Источноромански језици

Из Википедије, слободне енциклопедије
Источноромански језици

Источноромански или влашки језици (у ужем смислу, без румунског) су подгрупа романских језика која се развила на Балкану и у југоисточној Европи од локалних варијанти вулгарног латинског језика.

Историја[уреди]

Претпоставља се да су се источноромански језици развили на просторима јужно од Дунава у римским провинцијама Илирији и Мезији, а потом се проширили у Дакији и у другим крајевима Балкана. Говорници ових дијалеката су се, након распада Римског царства, у великом броју, населили на подручје данашње Румуније.

Подела[уреди]

Источноромански језици се деле на:

- румунски, који је матерњи језик Румуна, те најраспрострањенији од свих источнороманских језика.
- молдавски језик, који је службени у Републици Молдавији. Молдавски је врло сличан стандардном румунском језику, иако има невеликих разлика у речнику и правопису.
- влашки, који је матерњи језик Влаха Србије.
- pомски бајашки језик је дијалект румунског језика.

Утицаји[уреди]

Док су остали романски језици током развоја усвајали туђице, углавном, из германских језика, на источнороманске језике највећи утицај су имали словенски језици и грчки језик. Ови утицаји и географска одвојеност од осталих романских језика резултовали су засебним, друкчијим развојем и очувањем неких латинских граматичких облика који су у осталим романским језицима ишчезли.

Спољашње везе[уреди]