Душан Ђорђевић (политичар)
| Душан Ђорђевић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Душан Ђорђевић, министар финансија у влади Милана Недића | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 26. новембар 1892. | ||||||||||
| Место рођења | Велико Градиште, Краљевина Србија | ||||||||||
| Датум смрти | новембар 1944. (51/52 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија | ||||||||||
| Узрок смрти | Смртна казна стрељањем | ||||||||||
| Породица | |||||||||||
| Супружник | Даница | ||||||||||
| |||||||||||
Душан Ђорђевић (Велико Градиште, 13/26. новембар 1892 – Београд, новембар 1944) био је српски правник и финансијски стручњак, министар финансија у Влади народног спаса Милана Недића током Другог светског рата.
Биографија[уреди | уреди извор]
Душан Ђорђевић рођен је 1892. године у Великом Градишту, од оца Ђорђа, поручника српске војске, и мајке Ленке.[1] Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Пожаревцу школске 1910/11. године. Уписао је правне науке у Француској, али студије је морао да прекине ради одслужења војног рока које започиње септембра 1914. у Скопљу, у јеку аустроугарских напада на Србију на почетку Првог светског рата. Као један од 1300 каплара прикључен је српској војсци и све време рата служио је у 11. пешадијском пуку шумадијске дивизије. Демобилисан је марта 1919. изашавши из војске као резервни пешадијски капетан.[2] Одликован је орденом Белог Орла са мачевима 5. степена, орденом Светог Саве 5. степена, добитник је три златне и једне сребрне медаље за храброст. По завршетку рата вратио се у Француску где је дипломирао правне науке на Сорбони 1921. године.
Исте године ступа у државну службу при министарству иностраних дела, да би убрзо постао писар 1. класе Краљевског посланства у Бриселу. Наредних година бива именован за секретара министарства иностраних дела, а 1924. године послат је као секретар у Краљевско посланство у Берну. Новембра 1926. године постављен је за секретара Краљевске делегације при изванредној Скупштини Друштва народа у Женеви.[2][3]
Иако правник по образовању, током боравка у иностранству препознат је и као врстан финансијски стручњак, те 1928. ступа на нову дужност у Дирекцији Државних дугова Министарства финансија. Учествовао је у ликвидацији земљорадничких дугова, а као стручњак за државну благајну и опуномоћени државни представник, 1939. године водио је преговоре са званичницима иностраних влада и банкарским повериоцима ради регулисања спољног дуга. Био је члан и председник југословенске делегације која је од 1939. до 1941. водила преговоре са Немачком ради регулисања питања наслеђеног дела дуга бивших области Аустроугарске које су ушле у састав Краљевине Југославије, као и српских зајмова с краја 19. и почетка 20. века.[4]
Политичко деловање током Другог светског рата[уреди | уреди извор]
Душан Ђорђевић ушао је у владу Милана Недића као министар финансија 15. октобра 1941.
У сарадњи са владом Краљевине Југославије у егзилу, снаге Драгољуба Михаиловића уврстиле су у једном тренутку Душана Ђорђевића на листу од 75 имена за стављање под слово „З”, која је била оглашавана преко радио Лондона.[а] На положају министра финансија остао је до распуштања Недићеве владе октобра 1944. По уласку здружених јединица НОВ и ПОЈ и Црвене армије у Београд 20. октобра 1944. године, Душан Ђорђевић је лишен слободе и изведен пред Војни суд I пролетерског корпуса. На саслушању је, између осталог, изјавио да је као дотадашњи начелник министарства финансија морао да прихвати дужност министра финансија у Недићевој влади јер му је било наређено. Пресудом донетом 18. новембра 1944. године, Војни суд прогласио је ратним злочинцима уз изрицање смртне казне стрељањем, одузимање части и конфискацију целокупне имовине, следеће чланове Недићеве владе:
- Радослава Веселиновића, министра пољопривреде
- Душана Ђорђевића, министра финансија
- Јована Мијушковића, министра социјалне политике
- Буду Цвијановића, помоћника министра пољопривреде
Име Душана Ђорђевића нашло се на списку 105 стрељаних ратних злочинаца и народних непријатеља објављеном 27. новембра 1944. у Политици. У овом саопштењу Војног суда I корпуса НОВЈ означен је као један од најближих Недићевих сарадника, повезан са Дражом Михаиловићем коме је предао знатне суме државног новца.[5][6]
Јануара 1945. године Суд Националне части у Београду осудио је на четири године тешког присилног рада и осам година губитка националне части др Жарка Ступара, шефа кабинета министра Душана Ђорђевића.[7]
Душан Ђорђевић оставио је иза себе супругу Даницу и ћерку Иванку.
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Премда се слово „З” обично тумачи као скраћеница од речи „заклати”, бивши председник Југословенске владе у егзилу, Слободан Јовановић тврдио је у писму упућеном листу Тајмс 1946. године да је „З” почетно слово речи „застрашити”, те да је на тај начин обележеним лицима стављано до знања да се за њихова недела зна и изван земље и да ће их после рата сустићи казна.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Историјски архив Пожаревац, Збирка црквених матичних књига за Велико Градиште, Књига рођених за период 13. 11. 1890 - 23. 12. 1892.
- ^ а б Архив Југославије, Фонд бр. 334, фасц. бр. 152.
- ^ „Наша делегација у Женеви”. Правда: 2. 7. 5. 1927.
- ^ „Финансиски преговори између Југославије и Немачке”. Време: 8. 16. 8. 1940.
- ^ „Саопштење Војног суда првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду”. Политика: 1. 27. новембар 1944.
- ^ Цветковић, Срђан (2006). „Ко су 105 (104) стрељаних?”. Историја 20. века: 88.
- ^ „Суд Националне части у Београду осудио је др Жарка Ступара, бившег доцента универзитета, на 4 године тешког присилног рада и 8 година губитка националне части”. Борба: 5. 25. 1. 1945.