Мала Баланица
| Мала Баланица | |
|---|---|
 Сићевачка клисура | |
| Положај | |
| Држава | |
| Место | |
| Координате | 43° 20′ 13″ С; 22° 05′ 07″ И / 43.33685° С; 22.08525° И |
| Одлике | |
| Геологија | кречњак |
| Дужина | 25 m |
| Надм. висина | 332 m |
| Старост | јура и креда |
| Број улаза | 1 |
| Дворане | 1 |
| Туризам | |
| Уређена | не |
| Осветљење | не |
Пећина Мала Баланица је палеоантроплошко и археолошко налазиште у југоисточној Србији у близини Ниша. У њој је 2009. године откривена делимично очувана вилица хоминина, која се сматра за доказ присуства Хајделбершког човека у Европи током средњег плеистоцена. [1][2]
Опис пећине[уреди | уреди извор]
Мала Баланица је дуга 25 m, широка 8 и висока 2,80 m. Налази се на 332 m надморске висине, односно око 100 m изнад садашњег тока реке Нишаве, на јужној падини Сврљишких планина у близини излаза из Сићевачке клисуре. Стене у којима је пећина су јурске и кредне старости, а њено дно попуњава неколико различитих слојева који се састоје од кречњака, шљунка, глине и песка.
Од улаза у пећину пружа се поглед на југозападни део клисуре. У непосредној близини је отвор пећине Велика Баланица која са Малом Баланицом гради заједнички пећински комплекс. [1]
Археолошка ископавања[уреди | уреди извор]
Од 2005. године пећина је доступна за научна истраживања. Током истраживачких ископавања у западном делу пећине пронађено је мустеријенско камено оруђе средњег палеолита. У наредне четири године, пронађено је камено оруђе на дубини до 30 cm. [1]
У истом слоју у коме су откривени средњопалеолитски артефакти пронаћени су остаци угља и животињских костију и зуба, укључујући и остатке вукова, дивљих мачака, мрког медведа, риђих лисица, пећинских хијена, јелена, срна, дивокоза, дабра, шумских мишева.
Фосил БХ-1[уреди | уреди извор]
Фосилна вилица БХ-1 (Баланица хоминин 1) откривена је 1,5 m испод тренутног пећинског пода. Даљи докази људских активности не могу се детектовати у овом слоју, што може бити последица релативно малог посматраног подручја.
БХ-1 представља 6,7 cm дуг фрагмент доње вилице. На основу анализе вилице може се закључити је припадала одраслој и релативно младој особи, док се њен пол не може утврдити. Ипак, недвосмислено се може рећи да се ради о појединцу рода хомо. Најпре се сматрало да је вилица стара између 200 и 300 хиљада година. Међутим, 2013. године уз помоћ три технике утврђено је да је фосил стар најмање 397.000 и да је вероватно старији од 525.000 година, тако да пронађена вилица спада међу најстарије европске фосиле средњоплеистоценских хоминида. [2]
У то време људски преци у западној Европи су почели да попримају неандерталске карактеристике због тога што су западноевропске популације у глацијалним периодима биле изоловане. С друге стране, на простору данашњег Егејског мора постојала је широка копнена веза између Балканског полуострва и Мале Азије преко које су прешле миграције првих људи. Због прожимања становништва није дошло до појаве специјализованих врста које су биле карактеристичне за одређену регију, тако да су на еволуцију човека у југоисточној Европи у значајној мери утицала популациона кретања. [3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Mirjana Roksandic et al.: A human mandible (BH-1) from the Pleistocene deposits of Mala Balanica cave (Sićevo Gorge, Niš, Serbia). In: Journal of Human Evolution. Band 61, Nr. 2, 2011, S. 186–196, . doi:10.1016/j.jhevol.2011.03.003. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ), [1] - ^ а б William J. Rink et al.: New Radiometric Ages for the BH-1 Hominin from Balanica (Serbia): Implications for Understanding the Role of the Balkans in Middle Pleistocene Human Evolution. In: PLoS ONE. Band 8, Nr. 2: e54608, . doi:10.1371/journal.pone.0054608. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ „Tajne fosila u Maloj Balanici”. Večernje Novosti. Tanjug.