Источноромански језици
Источноромански или влашки језици (у ужем смислу, без румунског) су подгрупа романских језика која се развила на Балкану и у југоисточној Европи од локалних варијанти вулгарног латинског језика.
Садржај |
Историја[уреди]
Претпоставља се да су се источноромански језици развили на просторима јужно од Дунава у римским провинцијама Илирији и Мезији, а потом се проширили у Дакији и у другим крајевима Балкана. Говорници ових дијалеката су се, након распада Римског царства, у великом броју, населили на подручје данашње Румуније.
Подела[уреди]
Источноромански језици се деле на:
- - румунски, који је матерњи језик Румуна, те најраспрострањенији од свих источнороманских језика.
- - молдавски језик, који је службени у Републици Молдавији. Молдавски је врло сличан стандардном румунском језику, иако има невеликих разлика у речнику и правопису.
- - влашки, који је матерњи језик Влаха Србије.
- - pомски бајашки језик је дијалект румунског језика.
- цинцарски - говоре га Цинцари/Армани у Грчкој, Македонији и Албанији.
- меглено-влашки - је језик Мегленских Влаха који воде порекло из области Меглен у Грчкој.
- истроромански - готово ишчезли говор истарских Ћића у Хрватској.
Утицаји[уреди]
Док су остали романски језици током развоја усвајали туђице, углавном, из германских језика, на источнороманске језике највећи утицај су имали словенски језици и грчки језик. Ови утицаји и географска одвојеност од осталих романских језика резултирали су засебним, друкчијим развојем и очувањем неких латинских граматичких облика који су у осталим романским језицима ишчезли.
