Владимир Велмар-Јанковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Велмар-Јанковић

Vladimir Velmar-Janković.jpg
Владимир Велмар-Јанковић

Информације
Датум рођења 10. август 1895.
Место рођења Чаглић код Пакраца (Аустроугарска)
Датум смрти август 1976.
Место смрти Барселона (Шпанија)
Дела
Потпис

Владимир Велмар-Јанковић (Чаглић код Пакраца, 10. август 1895Барселона, 11/12. август 1976) је био српски правник, психолог, драмски писац, приповедач, есејиста и критичар.[1] За време Другог светског рата био је помоћник министра просвете у квинслиншкој Влади народог спаса.

Живот[уреди]

Родио се 10. августа 1895. године у Чаглићу (Славонија). Основну школу завршио је у Вараждину где му је отац служио као свештеник.[1] Текелијанум и правни факултет је студирао у Будимпешти а затим у Загребу. У Првом светском рату није учествовао јер је због слабог вида ослобођен војне службе.[1] Године 1919. прелази у Нови Сад, а затим у Београд.[1] Од 1918. до 1941. је радио као виши чиновник при Министарству просвете у Београду, прво као секретар Уметничког одељења, а затим као начелник Министарства просвете.[1] У овом периоду је био секретар Друштва пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”. Прве књижевне радове је објавио за време Првог светског рата.[1] До 1944. је био сарадник више часописа и новина: Српски књижевни гласник, Мисао, Савременик, Књижевни југ, Југословенска њива, XX век, Нова смена, Политика, Време, Реч, Новости, Трговински гласник, Нови лист, Демократија, Обнова, Просветни гласник, Српски народ.[1] Био је покретач и уредник часописа за духовну културу Нови видици (Београд/Сарајево, 1928-1929).[1]

Од септембра 1941. до септембра 1944. радио је као помоћник Велибора Јонића, министра просвете у влади Милана Недића и заједно са њим спроводио националсоцијалистичке идеје.[2] Велмар-Јанковић и његов шеф Јонић су своја овлашћења користили за протеривања неподобних професора и студената, цензуру левичарске литературе и слање ђака у Завод за принудно васпитање у Смедеревској Паланци. Био је сарадник љотићевског листа „Наша борба“.[3] У јесен 1944. одлази у емиграцију, прво у Италију, затим у Шпанију. У Барселони је 1972. године основао први приватни центар за ментално здравље „Orexis“.[1]

Оженио се Милицом, рођ. Вуловић, са којом је имао две ћерке, Гордану и Светлану. Погинуо је у саобраћајној несрећи у Барселони у ноћи од 11. на 12. август 1976. године. Сахрањен је под именом „Професор V. J. Wukmir“.[1]

Дела (библиографија)[уреди]

У француским и шпанским стручним часописима је објавио низ студија из области психологије и психијатрије.

На српском језику:[уреди]

  • Светла у ноћи (новеле, Загреб, 1919)
  • Иван Мандушин (портре-новела, Београд, 1922)
  • Нови (драма, Београд 1922; Награда Министарства просвете)
  • Робови (драма, Београд, 1924)
  • Дечак с Уне (новела, Београд, 1926)
  • У вртлогу (драма, Београд, 1926)
  • Духовна криза данашњице (студија, Београд, 1928)
  • Без љубави (драма, Београд, 1932; Награда Министарства просвете)
  • Срећа А. Д. (драма, Београд, 1932; Награда Министарства просвете)
  • Државни непријатељ број 3 (драма, Београд, 1936; Награда Српске краљевске академије)
  • Грађанска комедија (драма, Београд 1938; Награда Народног позоришта у Сарајеву)
  • Поглед с Калемегдана (студија, Београд 1938; Награда Српске краљевске академије)
  • Дневна вест (драма, Београд 1941; Награда из Фонда краља Александра за драму).

На шпанском језику:[уреди]

  • Psicologia de la orientacion vital (Психологија животног опредељења), Барселона 1960; ((es))
  • El hombre ante si mismo (Човек пред самим собом), Барселона 1964;
  • Emocion y sufrimento (Емоције и патње), Барселона 1967.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Српски биографски речник I том, А‐Б, Светлана Велмар Јанковић, Матица српска, Нови Сад (2004) ((sr))
  2. ^ Милосављевић (2006), стр. 36-37.
  3. ^ Милосављевић (2006), стр. 58.

Литература[уреди]