Влашки језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
влашки
румйњеашће / rumînjeašće
Државе Застава Србије Србија
Регија Балкан
Број говорника 43,095 (2011)[1]
Породица индоевропски
Писмо ћирилица и латиница
Језички кодови
ИСО 639-1 нема
ИСО 639-2 нема
ИСО 639-3 нема
Власи.png

Подручја Србије на којима живе Власи
Влашко писмо

Влашки језик је матерњи језик Влаха и представља некодификовани скуп трако-романских наречја, који припадају балканском латинитету. Он припада групи источнороманских језика.

Овај језик заправо чине два основна трако-романска дијалекта. Једним говоре Царани који живе у низијама око Зајечара, Неготина и Кладова, а другим Унгурјани, који насељавају подручја Хомоља, Звижда, Стига, Браничева, Млаве, Ресаве и Мораве. Поречка Река и Црноречје припадају прелазној дијалекатској зони, чије се становништво традиционално звало Мунћани. Царани говоре крајинско-тимочким, а Унгурјани браничевско-хомољским дијалектом влашког језика, док је говор Мунћана нека врста прелазне зоне између ова два дијалекта, али много ближи говору Унгурјана, са којима иначе Мунћани имају више сличности него са Царанима. Поред разумљивих лексичких разлика, до којих су довеле две различите економије сточарство и ратарство, најуочљивије су гласовне разлике: Царани имају ч/ћ (č/ć) и џ/ђ (dž/đ), а немају африкату „дз“ нити умекшане гласове "ś" и "ź", док Унгурјани у своме говору немају „ч“ и „џ“, али имају „ћ“, „ђ“, умекшане гласове "ś" и "ź" и африкату „дз“, уместо које се код Царана чује глас „з“. За Унгурјане је такође карактеристичан облик предлога „по“ и „од": pră/dă, који код Царана и Мунћана има форму: pi/pe/pje односно đi/đe.

Извори