Велибор Јонић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велибор Јонић

V.jonic.jpg

Биографија
Датум рођења 12. фебруар 1892.
Место рођења Крњево (Краљевина Србија)
Датум смрти 17. јул 1946.
Место смрти Београд (ФНРЈ)
Политичка партија ЗБОР
Мандат(и)
Министар просвете
7. октобар 1941 — октобар 1944.
Претходник Милош Тривунац

Велибор Јонић (Крњево, 12. фебруар 1892Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању, а министар Просвете и Вера у влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР-А.

Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за прунудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци.

Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем.

Биографија[уреди]

Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. После Првог светског рата, предавао је на Војној академији у Београду и радио је као новинар.

Јонић је почетком 1930их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.[1] Био је изабран секретара Југословенске акције.[1] Југословенска акција је са још неколико сродних организација водила преговпре о уједињењу. Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда.[2]

Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.[3]

Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић се повезао са Стојадиновићем и постављен за предавача на краљевском двору. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком пред Врховни суд покрета Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.[4] До измирења у воћству Збора доћи ће у току рата.

Био је ожењен и имао је једно дете.

Други светски рат[уреди]

Јонић је 10. јула 1941. именован за комесара за образовање у Комесарској управи. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.[5] Јонић је постао министар образовања 7. октобра, заменивши на том месту Милоша Тривунца.[5] Као министру образовања, дата му је надлежност над Српском православном црвком. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.[6]

Био је организатор Завода за прунудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци.

Недић је 28. августа 1944. поставио Јониће да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, где су се децембра 1944. срели са патријархом Гаврилом Дожићем и владиком Николајем Велимировићем. После рата Јонић је оптужен за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Стефановић (1984), стр. 13.
  2. ^ Стефановић (1984), стр. 25.
  3. ^ Стефановић (1984), стр. 63.
  4. ^ Стефановић (1984), стр. 54-55.
  5. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 179.
  6. ^ Byford (2006), стр. 492.
  7. ^ Tomasevich (1975), стр. 461–462.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]