Италијанска социјалистичка партија
| Италијанска социјалистичка партија Partito Socialista Italiano
|
|
|---|---|
 |
|
| Историјски лидери | Филипо Турати, Ђакомо Матеоти, Сандро Пертини, Пиетро Нени, Бетино Кракси |
| Основана | 14. август 1892 |
| Распуштена | 12. новембар 1994 |
| Претходне странке | Партија италијанских радника |
| Наследник | види овде |
| Седиште | Милано, via del Corso, 476 |
| Држава |  Италија |
| Званичне новине | Avanti! (Напред!) |
| Млади огранак | Омладинска социјалистичка федерација Италије (Federazione Giovanile Socialista Italiana) |
| Идеологија | Демократски социјализам, Социјалдемократија, Револуционарни социјализам, Либерал-социјализам. |
| Политичка позиција | Леви центар |
| Међународно чланство | Социјалистичка интернационала |
| Европска странка | Партија европског социјализма |
Италијанска социјалистичка партија(итал.:Partito Socialista Italiano, PSI) је бивша политичка партија Италије демократско-социјалистичке оријентације, члан Социјалистичке интернационале и Партије европског социјализма.
Садржај |
Историја [уреди]
Оснивање и прве године [уреди]
PSI је основан 1892. под именом Партија италијанских радника.1895. мења име а након тога отпочиње све интезивнији рад који ће довести већ крајем 1898 до првих репресија од стране полиције.
Међутим од 1907 почињу прве поделе унутар партије између реформиста и масималиста(комунисти). А на конгресу 1910. долази до директног конфликта између Филипа Туратија(реформисти) и Бенита Мусолинија(масималисти). Али ипак Турати је изабран за секретара.
1914 PSI одлучно одбија улазак Италије у Први светски рат и ради тога Мусолини је избачен из партије јер у неслагању са том одлуком,1921 он ће основат Фашистичку националну партију, која ће 1923 добити власт.
Фашистички режим [уреди]
Појава фашиста на политичкој сцени, доводи до дефинитивног расцепа и кризе:1921 масималистичка струја излази из партије и оснива Комунистичку партију Италије(PCI). Фашистички режим,1926. проглашава незаконитост PSI и других антифашистичких покрета у Италији.
Поново оснивање, Ослободилачки рат и стварање Републике [уреди]
8 септембра 1943 Краљ Италије Виктор Емануел III и новоименовани премијер Пиетро Бадољо, ће потписат примирје са Савезницима. Док ће североцентрални део Италије, остат под окупацијом Немаца и Италијанске Социјалне Републике, југ ће углавном спаст под окриљем ослободилачких снага.
Примирје омогућава антифашистима повратак у отаџбину.22 августа 1943 у Риму вође социјалиста ће основати Социјалистичку партију пролетерског јединства, која 1945. преузима своје старо име. Пад фашизма и ослобођење доводе до успостављања демократске републике након иституционалног референдума, који ће изгасат 54,3% подршке републиканцима, међу којима најактивнији су били баш социјалисти.
Савез с комунистима [уреди]
У току рата комунисти и социјалисти, су се били одлучили за заједнички отпор. Након рата тај савез је довео до стврања социјал-комунистичке коалиције под именом:Народно Демократски Фронт(Fronte Democratico Popolare). Део социјалиста ће одбити тај предлог и тиме 10 августа 1947. ће бити формирана Социјалистичка партија-Италијанска секција Социјалистичке интернационале, касније Италијанска социјалистичко демократска партија.
Раскид с комунистима и Владе левог центра [уреди]
Ипак и коалиција с комунистима, након пораза на изборима 1948(где су две партије једва добиле 33,5%) од стране Хришћанске демократије (DC), је ослабила. 1956, у току Мађарске револуције дошло је до краја Народно Демократског Фронта ради подршке коју је Комунистичка партија пружила СССР, у неслагању са социјалистима.
1963 PSI улази у коалицију са Хришћанском демократијом. Тзв.Владе Левог Центра ће бити резултат коалиције тих двих партија и још неколико покрета и трајаће све до краја '80-их година.
Кракси [уреди]
На изборима 1976 Социјалистичка партија ће доживити јак пораз, заустављајући се на једва 9,95%. Дотадашњи секретар Франческо Ди Мартино, је приморан на оставку, док је за секретара изабран интрапрендентни четрдесетогодишњак Бетино Кракси.
Краксијева „аутономистичка“ струја, одлучује дефинитивно одбијање марксизма и мења симбол партије напуштајући срп и чекић и преузимајући амблем потугалске револуције 1974:црвени каранфил.
Идеолошка окретница омогућава пораст консензуса. Кракси одлучује наставак коалиције са Хришћанском демократијом и другим либералним снагама Италије стварајући нову антикомунистичку коалицију „Пентапартије"(Pentapartito).
1983 Кракси постаје премијер а PSI осваја рекордних 14,3% гласова и лидерство у коалицији(иако демохришћани остају прва партија).
Криза,"Танђентополи“ и распуштање(1992-1994) [уреди]
1992 италијански судија Антонио ди Пиетро, октрива серију илегалних финансирања партија, и умешаност Бетина Краксија и других политичких лидера са италијанском мафијом. Врло брзо скандал смањује углед партије, док Кракси бежи у егзил у Тунис где ће 1999 и умрети. На изборима 1994 социјалисти освајају једва 2,0% мало након тога 13 новембра 1994 партија је распуштена.
Странке наследнице [уреди]
Директни наследници СПИ су:
- Италијански социјалисти, касније Италијански демократски социјалисти;
- Социјалистичка партија - Социјалдемократија;
- Лабуристичка федерација Италије;
- Демократски савез.
Поред политичких странака наведених, кључни чланови распуштене италијанске Социјалистичке партије такође су каналишу кроз различите искуства у наредне партије:
- Демократе левице, касније Демократска партија;
- Напред Италијо, касније Народ слободе;
- Нова Италијанска социјалистичка партија такође касније у Народу слободе;
2007. године странке наследнице СПИ које се нису каналисале у Демократска партију или у Народ слободе су одлучиле да се уједине и основале су Социјалистичку партију,као идеолошког наследника историјске социјалистичке партије.
Галерија [уреди]
-
Симбол партије од 1970 до 1978
-
Симбол партије од 1985 до 1990
