељску позадину. Користећи се канализацијом, рушевинама а често и мраком, залазио је и по три километра у непријатељску позадину и вребао мете. Укопавши се у рушевине, крш и лом који је прекривао Стаљинград, могао је да чека сатима да му се на нишану појави немачки официр. Имао је обичај и да не мења положај после паљбе тако да немачки војници нису могли да га открију по покретима и повлачењу. Највише убистава је постизао у рану зору када је Сунце заклањало чист видик немачким војницима.

Иако је био инструктор многим снајперистима често је командовао целом четом истих и добијао наређења која места да брани. Када би се појавила 2 до 5 снајпериста цела немачка чета би била заустављена. Када би се појавио са комплетним саставом, комплетан немачки напад би стао. Лично је заслужан за одбрану фабрике „Црвени Октобар“ где је провео неколико дана на највишем месту у том делу града, на димњаку фабрике.

Контроверзе[уреди]

Око Зајцева круже многе приче и дан данас, многе непотврђене. Једна од њих је елиминација немачког инструктора снајпериста из Зосена, мајора Хајнца Торвалда. По тим причама он је лично послат да би убио Зајцева, али га је Зајцев после вишедневног надмудривања елиминисао. По речима Зајцева, после вишедневног маневрисања и избегавања, његов колега Куликов је успео да намами Торвалда уз помоћ чувене технике штап-шлем: на штап је ставио шлем, подигао га док је Зајцев осматрао и када је шлем добио погодак Куликов је завриштао као да је погођен. Зајцев је тада уочио Торвалдову главу који се придигао испод гомиле лима да осмотри погодак и убио га. Зајцев је предао у музеј оптички нишан снајперисте кога је елиминисао. Торвалдов оптички нишан, наводно најдражи Зајцевљев ратни трофеј, изложен је у Музеју оружаних снага у Москви. Овај двобој двојице чувених снајпериста приказан је у холивудском филму „Непријатељ пред вратима“.

Постоји још једна контроверза која је брзо разбијена, по којој је Зајцев само плод пропаганде и по којој он нема више од 20 погодака током целе битке. Међутим, то је побијено тако што су показане плочице убијених немачких војника, којих има преко 150. Током битке за Стаљинград истакао се још један руски снајпериста по надимку Зикан, који је убио 224 немачка војника и чији идентитет није познат.

Референце[уреди]

  1. ^ ((ru)) Зайцев Василий Григорьевич, биографија на сајту Герои Страны.

Извори[уреди]

  • Најџел Кауторн - Прекретница (Nigel Cawthorne - Turning the tide, Stalingrad chapter)
  • Бранко Китановић - Стаљинградска битка
  • Список снайперов