Херцег Нови

Из Википедије, слободне енциклопедије
Херцег Нови

центар Херцег Новог
центар Херцег Новог

Грб
Основни подаци
Држава Застава Црне Горе Црна Гора
Општина Општина Херцег Нови
Становништво
Становништво (2003) 12739
Положај
Координате 42°27′07″N 18°32′09″E / 42.451833, 18.535833
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Херцег Нови на мапи Црне Горе
{{{alt}}}
Херцег Нови
Херцег Нови на мапи Црне Горе
Остали подаци
Поштански број 85340
Позивни број 031
Регистарска ознака HN


Координате: 42° 27′ 07" СГШ, 18° 32′ 09" ИГД

Херцег Нови је градско насеље у општини Херцег Нови у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 12739 становника (према попису из 1991. било је 11429 становника). Херцег Нови је приморско мјесто смјештено на улазу у Боку которску и подно планине Орјен.

Географија[уреди]

Херцегновски залив

Херцег Нови представља центар истоимене општине која се простире од граничног прелаза Дебели бријег до најужег дијела Бока которске (тјеснаца Вериге - 300 m ширине), на укупној површини од 235 km² и броји нешто око 39.000 становника.

Географске координате града су: 42"27' сјеверне географске ширине и 18"33' источне географске ширине. Око града се налазе планина Орјен (1.895 m је позната по својим ендемским врстама, рекреативним стазама и скијању у касним прољећним, понекад и раним љетњим мјесецима), брда брда: Доброштица (1.570 m) и Радоштак (1.441 m) и полуострво Луштица са највишим врхом Обосник (586 m). Сам улаз у Бококоторски залив се налази измеду ртова Оштра и Мириште и ширине је cca. 2.900 метара. Просјечна дубина воде у Заливу је 27,8 метара, а максимална је 61 метар. Од 1997. године Бока которска је и званично уврштена у Асоцијацију 28 најљепших залива свијета.

Клима[уреди]

Област Боке которске одликује средоземна клима са сувим и топлим љетима и благим зимама. Херцег Нови има специфичну микроклиму, што је последица отворености према југу, близини мора, кречњачке подлоге и планинског залеђа које спречава продор хладних ваздушних маса.

Херцег Нови има приближно 200 сунчаних дана годишње. У јулу и августу сунчаних сати има 11 дневно. Просјечна годишња температура је 16,2 °C. Такође постоје и честа мања колебање у температури; просјечна дневна колебања износе само 4 °C. Просјечна температура од маја до септембра је 25 °C, што пружа могућност да пливачка сезона траје више од 4 мјесеци, пошто је и просјечна температура мора висока и износи измјеђу 22 °C и 26 °C.

Просјечни годишњи ниво падавина је 1.930 mm. Највећа релативна влажност је током јесени и износи 80 %. Најнижа релативна влажност је током лета.

Nuvola apps kweather.png  Мерења у метеоролошкој станици у Херцег Новом
Месец Јан Феб Март Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец
Средње максималне температуре (°C) 12,2 12,8 15,0 18,1 22,6 26,2 29,4 29,4 26,1 21,8 17,0 13,6
Средње минималне температуре (°C) 4,8 5,2 7,0 9,6 13,5 16,9 19,3 19,3 16,6 12,9 9,4 6,4
Средња количина падавина по месецима (mm) 231 195 199 156 104 64 47 85 142 199 258 236

Историја[уреди]

Археолошка налазишта са полуострва Луштица и пећине Врањај показују присуство људи на овим просторима још у млађем каменом добу и раном бронзаном добу. У 3. вијеку п. н. е, послије побједе над Илирима, овим крајевима је завладала Римска република.

Након подјеле Римског царства, ова област је припала Западном римском царству. Послије пада Западног римског царства, овим крајевима доминирала је Византија. Словенска племена су почела насељавати ове просторе у 7. вијеку, у периоду када на тлу Византије ничу прве жупе, које су на почетку зависиле од Византије, а касније постепено стичу независност и политичку аутономију. На простору око данашњег Херцег Новог формирана је жупа Драчевица. Ова жупа је припадала приморским жупама Травуније (поред: Рисна, Конавла и Жрновице). Драчевица је добила име по словенској ријечи драч (ситно, трновито жбуње). Жупа се дијелила на три поља: Суторину, Камено поље и Кутско поље. Кроз жупу је пролазио римски пут, а одвајао се од мора долином Суторине, ка Конавлима. Тјеснац Вериге (Catena) у Боки Которској, који је скраћивао пут из Дукље до Травуније, налазио се на путу између жупе Драчевице и сусједне жупе Рисна. Већ од 10. вијека Драчевица је изгубила независност и постала посјед зетских кнежева, а њих су од 12. вијека сменили Немањићи. Послије смрти цара Душана, Драчевицом је завладао кнез Војислав Војиновић, а затим Балшићи.

Средњовековни приказ Херцег Новог

Прво име Херцег Новог је било Свети Стефан, када је и основан 1382. године у саставу Краљевине Босне за време владавине краља Босне Твртка Првог Котроманића, који га је утврдио у жупи Драчевица у Топаљском заливу. Тврткова жеља је била да Краљевина Босна добије сопствену луку како би био трговински независан од Дубровника. Дубровчани су стога блокирали град и приморали Твртка да призна њихов монопол над трговином соли. Послије Тврткове смрти, војвода Сандаљ Хранић Косача је задобио насеље. Од његовог времена, град се успјешно бавио трговином соли.

Стара градска капија

Своје данашње име, Херцег Нови, добио је у вријеме владавине Сандаљевог сестрића, херцега од Светога Саве Стефана Вукчића Косаче, када је доживио и највећи процват и развој. Турци га освајају 1482. године и, са кратким прекидом од 15381539. године, када су га, на кратко, преузели Шпанци, владају њиме близу 200 година, све до 1687. године.

Херцег Нови 1837. године

Након тога на његовом тлу смјењују се разни народи и цивилизације, остављајући дубоке трагове на историју, културу и укупан развој овога краја. Након Турака град освајају Млечани, који њиме владају све до пропасти Млетачке републике 1797. године. Од тада долази до честих промјена управе у Херцег Новом.

Српски Соко-Херцег Нови, јавна вјежба на Савини 28/8 1912.

Након Кампоформијског мира из 1797. Аустријанци су њиме владали до 1806. године, а, након тога, власт преузимају Руси до 1807. године, потом по одредбама Тилзитског мира, Наполеонова Француска која је владала до 1814. године. У врло кратком периоду 18131814. године град је преузела привремена влада Црне Горе и Бока которске, али од те 1814. године па све до 1918. године град је под аустроугарском управом. Град и остатак залива су укључени у састав аустријског крунског поседа.

Краљевина Црна Гора је покушала да поново освоји Боку которску током Првог свјетског рата, када га је црногорска војска бомбардовала са Ловћена. Српска војска је ослободила залив 7. новембра 1918. Затим је дошло до уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославију. Послије капитулације Југославије 1941. године у граду су као окупатори били Италијани, затим и Немци све до коначног ослобођења 28. октобра 1944. године. Град је у социјалистичкој Југославији ушао у састав Народне Републике Црне Горе.

Култура[уреди]

Богато споменичко насљеђе на подручју Херцег-Новог настало је као резултат прожимања разних народа и култура које су се кроз његову дугу историју овдје смјењивали и сударали.

Манастири и цркве[уреди]

У Херцегновској општини сакрални споменици заузимају прво мјесто у непокретном споменичком фонду овог краја и то не само по броју већ и по територијалној распрострањености и културно-историјској вриједности. Наиме од 342 непокретна споменика културе на територији Црне Горе у херцегновској општини их се налази 89.

Манастир Савина

Манастир Савина се налази 2 km источно од Херцег Новог у јединственом амбијенту медитеранске вегетације. Један је од најљепших примјера архитектуре барока на Јадрану. Састоји се од 3 цркве: мале цркве Св. Саве (15. вијек) која се налази на брежуљку по коме носи име, мале цркве Успења Богородице (15. вијек - по неким изворима градња ове цркве је започета у 11. вијеку) и велике цркве Успења Богородице (коју је саградио познати архитекта Никола Форетић - Корчуланин у 18. вијеку). Велика црква Успења Богородице грађена је од 1777. до 1799. године. Највећу вриједност ове цркве представља иконостас који су 1797. године изградили мајстор Симеон Лазовић и његов син Алексије из Бијелог Поља. У ризници манастира налазе се изузетно вриједни предмети - експонати од којих треба издвојити: кристални крст Светог Саве из 13. вијека, плаштаницу из 1642. године, сребрну петохљебницу из 1648. године, кивот Манастира Тврдош из 1615. године, један путир из 1650. године, јеванђеље из 1685. године, јединствен портрет руског цара Петра Великог.

Црква светог Арханђела Михаила на данашњем главном тргу Старог града, тргу Херцега Стјепана - који се популарно назива и Белависта, налази се један од драгуља бококоторског неимарства, особит по архитектонској и умјетничкој изради - црква Св. Арханђела Михаила. Саграђена је у три стила: византијском, барокном и готском на крају деветнаестог вијека - 1900. године.

Црква светог Арханђела Михаила

Црква светог Јеронима се налази у Старом граду, на тргу Мића Павловића, саграђена је 1856. године. На мјесту на коме се налази ова црква раније је, у 17. вијеку, била подигнута католичка парохијска црква посвећена Св. Јерониму заштитнику града. Та црква је срушена у 19. вијеку и на истом мјесту је подигнута данас постојећа, много пространија и већа. У постојећој цркви се налазе дјела једног од највећих барокних сликара Пераштанина Трипа Кокоље.

Црква светог Леополда Мандића се налази поред Цркве светог Јеронима, саграђена је по наредби Јеронима Корнера годину дана након заузимања града од стране Млечана. Данас је црква посвећена Леополду Мандићу који је рођен у Херцег Новом, а за свеца га је 1983. године прогласио папа Јован Павле II.

Црква свете Ане се налази се на Савини, саграђена је за вријеме турске владавине у 16. вијеку. Подигли су је Шпанци, односно племићка породица дон Ферантеа Гонзаге. Била је четири пута рушена и обнављана. На истом мјесту, 1985. године, изграђена је нова црква која припада парохијалној цркви Св. Јеронима.

Црква светог Ђорђа се налази на Топлој, саграђена је одмах након заузимања града од стране Млечана, а рестаурирана 1848. године. У цркви се налази изузетно вриједна итало-критска кружна икона Св. Петра и Павла из 16. вијека.

Црква светог Спаса се налази на Топлој. Изградња ове цркве је започела 1709. године, поред Цркве светог Ђорђа, а градња цркве је завршена 1713. године. Свој данашњи изглед је добила 1864. године када је реновирана готово од темеља. У унутрашњости цркве налазе се изузетно вриједни предмети које су познати људи тога доба поклонили овој цркви. Изнад ове и цркве Св. Ђорда налази се парохијално гробље, а уз гробље ћелија (са спомен плочом) у којој је Јосип Троповић учио Петра Петровића Његоша.

Католичка Црква светог Антона се налази се у западном подграду града, са самостаном који су подигли Шпанци 1687. године за вријеме краткотрајне владавине. Црква потиче из 1710. године, а посвећена је чудотворцу Светом Антуну Падованском. Самостан је данашњи изглед добио 1790. године.

Утврђења[уреди]

Сахат кула
  • Шпањола

Шпањола је подигнута за вријеме турске владавине у 15. и 16. вијеку, али је свој назив добила по Шпанцима који су учествовали у њеној градњи за вријеме своје једногодишње владавине.

  • Канли Кула

Канли Кула потиче из турског доба (16. вијек), била је затвор (отуда њено име на турском језику и значи „крвава кула"), а 1966. године реконструисана је у једну од најљепших љетних позорница на Јадрану са преко 1000 сједећих мјеста.

  • Сат Кула

Сат Кула (Сахат кула-Тора) је подигнута 1667. године по наредби султана Махмуда.

  • Кула Св. Јеронима

Кула Св. Јеронима подигнута је 1687. године у част Јеронима Корнера освајача града.

  • Форте Маре

Форте Маре (морска тврђава) је грађена у периоду измеду 14.-17. вијека, рестаурирана 1833. године, а од 1952. године адаптирана је у љетњи биоскоп, касније и дискотеку.

  • Цитадела

Цитадела је тврђава која се налазила на самом мору и зидинама била спојена са доњим градом. Кула са зидом грађена је за вријеме млетачке власти. Тврђава је скоро потпуно срушена за вријеме земљотреса 1979. године, и данас, више у мору него на копну, постоје само остаци зидина.

Атракције[уреди]

Лазарет је атрактивна и импозантна грађевина, која је у вријеме када је изграђена (18. вијек) представљала главну здравствену и санитетску установу за Боку которску. Налази се у Мељинама, а датира из 1732. године. Градили су је Млечани у клесаном камену, који су калуђери припремали за градњу велике манастирске цркве на Савини. У дворишту ове грађевине налази се капела Св. Рока грађена 1730. године, у вријеме изградње самог Лазарета. Црква је реконструисана 1892. године. У средишту ових грађевина ограђених зидом са двоје врата и три атријума са неколико мањих зграда налази се фонтана. Испред зграде се налазе два пристаништа, једно веће са лукобраном и једно мање.

Парк бившег хотела Бока је прави ботанички врт, лоциран у самом центру града. Формирање парка отпочело је када и градња хотела, 1908. године, прави облик и садржину добија за вријеме Првог свјетског рата, посебно 30-их година прошлог вијека. У парку се налази преко 80 врста биљака, које су бокељски поморци доносили из разних крајева свијета. До 1979. године у парку се налазио и рибњак, који је тада срушен због посљедица које је имао хотел „Бока“ од земљотреса, али је 2000. године, заједничком акцијом Туристичко-информативног центра и Општине Херцег Нови, рибњак поново изграђен по пројекту Новљанина Бора Дабовића, пројекту који је, углавном, био скоро идентичан првобитном пројекту инжењера Момчила Тапавице, и на старом, скоро истом, мјесту.

Плава шпиља

Плава шпиља је једна од најатрактивнијих у низу пећина које се налазе на полуострву Луштица, смјештена између увале Златна лука и Рта Мокра гора. Удаљена је од Херцег Новог 5,7 километра. Има два отвора под углом од 45 степени, висина од нивоа мора до врха таванице је 9 m., а дубина 3 - 4 m. Свој назив је добила по необично плавој боји која настаје током ведрих дана, рефлексијом сунчевих зрака који се одбијају од њену површину. У њу се може ући обичном барком или мањим бродићима.

Острво Мамула

Острво Мамула на поморским картама је познато под називом Ластавица, док је своје општеприхваћено име Мамула добило по аустријском генералу Лазару Мамули који га је утврдио средином 19. вијека. Мамула је ненасељено острво на самом улазу у Бококоторски залив, удаљено од Херцег Новог 3,4 нм. Кружног је облика, пречника 200 m, обрасло ниском вегетацијом, са плажом и пристаништем на сјеверној страни. У вријеме оба свјетска рата на овом острву је био затвор и као знак сјећања на тај период постављена је спомен плоча. За оживљавање и туристичку валоризацију овог изузетно атрактивног острва направљено је неколико пројеката, али ниједан није до сада реализован. Мамула је и даље напуштено острво, али и омиљено љетно излетиште.

Парк Савинска Дубрава[уреди]

Од бившег мотела „Дубрава“ (данас зграда дирекције ХТП „Бока“ АД) према источној страни града, према Мељинама, води пут у Савинску дубраву. Цијелом Дубравом, кроз чемпресе, борове, кестенове, грабове и храстове, уз неколико прелијепих видиковаца, кривудају стазе богом дане за рекреацију. Асфалтни пут код улаза у Манастир Савина трасиран је тако да се један стољетни храст медунац нашао усред асфалта - на средини коловоза и дан данас одолијева аутомобилима.

Небеско огњиште је врло необична стара породична кућа, претворена у изложбени простор, вајарски атеље, препуна експоната аутора Косте Килибарде. Овај изворни умјетник, заједно са природом, њено дрво преображава у најразличитије облике и садржаје дајући им притом један нови живот и трајање. Ова својеврсна „галерија“ налази се на брдашцету Лаловина, у Зеленици.

Хотел „Плажа Зеленика“[уреди]

Хотел „Плажа Зеленика“ је први хотел у Црној Гори, хотел који је доживио свој велики јубилеј, 100 година постојања. Наиме 1902. године др. Антал Магуар, племић поријеклом из Будимпеште, саградио је хотел на самој обали мора, на плажи окруженој боровима и зеленилом, па је по томе и добио своје првобитно име „Пансион на зеленој плажи“. У овом хотелу први гости су били странци па је то уједно био и зацетак иностраног туризма. Захваљујући потомцима оснивача хотела, прије свега унуку оснивача Цаби Мадару, историјату и значају овог хотела посвећено је много новинарских репортажа, тв емисија, публикација, а најзначајнија је свакако књига Хотел „Плажа Зеленика“ Цабе Мадјара, као и књига „Зеленика..... колијевка туризма“ његовог брата др. Золтана Магуара. Од 1948. године, када је хотел национализован, промијенио је неколико власника, а од 1991. године у њему је сједиште Команде РМВЈ. Оно што представља својеврстан куриозитет је да је то једини сачуван хотелски објекат из тог, а такође и из каснијег периода између два свјетска рата.

Градска степеништа -Улице[уреди]

Херцег Нови је приморски град, један од оних у којима су улице, врло често, у ствари степеништа. Код Новог је још специфично и то да су неке од тих „улица“ доста дугачка степеништа па су, самим тим, врло напорна туристима и гостима града. Улице које су, у ствари, степеништа носе сљедећа имена: ДАНИЦЕ ТОМАШЕВИЋ, РИСАНСКА, ЈОВА ДАБОВИЋА, 28. ОКТОБРА, ДАША ПАВИЧИЋА, ЛУКЕ МАТКОВИЋА, МАРКА ЦАРА, СИМА МАТАВУЉА, МАРКА ВОЈНОВИЋА.

Туризам[уреди]

HDR слика луке у Херцег-Новом.

Почеци туризма на овом подручју сежу у XIX вијек. Из тог доба постоје први записи (Сима Матавуља) о Гостионици Шјора Розе. Кафана „Белла Виста“, породице Сава Бачановића, са 25 кревета „за странце“ помиње се 1872. године. Развој модерног хотелијерства у Херцег Новом, могло би се са правом рећи и у Боки которској и Црној Гори, почиње изградњом пансиона "Пансион на Зеленој Плажи" у Зеленици, касније званог само хотел "Плажа". Овај хотел је са радом започео 1902. године, али је дозвола којом је Општинско управитељство дозволило градњу овог хотела мађарском племићу Др. Антал Магуару из Будимпеште, такође из XIX вијека - датирана је 24. новембра 1898. године. "Акционарско друштво за грађевине и саобраћај Херцег Нови“ је 1909. године затражило дозволу за изградњу хотела "Бока" у самом центру Херцег Новог, који почиње са радом 1913. године са 43 собе и „централним огријевом и врућом купељи“. Овај је хотел годинама био својеврсни симбол и заштитни знак града, а, између осталог, на Сајму туризма у Паризу 1932. године освојио је златну медаљу за „комфор и услугу“. У катастрофалном земљотресу 1979. године знатно је оштећен и непуну годину дана касније је морао бити срушен. Украс хотела и његовог парка, надалеко познатог по ријетким медитеранским биљкама, био је рибњак који је из истих разлога био срушен. Акцијом Туристичког центра и Скупштине општине рибњак је 1998. године враћен на исто мјесто у истовјетном изгледу.......

Поглед на луку са куле Форте Маре (HDR)

У периоду између два свјетска рата у Херцег Новом је радило више хотела међу којима: „Америка“, „Рудник“, „Јадран“, „Балкан“, „Савина“, „Европа“, „Топола“, „Ерцег Нови“, „Српски хотел“, „Београд“.... Године 1926. своја врата гостима отворио је и хотел „Плажа“ власништво породице Трани на приближно истом мјесту на којем се налази и данас. Године 1906. Томо М. Катурић је добио дозволу за држање коначишта у Каменарима, а 1929. године у Игалу је отворен хотел „Игало“ власништво породице Јанковић. У Зеленици, поред већ поменутог хотела „Плажа“, радио је и хотел „Бока“, тик уз горепоменути хотел, власништво Обрена Дунђеровжића, којег су Нијемци дигли у ваздух при повлачењу 1944. године, као и хотел са истим именом - власништво Благоја Мићуновића.

Херцег-Нови (HDR)

У вријеме између два свјетска рата основана су, међу првима на Јадрану, и два туристичка друштва: „Савина“ у Херцег Новом 1922. године и „Игало“ у Игалу 1924. године. Интензиван и организован развој туризма новијег доба на овом подручју везује се за шездесете године прошлог вијека када су изграђени скоро сви и данас постојећи хотели, који су то доба били и велики и модерни. Једино су хотел „Плажа“, у данашњем изгледу, и ИИ фаза Института „Др. Симо Милошевић“ - Медитерански здравствени центар изграђени касније, 1980. односно 1988. године.

Још давне 1929. године херцегновска општина је проглашена за „морско купалиште и климатско љечилиште“ јер од давнина се знало за љековита својства приобалног морског муља званог „игаљско блато“ и минералне воде „игаљске слатине“. Временом, развојем Игала, термин климатско љечилиште се губи као термин за цијелу Општину. Већ поменути хотел „Игало“, са 16 соба и 40 лежаја, био је подигнут управо на мјесту гдје се налази данашња зграда Прве фазе Института и већ тада је имао, напримјер, хотелски аутомобил који је дочекивао госте у пристаништу или аеродрому „Груда“. 1930. године је извршено испитивање игаљског блата у лабораторијуму познатог француског љечилишта Виши које је дефинитивно потврдило његову изузетну љековитост, али тек након Другог свјетског рата, захваљујући др. Светозару Живојиновићу реализовани су давно донијети планови о оснивању љечилишта у Игалу, које је Одлуком владе Црне Горе од 1.11 1949. године коначно и основано.

Демографија[уреди]

У насељу Херцег Нови живи 10156 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,7 година (37,5 код мушкараца и 39,8 код жена). У насељу има 4461 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,85.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 2371 [1]
1953. 2926
1961. 3797
1971. 6705
1981. 8130
1991. 11429 11217
2003. 13163 12739
2011. {{{п2011}}}
Етнички састав према попису из 2003.[2]
Срби
  
6.376 50,05%
Црногорци
  
3.873 30,40%
Хрвати
  
417 3,27%
Југословени
  
140 1,09%
Муслимани
  
90 0,70%
Роми
  
65 0,51%
Македонци
  
60 0,47%
Бошњаци
  
51 0,40%
Словенци
  
26 0,20%
Мађари
  
19 0,14%
Албанци
  
17 0,13%
Италијани
  
10 0,07%
Руси
  
9 0,07%
Немци
  
4 0,03%
непознато
  
330 2,59%


Спорт[уреди]

Најуспјешнији спротски клуб из Херцег Новог је ПВК Јадран Херцег Нови.

Градови побратими[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, септембар 2005, COBISS-ID 8764176
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, септембар 2004, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, октобар 2004, COBISS.CG-ID 8489488

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :



Координате: 42° 27'  С., 18° 33'  И.