Велико Градиште

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велико Градиште

Црква у Великом Градишту
Црква у Великом Градишту

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Браничевски
Општина Велико Градиште
Становништво
Становништво (2011) 5658
Положај
Координате 44°45′14″N 21°30′29″E / 44.754, 21.508166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 68 m
Велико Градиште на мапи Србије
{{{alt}}}
Велико Градиште
Велико Градиште на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 12220
12228
Позивни број 012
Регистарска ознака PO


Координате: 44° 45′ 14" СГШ, 21° 30′ 29" ИГД

Велико Градиште је град и седиште општине Велико Градиште у Браничевском округу. Према попису из 2002. било је 5658 становника (према попису из 1991. било је 5973 становника).

Градиште се први пут помиње у Раваничкој повељи од 1381. године, којом кнез Лазар оставља 13 села у Пеку манастиру Раваници, међу којима и Градиште.

Географски положај[уреди]

Велико Градиште се налази у североисточном делу Србије, у подножју Карпата, недалеко од уласка у Ђердапску клисуру.

Лежи на 1.059. киломерту десне обале тока Дунава (који је природна граница са Румунијом) са једне, и ушћа Пека у Дунав са друге стране. У његовој непосредној близини, на 3 km од центра града, налази се познато туристичко одредиште Сребрно језеро.

Историја[уреди]

Римско доба[уреди]

У Римско доба на месту данашњег Градишта, на путу од Viminacijuma (Костолца) према Kuppei (Голупцу) налазило се важно римско утврђење Пинкум Pincum. Према неким налазима Пинкум је у то време био важан рударски центар, односно место у коме се прикупља руда и транспортује даље према другим римским градовима. Настанак овог римског града везује се за први век нове ере. Пинкум је осим географског имао и стратешки значај. Свој највећи успон - своје златно доба овај град је доживео за време римског цара Хадријана. Наследивши ратоборног претходника, цара Трајана, Хадријан је мудром владавином настојао да очува стечено богатство и сав се посветио унутрашњем уређењу земље. За разлику од Виминацијума који је био миниципијум, Пинкум је уживао наклоност сам самог цара, који га је посетио око 117. године. Пинкум је у то време био рударски центар који је у административном погледу био изузет из управе провинцијског префекта и директно потчињен цару.

Ипак, највећи куриозитет овог римског града је што је у њему кован и посебан бакарни новац. По величини он спада у групу мале бронзе. Због своје реткости овај мали новчић величине 15 или 19 мм за нумизнатичаре представља изузетно богатство. Зна се да постоји само пет примерака који се налазе у Бечу, Берлину, Лондону и Београду.[1]

Судећи према опекама, које се овде могу наћи, у Градишту су били стационирани делови Седме Клаудијеве римске легије.

С обзиром на његов географски положај у Пинкуму и околини стално су се смењивали освајачи. Хуни су га освојили и спалили између 441. и 443. године наше ере. У његовој обнови помиње се Јустинијан I.

Средњи век[уреди]

У средњем веку Пек, Подунавље, Стиг и део Поморавља сачињавали су област Браничево. Тако се звао и главни град по коме је и читава област добила име. После смрти цара Душана 1355. године Браничевом је завладала властелинска породица Растисављевић, али за кратко јер их је убрзо покорио кнез Лазар припојивши и Браничево својој држави.

Из времена кнеза Лазара остала нам је Раваничка хрисуља или познатија као Раваничка повеља. Кнез Лазар је 1381. године кроз дародавницу основао манастирско властелинство које је чинило 146 села, два засеока и три црквене метоне и то је поклонио Раваници. Поред осталих у овом документу спомињу се области Браничева и Пек. У области Браничева спомињу се 9, а у Пеку 13 села.

Године 1432. угарска војска прешла је Дунав код Пожежена и доспела до Крушевца где је спалила турске шајке. Међутим, ојачана турска војска наступала је до Видина. Обе су прошле преко Браничева и опустошиле га. Деспоту Ђурђу после тога није преостало ништа друго но да га уступи турцима. Забележено је да је овим крајевима прошла и велика војска Хуњади Јаноша 1448. године, у народној песми познатог као Сибињанин Јанко.

Напредак овог краја прекида се падом Деспотовине под турску власт. Становништво се пред турским терором повлачи у брдовите крајеве. Због тога, према Јовану Цвијићу, данашње становништво ове општине и читавог Браничевског краја има веома мало потомака средњовековних браничевских староседелаца.

Демографија[уреди]

У насељу Велико Градиште живи 4438 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,1 година (36,7 код мушкараца и 39,4 код жена). У насељу има 1888 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,00.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 2783 [2]
1953. 3264
1961. 3391
1971. 4075
1981. 4977
1991. 5973 5447
2002. 6355 5658
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
5.148 90,98%
Роми
  
141 2,49%
Власи
  
81 1,43%
Југословени
  
39 0,68%
Црногорци
  
32 0,56%
Румуни
  
29 0,51%
Хрвати
  
14 0,24%
Мађари
  
9 0,15%
Македонци
  
8 0,14%
Словенци
  
5 0,08%
Украјинци
  
4 0,07%
Муслимани
  
4 0,07%
Руси
  
3 0,05%
Словаци
  
2 0,03%
Немци
  
2 0,03%
непознато
  
90 1,59%


Референце[уреди]

  1. ^ Istorija
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :