Драгољуб Најман

Драгољуб Најман
Драгољуб Најман
Лични подаци
Датум рођења	16. август 1931.
Место рођења	Београд, Краљевина Југославија
Датум смрти	22. новембар 2007. (76 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Мандати
Амбасадор Србије у УНЕСКУ
	2001 — 2007.

Драгољуб Најман (Београд, 16. август 1931 — Париз, 22. новембар 2007) био је југословенски и српски дипломата, јеврејског порекла.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. августа 1931. у Београду, од оца Јосифа Најмана, познатог архитекте, и мајке Јулије, рођено Клопфер, књижевнице.

Средњу школу је завршио у Београду. Матурирао је 1950. Студирао је на Новинарској високој школи до њеног укидања, а потом дипломирао на Правном факултету у Београду. Као средњошколац, 1949. постао је уредник листа Нови средњошколац и био уредник до 1952. Од 1952. био је члан редакције листа Студент. Од 1950. до краја 1956. радио је у Одељењу за међународне везе Централног одбора Савеза студената Југославије. У време док је био средњошколац и студент, учествовао је у више радних акција: на изградњи пруге Брчко-Бановић (1946), Београд-Загреб (1950), пруге Добој-Бањалука (1951) итд.

Дипломатска каријера[уреди | уреди извор]

На рад у Секретаријату УНЕСКО-а ступио је јануара 1957, где је био на разним функцијама: шеф мисије у Конгу (1961-1965), шеф Одељења за Африку (1965-1969), директор образовања наставног кадра, директор Одељења за високо образовање (1969-1975) и помоћник генералног директора (1975-1986), када је остварио право на пензију УН. У периоду 1983-1995. обављао је дужност генералног секретара Интеракцијског савета бивших шефова влада и држава, чији је председник био бивши немачки канцелар Хелмут Шмит. Од 1992. до 2000. био је саветник председника Независне комисије о популацији и квалитету живота. Поред ових дужности, у годинама пред распад СФРЈ је радио као консултант Интерамеричке банке за развој, програма УН за развој и Европске економске заједнице.

Био је и потпредседник фондације за образовање афричких лидера и члан Извршног комитета форума за образовање афричких лидера. Од 2001. до 2007, када је преминуо, радио је као амбасадор-стални представник делегације Србије и Црне Горе при УНЕСКО-у у Паризу и представник Србије и Црне Горе у Извршном савету УНЕСКО-а. Ову дужност обављао је без надокнаде.

Дао је велики допринос уписивању манастира Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица Љевишка на листу светског културног наслеђа и уписивању Архива Николе Тесле (2003) и Мирослављевог јеванђеља (2005) у УНЕСКО-ов регистар „Памћење света“.

Преминуо је у Паризу 22. новембра 2007, а урна са његовим посмртним остацима положена је на Новом гробљу у Београду.

Аутор је више књига, студија и чланака, међу којима су најбитнија Bildung in Afrika, 1976; Високо образовање, чему?, Београд 1976.