Жуне
Жуне | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Град | Приједор |
| Становништво | |
| — 2013. | 97 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 55′ 25″ С; 16° 35′ 29″ И / 44.9236° С; 16.5914° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 270-350 m |
| Површина | 11,28км2 km2 |
  Жуне Жуне на карти Босне и Херцеговине | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 79206 |
| Позивни број | 052 |
Жуне су насељено мјесто на територији града Приједора, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 368 становника.
О селу[уреди | уреди извор]
Налази се на 270-350 метара надморске висине, површине 11,28 км2, удаљено око 12 км од градског центра. Припада мјесној заједници Љубија. Разбијеног је типа, а засеоци су: Бузуци, Висока главица, Дидовићи, Ивановићи, Језеро, Комљеновићи, Крндије, Липици, Пранићи, Тубићи. Према предању, у шумовитом дијелу села обитавала су велика јата птица жуна, по којима је село добило име.[1] До 1963. село Жуне припадало је општини Љубија. На подручју шумског појаса Јаворик, који се налази у јужном дијелу атара, 1916. отворен је Рудник жељезне руде "Љубија", у то вријеме један од највећих и најмодернијих рудника ове врсте у Европи. Преграђивањем доњег дијела Жунског потока, који протиче кроз атар, створено је језеро Жуне, са браном високом 47 м. Језеро је служило за одлагање талога приликом сепарације откопане руде.
У некадашњем (сада исељеном) засеоку Шикићи направљена је Шикића брана (висине 57 м), која је такође служила за одлагање талога послије мокре сепарације жељезне руде на централним рудиштима. На локалитету Брдо, у оквиру рударског ревира Јаворик, приликом скидања јаловине пронађена су четири римска жртвеника из касног II и раног III вијека нове ере, посвећена рударској богињи Terra Mater. На њима се помињу римски цареви Септимије Север и Каракала, те управници рудника Верекунд, Макрин, Калиморф и Хелиодор. Највјероватније се ради о култном мјесту тадашњих рудара.
Према породичним предањима, преци данашњих становника доселили су се у ове крајеве у првој половини XIX вијека. Породица Дидовић дошла је са подручја Далмације, а Дејановић из околине Вареша. У Другом свјетском рату погинула су два борца НОВЈ и шест припадника формација НДХ.
Током Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. погинула су два борца ВРС. Становништво се углавном бави пољопривредом, а дио је запослен у Рудницима жељезне руде "Љубија". У атару постоји католичко гробље, са дрвеном капелом без звоника (изграђена око 1960), у којој се повремено служи миса. Најближа школа налази се у Љубији. Село је добило електричну енергију 1961. године. Мјештани се снабдијевају водом из бунара и са извора.[2]
Становништво[уреди | уреди извор]
Село је 1948. имало 94 домаћинства и 532 становника; 1961. - 618 становника; 1991. - 369 (327 Хрвата, 16 Југословена, 14 Срба, шест Муслимана и шест из реда осталих); 2013. - 48 домаћинстава и 97 становника. Најбројније хрватске породице су: Антић, Бузук, Дејановић, Дидовић, Ивановић, Комљеновић, Павловић, Токмаџић и Тубић.[2]
| Демографија[3] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1948. | 532 | |
| 1961. | 618 | |
| 1971. | 578 | |
| 1981. | 530 | |
| 1991. | 369 | |
| 2013. | 97 | |
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 761. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ а б Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 762. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Градске четврти | .png) | |
|---|---|---|
| Насељена мјеста |
| |
| Мјесне заједнице |
| |
