Сангха
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Део серијала чланака Будизам
|
|
| Оснивање |
|
| Историја |
|
| Појмови |
|
|
Дарма · Самсара · Карма |
|
| Вежбе и достигнућа |
|
|
Буда · Бодисатва · Архат |
|
| Школе |
|
| Списи |
|
|
|
|
Санга (пали: saṅgha; санскрт: संघ saṃgha - сабор, заједница) је будистичка монашка заједница. Сматра се трећим од "три драгуља" будизма, поред Буде и дарме.
Садржај |
[уреди] Етимологија
Реч сангха значи скупштина или сабор и тај термин је у Будино време коришћен за скупштине, на којима су ондашњи племенски савези разматрали своје послове. Појам сангха се доводи у везу са племенском скупштином коју Буда описује на почетку Маха-паринибана суте: "Док год се Вађијани буду окупљали овако често и све док учестали буду састанци њиховог клана, може се очекивати да неће назадовати, већ ће напредовати."[1] Читаво казивање се потом понавља односећи се на будистичку сангху.
Сами будисти су своју заједницу називали "Бхику-сангха", док су их припадници других заједница најпре називали Сакја-путија-саманама, односно Сакја луталицама. Термин самана је у древној Индији био у општој употреби, а истицао је разлику између брамана и лутајућих аскета.
[уреди] Настанак
Чланови сангхе су постајали они који прихватају дхаму, напусте породични живот и постану лутајући просјаци (бхикуи). Бхику је био познат и као пабађака, онај ко је отишао (види: отшелник). Прелазак са луталачког живота на уређене монашке заједнице изгледа је био повезан са праксом заједничког окупљања луталица током три месеца монсунских киша (од јула до септембра) у јавним склоништима[1].
[уреди] Правила
Припаднику сангхе било је допуштено поседовање тек најпотребнијих личних предмета: одоре и зделе за милодаре (у коју је примао храну); то су била спољашња обележја његовог посвећеног верског живота, по којима се разликовао од обичних луталица; поред тога било му је допуштено да има и иглу (за крпљење одоре), бројанице (за медитацију), бријач за бријање главе, и филтер за цеђење питке воде, како би спасао животе свих ситних инсеката који могу да се задесе у њој[1]. Ови предмети у начелу још увек представљају једину својину допуштену монасима у земљама тераваде, мада у пракси они могу да примају разне поклоне, које обично оправдава нека нарочита потреба (нпр. писаћа машина или налив-перо монаху писцу), при чему се теоретски сматрају својином сангхе.
Правила и прописи у погледу природе и живота сангхе чине Винају, или дисциплину; та правила су прикупљена у традиционалном спису познатом као Винаја-питака. У раном раздобљу будизма правила монашког начина живота су била обједињена описом у "Дхама-винаји" (Доктрини-дисциплини). До првих неслагања у оквиру сангхе дошло је око кршења монашке дисциплине, што је било повод за одржавање два будистичка сабора: њихов исход огледао се у одвајању махасангхика од стхавира у сангхи. Данас је у земљама тераваде сангха подељена у више школа (никаја).
[уреди] Обележја
Сангха је по структури демократска, са извесним ступњем ауторитета који се поверава главном монаху, или старешини манастира. У земљама где је краљ заштитник сангхе (Тајланд, Камбоџа, Лаос) дошло је до успостављања хијерархијске структуре националне сангхе, уз различите степене монаштва које удељује краљ.
Сангха има важну улогу у друштву будистичких земаља, која се заснива на узајамним односима између монаха и световњака. Први су чувари и преносиоци Будиног учења (дхаме) и учитељи световњака; други се, заузврат, старају о њиховим материјалним потребама снабдевајући их храном, одећом и подижући им манастирска здања[1].
У неким теравадинским земљама присутан је обичај да дечаци проведу неколико година у сангхи пре но што достигну пунолетство; они који то чине стичу већи углед од других, који не упражњавају ову праксу[1]. Такво краткотрајно приступање сангхи често се предузима током три месеца Васе, кишног раздобља, или "будистичког Великог поста".
