Италијанска социјалистичка партија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Италијанска социјалистичка партија
Partito Socialista Italiano
Psi1-logo.jpg
Историјски лидери Филипо Турати,
Ђакомо Матеоти,
Сандро Пертини,
Пиетро Нени,
Бетино Кракси
Основана 14. август 1892.
Распуштена 12. новембар 1994.
Претходне странке Партија италијанских радника
Наследник види овде
Седиште Милано, via del Corso, 476
Држава Застава Италије Италија
Званичне новине Avanti!
(Напред!)
Млади огранак Омладинска социјалистичка федерација Италије
(Federazione Giovanile Socialista Italiana)
Идеологија Пре 1976:
Демократски социјализам,
Марксизам
После 1976:
Социјалдемократија
Политичка позиција Пре 1976:
Левица
После 1976:
Леви центар
Међународно чланство Социјалистичка интернационала
Европска странка Партија европског социјализма

Италијанска социјалистичка партија(итал.:Partito Socialista Italiano, PSI) је бивша политичка партија Италије, члан Социјалистичке интернационале и Партије европског социјализма.

Историја[уреди]

Оснивање и прве године[уреди]

PSI је основан 1892. под именом Партија италијанских радника. 1895. мења име а након тога отпочиње све интезивнији рад који ће довести већ крајем 1898 до првих репресија од стране полиције.

Међутим од 1907. почињу прве поделе унутар партије између реформиста и максималиста (комунисти). А на конгресу 1910. долази до директног конфликта између Филипа Туратија (реформисти) и Бенита Мусолинија (максималисти). Али ипак Турати је изабран за секретара.

1914. PSI одлучно одбија улазак Италије у Први светски рат и ради тога Мусолини је избачен из партије јер у неслагању са том одлуком, 1921. он ће основати Фашистичку националну партију, која ће 1922. добити власт.

Фашистички режим[уреди]

Појава фашиста на политичкој сцени, доводи до дефинитивног расцепа и кризе: 1921. максималистичка струја излази из партије и оснива Комунистичку партију Италије (PCI). Фашистички режим, 1926. проглашава незаконитост PSI и других антифашистичких покрета у Италији.

Поново оснивање, Ослободилачки рат и стварање Републике[уреди]

8 септембра 1943. Краљ Италије Виктор Емануел III и новоименовани премијер Пјетро Бадољо, ће потписат примирје са Савезницима.

Северни и централни део Италије остају под окупацијом Немаца и Италијанске Социјалне Републике, југ ће углавном спада под окриље ослободилачких снага.

Примирје омогућава антифашистима повратак у отаџбину. 22 августа 1943. у Риму вође социјалиста оснивају Социјалистичку партију пролетерског јединства, која 1945. преузима своје старо име. Пад фашизма и ослобођење доводе до успостављања демократске републике након институционалног референдума, који ће изгасат 54,3% подршке републиканцима, међу којима најактивнији су били баш социјалисти.

Савез с комунистима[уреди]

У току рата комунисти и социјалисти, су се били одлучили за заједнички отпор у партизанским бригадама. Након рата тај савез је довео до ставрања социјал-комунистичке коалиције под именом: Народно-демократски фронт (Fronte Democratico Popolare). Део социјалиста ће одбити тај предлог и тиме 10 августа 1947. ће бити формирана Социјалистичка партија-Италијанска секција Социјалистичке интернационале, касније Италијанска социјалистичко демократска партија.

Раскид с комунистима и Владе левог центра[уреди]

Ипак коалиција с комунистима, након пораза на изборима 1948. (где су две партије једва добиле 33,5%) од стране Хришћанске демократије (DC), је ослабила. 1956., у току Мађарске револуције дошло је до краја Народно-демократског фронта ради подршке коју је Комунистичка партија пружила агресији СССР-а.

1963. PSI улази у коалицију са Хришћанском демократијом. Тзв.Владе левог центра ће бити резултат коалиције тих двих партија и још неколико покрета и трајаће све до краја '80-их година.

Кракси[уреди]

На изборима 1976. Социјалистичка партија доживљује јак пораз, заустављајући се на једва 9,95%. Дотадашњи секретар Франческо Ди Мартино, је приморан на оставку, док је за секретара изабран четрдесетогодишњак Бетино Кракси.

Краксијева „аутономистичка“ струја, одлучује дефинитивно одбијање марксизма и мења симбол партије напуштајући срп и чекић и преузимајући амблем португалске револуције 1974. — црвени каранфил.

Идеолошка окретница омогућава пораст консензуса. Кракси одлучује наставак коалиције са Хришћанском демократијом и другим либералним снагама Италије стварајући нову антикомунистичку коалицију „Пентапартије" (Pentapartito).

1983. Кракси постаје премијер а PSI осваја рекордних 14,3% гласова и лидерство у владајућој коалицији.

Криза,"Танђентополи“ и распуштање (1992.-1994.)[уреди]

1992. италијански судија Антонио ди Пиетро, октрива серију илегалних финансирања партија и умешаност Бетина Краксија у тим пословима. Врло брзо скандал смањује углед партије и Кракси бежи у егзил у Тунис где ће 1999. и умрети. На изборима 1994. социјалисти освајају једва 2,0% мало након тога 13. новембра 1994. партија је распуштена.

Странке наследнице[уреди]

Директни наследници СПИ су:

Поред политичких странака наведених, кључни чланови распуштене италијанске Социјалистичке партије такође су каналишу кроз различите искуства у наредне партије:

2007. године странке наследнице СПИ које се нису каналисале у Демократска партију или у Народ слободе су одлучиле да се уједине и основале су Социјалистичку партију, као идеолошког наследника историјске социјалистичке партије.

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]