Италијанска социјалистичка партија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Италијанска социјалистичка партија
Partito Socialista Italiano
Psi1-logo.jpg
Историјски лидери Филипо Турати,
Ђакомо Матеоти,
Сандро Пертини,
Пиетро Нени,
Бетино Кракси
Основана 14. август 1892.
Распуштена 12. новембар 1994.
Претходне странке Партија италијанских радника
Наследник види овде
Седиште Милано, via del Corso, 476
Држава Застава Италије Италија
Званичне новине Avanti!
(Напред!)
Млади огранак Омладинска социјалистичка федерација Италије
(Federazione Giovanile Socialista Italiana)
Идеологија Демократски социјализам,
Социјалдемократија,
Револуционарни социјализам,
Либерал-социјализам.
Политичка позиција Леви центар
Међународно чланство Социјалистичка интернационала
Европска странка Партија европског социјализма

Италијанска социјалистичка партија(итал.:Partito Socialista Italiano, PSI) је бивша политичка партија Италије демократско-социјалистичке оријентације, члан Социјалистичке интернационале и Партије европског социјализма.

Историја[уреди]

Оснивање и прве године[уреди]

PSI је основан 1892. под именом Партија италијанских радника.1895. мења име а након тога отпочиње све интезивнији рад који ће довести већ крајем 1898 до првих репресија од стране полиције.

Међутим од 1907 почињу прве поделе унутар партије између реформиста и масималиста(комунисти). А на конгресу 1910. долази до директног конфликта између Филипа Туратија(реформисти) и Бенита Мусолинија(масималисти). Али ипак Турати је изабран за секретара.

1914 PSI одлучно одбија улазак Италије у Први светски рат и ради тога Мусолини је избачен из партије јер у неслагању са том одлуком,1921 он ће основат Фашистичку националну партију, која ће 1923 добити власт.

Фашистички режим[уреди]

Појава фашиста на политичкој сцени, доводи до дефинитивног расцепа и кризе:1921 масималистичка струја излази из партије и оснива Комунистичку партију Италије(PCI). Фашистички режим, 1926. проглашава незаконитост PSI и других антифашистичких покрета у Италији.

Поново оснивање, Ослободилачки рат и стварање Републике[уреди]

8 септембра 1943 Краљ Италије Виктор Емануел III и новоименовани премијер Пиетро Бадољо, ће потписат примирје са Савезницима. Док ће североцентрални део Италије, остат под окупацијом Немаца и Италијанске Социјалне Републике, југ ће углавном спаст под окриљем ослободилачких снага.

Примирје омогућава антифашистима повратак у отаџбину.22 августа 1943 у Риму вође социјалиста ће основати Социјалистичку партију пролетерског јединства, која 1945. преузима своје старо име. Пад фашизма и ослобођење доводе до успостављања демократске републике након иституционалног референдума, који ће изгасат 54,3% подршке републиканцима, међу којима најактивнији су били баш социјалисти.

Савез с комунистима[уреди]

У току рата комунисти и социјалисти, су се били одлучили за заједнички отпор. Након рата тај савез је довео до стврања социјал-комунистичке коалиције под именом:Народно Демократски Фронт(Fronte Democratico Popolare). Део социјалиста ће одбити тај предлог и тиме 10 августа 1947. ће бити формирана Социјалистичка партија-Италијанска секција Социјалистичке интернационале, касније Италијанска социјалистичко демократска партија.

Раскид с комунистима и Владе левог центра[уреди]

Ипак и коалиција с комунистима, након пораза на изборима 1948(где су две партије једва добиле 33,5%) од стране Хришћанске демократије (DC), је ослабила. 1956, у току Мађарске револуције дошло је до краја Народно Демократског Фронта ради подршке коју је Комунистичка партија пружила СССР, у неслагању са социјалистима.

1963 PSI улази у коалицију са Хришћанском демократијом. Тзв.Владе Левог Центра ће бити резултат коалиције тих двих партија и још неколико покрета и трајаће све до краја '80-их година.

Кракси[уреди]

На изборима 1976 Социјалистичка партија ће доживити јак пораз, заустављајући се на једва 9,95%. Дотадашњи секретар Франческо Ди Мартино, је приморан на оставку, док је за секретара изабран интрапрендентни четрдесетогодишњак Бетино Кракси.

Краксијева „аутономистичка“ струја, одлучује дефинитивно одбијање марксизма и мења симбол партије напуштајући срп и чекић и преузимајући амблем португалске револуције 1974. — црвени каранфил.

Идеолошка окретница омогућава пораст консензуса. Кракси одлучује наставак коалиције са Хришћанском демократијом и другим либералним снагама Италије стварајући нову антикомунистичку коалицију „Пентапартије"(Pentapartito).

1983 Кракси постаје премијер а PSI осваја рекордних 14,3% гласова и лидерство у коалицији(иако демохришћани остају прва партија).

Криза,"Танђентополи“ и распуштање(1992-1994)[уреди]

1992 италијански судија Антонио ди Пиетро, октрива серију илегалних финансирања партија, и умешаност Бетина Краксија и других политичких лидера са италијанском мафијом. Врло брзо скандал смањује углед партије, док Кракси бежи у егзил у Тунис где ће 1999 и умрети. На изборима 1994 социјалисти освајају једва 2,0% мало након тога 13 новембра 1994 партија је распуштена.

Странке наследнице[уреди]

Директни наследници СПИ су:

Поред политичких странака наведених, кључни чланови распуштене италијанске Социјалистичке партије такође су каналишу кроз различите искуства у наредне партије:

2007. године странке наследнице СПИ које се нису каналисале у Демократска партију или у Народ слободе су одлучиле да се уједине и основале су Социјалистичку партију, као идеолошког наследника историјске социјалистичке партије.

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]