Мирко Комненовић
| Мирко (Марков) Комненовић | |
|---|---|
 Мирко Комненовић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 21. новембар 1870. |
| Место рођења | Херцег Нови, Аустроугарска |
| Датум смрти | 28. март 1941. (70 год.) |
| Место смрти | Херцег Нови, Краљевина Југославија |
| Држављанство | Југословенско |
| Народност | Србин |
| Религија | Православац |
Мирко (Марков) Комненовић (Херцег Нови, 21. новембар 1870 — Херцег Нови, 28. март 1941) је био српски политичар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Његов отац Марко био је трговац.[1] Уписао је Српску поморску школу у Србини код Херцег Новог а затим трговачку академију у Марибору 1887.[1] Дипломирао је школу модерних језика у Швајцарској.[1] Био је члан „Српске Зоре“, сарадник „Привредника“, оснивач „Српске кредитне задруге“ у Херцег Новом, потпредсједник „Савеза српских привредних задруга на Приморју“. Мирко има највеће заслуге за подизање модерног хотела „Бока“ и ботаничког парка око хотела.[1] Још прије рата одржавао је везе са војним и политичким врхом Краљевине Србије. Оснивач је Српског Сокола у Херцег Новом 1910. и први старјешина „Српске соколске жупе на Приморју“.[1] Члан је главног одбора „Уједињеног српског соколства“.[1] Кад је српска војска у Првом балканском рату избила на Јадранско море, Мирко је успио да успостави контакт 12. марта у Сан Ђовани ди Медуа и преда команданту луке, мајору Селимиру Остојићу, драгоцјени извјештај војне природе. Наиме брод друштва „Козулић“ који се налазио у Котору превозио је пушке за Албанију. Захваљујући овим подацима српска војска је пресрела брод и заплијенила пушке.
Делегат Владе Краљевине Србије у Русији 1915-1919.[уреди | уреди извор]
На почетку Првог свјетског рата затворен је на острву Мамула.[1] Услијед тешких услова у затвору, затвореници обољевају и Мирку је одобрен одлазак у болницу у Дубровник. Аустријске власти га интернирају као таоца у Трст. У Трсту се Мирко повезао са нашим људима и успио да пребјегне у Италију. Отишао је у Србију и јавио се као добровољац предсједнику владе Николи Пашићу.[1] Пашић га као делегата владе Србије шаље у Русију да сакупља добровољце међу заробљеницима-јужним Словенима.[1] У логору Дарница код Кијева Мирко почиње свој рад. Окупља и Чехословаке а успијева организовати и 3.000 Француза из Алзаса. Мирко успијева организовати око 30.000 добровољаца за вријеме свог боравка у Русији. У мају 1918. године одлази у Москву, проналази предсједника владе Керенског и успијева да га пребаци у Мурманск, гдје га предаје команданту француске флоте. У априлу 1919. године Мирко поново одлази у Русију у тајну мисију. Један од задатака је да сазна истину о страдању породице Романов.
Политички рад у Краљевини Југославији[уреди | уреди извор]
На листи Николе Пашића и Љубе Јовановића побјеђује на изборима за скупштину 1923. и 1925. године у Боки Которској. Године 1930. постављен је за општинског начелника Херцег Новог. На мјесту начелника остаје до 1935. године када побјеђује на изборима за скупштину на листи предсједника владе Јевтића.
У новој влади Мирко је министар физичког васпитања народа и заступник министра социјалне политике и народног здравља. Мирко Комненовић и његова супруга Олга су оставили велику задужбину свом граду. У њиховој кући се данас налази Музеј града Херцег Новог. Умро је 28. марта 1941. године. Кад су Италијани ушли у Херцег Нови 17. априла 1941. наредили су да се Мирков гроб отвори да би се увјерили да је стварно мртав.
Тестамент[уреди | уреди извор]
Породичну кућу је тестаментом наменио за Завичајни музеј уз додатну напомену: Српски барјак који се налази у реченој мојој стојној кући, нека свакако у њој остане на вечита времена и то као и сада на видном месту.[2]
Одликовања[уреди | уреди извор]
- Орден Белог орла са мачевима IV степена[2]
- Руски орден Светог Владимира IV степена[2]
- Руски орден Светог Станислава V степена[2]
- Руски орден Свете Ане II степена[2]
- Орден Светог Саве III степена[2]
- Орден Светог Саве II степена[2]
- Орден Светог Саве I степена[2]
- Чешки Официрски револуционарни крст[2]
- Југословенска круна IV степена[2]
- Национални орден Легије части, Француска[2]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Небојша Рашо, „Мирко Комненовић“, Херцег-Нови, 2009.
- Gulić, Milan (2018). Politički predstavnici dalmatinskih Srba u vrijeme Kraljevine SHS/Jugoslavije. Institut za savremenu istoriju, Hrvatski institut za povijest. Beograd, Zagreb. Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 04. 07. 2021.
