Перкусија (медицина)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Перкусија захтева да лекар има добро увежбано и здраво уво.

Перкусија, ударање о тело, је метода физикалног прегледа којом се ударима у одређене делове тела производе и анализирају акустички феномени који настају том приликом. По природи својства звука, који има различите квалитете, зависно од густине ткива делова тела у које се удара, лекар одређује топографију унутрашњих органа, њихову величину, чврстину и присуство ваздуха у ткивима. Перкусија је један од четири начина клиничког (физикалног) прегледа, заједно са инспекцијом, палпацијом и аускултатацијом за утврђивање болести.

Историјат[уреди]

Перкусију као посебну методу физикалног прегледа измислио је аустријски лекар Леополд Ауенбругер, који је студирао на Универзитету у Бечу и докторирао 1752. Слушајући звуке изнад буради вина у подруму свога оца, којим је он утврђивао ниво вина у бурадима, Леополд је дошао је на идеју да примени ударање прстима (перкусију) по грудном кошу пацијената у циљу утврђивања болести. Године 1761. он овај свој проналазак први пут објављује у књизи, (лат. Inventum novum).

Међутим перкусија, као метода, у почетку је са подозрењем прихваћена, од његовох колега, и не улази у ширу примену. Тек 1808. када је чувени Наполеонов лекар Жан Никол Корвисар Маре, превео Леополдову књигу на француски језик, додајући своје примедбе, почиње све већа примена перкусије у медицинској дијагностици.

Развој перкусионе технике, се од тог доба све више усавршава, и врше се бројна истраживања примене ове методе и њених могућности у дијагностици. Током 1826. Пиори предлаже, да се за побољшање квалитета звука у току перкусије, примени метода ударања преко плоча од различитих материјала. У 1846. Винтрих (нем. Wintrich), предложе примену перкусије помоћу гуменог чекића, којим се врши ударање преко прстију испитивача или директно о тело испитаника.

Физичке појаве у перкусији[уреди]

Простирање таласа у времену и простору

Из физике нам је познато да се при удару у неке предмете (од различитих материјала) као што су дрво, пластика, метал итд., да се зависно од количине ваздуха у њима добијају звучни феномени различитог интензитета. Тело које је у стању мировања се покреће ударањем или повлачењем, што ремети његову равнотежу и производи одређене звуке. Тело настоји да својом елестичношћу, или силама гравитације поново успостави равнотежу. У току поремећаја равнотеже настају осцилације (таласи) који могу бити трансферзални (попречни) или лонгитудинални (уздужни).

Тонови и шумови

Звуци се могу поделити у тонове и шумове, а сам квалитет звука зависи од висине осцилација, учесталости (броја осцилацијау секунди)н и трајаности. У природи чисте тонове ретко срећемо, и они се једино могу произвести у лабораторијским условима. Осцилације које имају одређену учесталост (фреквенцију) називају се периодичне и оне изазивају појаву тона (звука).

Осцилације без одређене учесталости (фреквенције), називају се непериодичне и оне изазивају појаву шума.

Висина звука

Различити нивои звучних осцилација у једииници времена.

Висина звука зависи од броја осцилација у једној секунди, и расте са повећањем осцилација, а опада са њиховим смањењем. Већа густина органа и ткива условљава виши, а мања нижи звук. Величина органа и ткива такође битно утичу на висину звука. Орган мањег пречника изазива виши а орган већег нижи звук.

Јачина звука

Јачина (јасноћа) звука сразмерна је величини амплитуда осцилација (таласа). Величина силе којом се покреће осцилација у телу зависи од снаге удара у току перкусије и физичких особина дела тела по коме се перкутује. Када се у току перкусије удари истом јачином онда јачина и јасноћа звука, зависи искључиво од физичких особина тела које се перкутује (еластичност, густина итд). Јачина звука се смањује са повећаном густином перкутоване области. Она је највећа на почетку настајања звука (највеће осцилације) и смањује се сразмерно њиховом опадању.

Трајање звука

Трајање звучне манифестације зависи од величине почетних амплитуда осцилација. Већа почетна амплитуда изазива и дуже трајање звука. Физичке особине предела који се перкутује (еластичност, величина, итд.) утиче на трајање звука

Особине перкусионог звука[уреди]

Перкусиони звук има више особине шума неге правог звука. Перкусија звука има три основне особине које зависе од физичких особина ткива или органа који се перакутују;

Висина перкусионог звука;

  • Висок звук, настаје при перкусији делова тела или органа који не садрже ваздух (јетра, срце, мишић, слезина), јер су у њима учесталост осцилације велика.
  • Низак (дубок) звук, настаје при перкусији дела тела који садрже ваздух (плућа, желудац, црева), јер је у њима учесталост осцилација мања.

Јачина перкусионог звука

Трајање перкусионог звука

  • Перкусијом органа који не садрже ваздух (јетра, слезина, срце мишићи) јавља се; високтих - слабкраткотрајан перкусиони звук.
  • Перкусијом органа који садрже ваздух (плућа, црева, желудац) јавља се; дубок - низакгласан - јакдуготрајан перкусиони звук.


Врсте перкусије[уреди]

Директна перкусија[уреди]

Изводи се директним ударањем врха једног прсте или свих прстију руке о површину тела.

Индиректна перкусија[уреди]

Ова врста перкусије изводи се на два начина;

  • Први начин. Ударањем чекићем по металној плочи (плесиметру) која се ставља на површину дела тела који се перкутује.
  • Други начин. То је оберучна перкусија ударањем прста о прст. Изводи се тако што што средњи прст леве руке испитивача замењује плочицу (плесиметар) и ставља се на део тела, а средњим прстом десне руке (прст чекић) удара се по по средњој фаланги прста „плесиметра“ и производи звук.

Индиректна перкусија може да буде;

  • Површна перкусија; изводи се ударцима слабе јачине по испитиваном делу телапри чему се добијају звуци настали трешперењем само површних слојева ткива илин органа који се перкутују.
  • Дубока перкусија изводи се снажним, јаким ударима, при чему се се изазива треперење дела тела или органа који се перкутују.

Називи перкусијског звука[уреди]

Тимпаничан перкусијски звук, сличан је звуку који производи бубањ.

У току перкусије одређених делова тела, код здравих особа могу се чути следеће три врсте (основне врсте), перкусионог звука;

  • Јасан, соноран, звонак перкусијски звук; добија се перкусијом зида особе са здравим грудним кошом, а настаје као последица треперења алвеола плућа. Овај перкусиони звук је јасан, јак, дубок и дугог трајања.
  • Тимпаничан перкусијски звук; има посебан квалитет и добија се перкусијом органа или шупљих простора који садрже ваздух, (црева, желудац). Како је он сличан звуку који производи бубањ (тимпанон) ова перкусијски звук је прозван тимпанични перкусијски звук. Овај звук помало има и примесе металног звука

Клинички значај перкусије[уреди]

Перакусија се користи за утврђивање конзистенције, величине појединих органа и количине ваздуха у ткивима. Такође се примењује и за утврђивање граница између органа ако они производе различити звук (тзв. топографска перкусија). Перкусија симетричних делова грудног коша, (тзв. упоредна перкусија) омогућава уочавање промена у плућима и плућној марамици (плеури).

Све веће увођење савршенијих метода утврђивања болести, перкусију је нажалост потиснула у други план, у многим савремено опремљеним клинкама. Међутим ова метода и дање има своје место и значај у службама хитне помоћи на терену, у кућним условима или у амбулантама ван великих медицинских центара. Вештина перкусије као и палпација, захтева стално увежбавање и добру стручност лекара, тако да има лекара који ову вештину одлично познају док други недовољно владају овом техником и нерадо је примењује у свакодневној пракси.[1]

Топографска (гранична) перкусија[уреди]

Граничном перкусија служи у физикалном прегледу за одређивање;

Упоредна перкусија[уреди]

Ова врста перкусије служи за упоређивање особина перкусијског звука на симетричним деловима тела, чиме се се прави боља разлика између ненормалних од нормалних перкусионик звукова.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Пешић М. Х. Љ. Интерна пропедевтика, Просвета, Ниш 1991.

Литература[уреди]

  • Антић Р. Интерна пропедевтика, Институт за стручно усавршавање и специјализацију здравствених радника, Београд, 1976.
  • Ристић С. М. Клиничка пропедевтика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
  • Поповац. Д, Болести плућа и пропедевтика, Привредни преглед, Београд 1987.
  • U.Koehler, V.Gross, C.Reincke, T.Penzel: Schalldiagnostische Verfahren - die Geschichte von Perkussion und Auskultation. Pneumologie, Juli 2004, Jahrgang 58, Seiten 525-530. DOI: 10.1055/s-2004-818416 (PDF)Посећено; фебрар 2010.
Утврђивање болести
Историја болести ГенералијеАнамнезаСадашња болестСадашње стање по системимаРаније болестиНавике болесникаПородична анмнезаСоцијално-епидемиолошки подациАнамнезни закључак
Физикалан преглед ИнспекцијаПеркусијаПалпацијаАускултација
Допунска испитивања Инвазивна дијагностикаМинимално инвазивна дијагностикаНеинвазивна дијагностика