Црногорци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Црногорци (вишезначна одредница).
Црногорци
Укупна популација

око 450.000 (процена)

Популација
Застава Црне Горе Црна Гора 278.865 (2011)[1]
Застава Србије Србија 38.527 (2011)[2]
Застава Италије Италија 50.000 (2004)
Застава Аргентине Аргентина 30.000 (2001)[тражи се извор од 10. 2013.]
Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина 10.071 (1991)[3]
Застава Хрватске Хрватска 4.517 (2011)[4]
Застава Републике Македоније Република Македонија 2.686 (2002)[тражи се извор од 10. 2013.]
Застава Словеније Словенија 2.667 (2002)[5]
Застава Албаније Албанија 2.000 - 2.500 (2000)[тражи се извор од 10. 2013.]
Застава Канаде Канада 2.370 (2006 процена)[6]
Застава Аустралије Аустралија 1.171 (2006 процена)
Застава Бразила Бразил 800 (2006 процена)
Језици
црногорски језик, српски језик ијекавског изговора
Религија
Доминира православље, мањим делом атеизам, ислам, католицизам
Етничке групе

Индо-Европска

  Словени
     Јужни Словени

Црногорци су јужнословенски народ, који претежно живи у Црној Гори, где чини релативну националну већину од 44,98%. Црногорци су углавном православне вере, а говоре већином службени црногорски језик,[7] као и српски језик. Црногораца има укупно око 450.000, од тога у Црној Гори око 278.000, а у Србији око 69.000 (на попису из 2002. године се 69.049 грађана Србије изјаснило као Црногорци). Према евиденцији Владе Србије из 2005. године, у Србији има око 264.000 црногорских држављана, који су већином национално опредељени као Срби. Појам Црногорци у регионалном смислу такође означава све становнике Црне Горе, без обзира на њихову националну припадност.

Генетика и етногенеза Црногораца[уреди]

Генетско истраживање хаплогрупа грађана Србије и Црне Горе које је 2010. године финансирало Министарство наука Србије објављено је у једном од најугледнијих научних часописа за биологију и медицину - "American Journal of Physical Anthropology".[8]

Резултати истраживања потврђују многе тезе да су данашњи становници Црне Горе већином строседиоци који су примили словенски језик и утицај. Дакле, два доминантна маркера у узорцима из Црне Горе су И2а (П37.2) са 29,2 % и Е1б1б – М215 са 27 %. Ова два маркера носе људи који су у античким временима знани као Илири, а од средњег века као Власи и Арбанаси. Хаплогрупу И2а носе људи из оних крајева у којима историјски извори доминантно препознају Влахе. Дакле, ову хаплогрупу носе Власи – Морлаци са подручја Далмације, динарског масива, Боке, Херцеговине, Босне, западне Црне Горе.

Што се тиче присутности хаплогрупе која би се могла везати за Словене, налазимо хаплогрупу Р1а. Ова хаплогрупа је присутна код Пољака, Лужичких Срба, Украјинаца, Руса у проценту који варира од 50 до чак 65 %. Према овом истраживању, ова словенска хаплогрупа Р1а је присутна код црногорских мушкараца у проценту од тек – 7,4 %.[9][10]

На простору данашње Црне Горе историјски називи ширих или ужих области су били: Дукља, Зета, Брда, Црна Гора, Херцеговина, Бока, Приморје... Због чињенице да је на простору Старе Црне Горе била независна територија, дуже од осталих подручја, која су била под Млечанима, Французима, Турцима и Аустријом, створен је црногорски племенски идентитет који се идентификовао са јунаштвом и слободарством. У време Петровића, у оптицају су два назива: Црногорци и Брђани. Брђани су сви они Срби који су живели североисточно уз Стару Црну Гору (Бјелопавлићи, Кучи, Братоножићи, Васојевићи, Ровци, Морачани...) и који су се касније територијално интегрисали у црногорску државу. Непознато је да ли су се Брђани сами тако називали, али је познато да су их Црногорци тако звали, као и да их нису сматрали Црногорцима. Ширењем граница Црне Горе на територију Брда, нестаје полако и овај брђански назив и сви постају Црногорци. Зета, која је била под Турцима, такођер није била део Старе Црне Горе, а становништво је називано Зећани. Митрофан Бан у мемоарима наводи да њега Црногорци сматрају за лабавог Приморца. У Котору и Боки становништво се никада није називало црногорским именом. Ширењем политичких граница Црне Горе шири се и црногорство, које до периода комунизма као есенцију свога бића има српство. У време комунизма, долази до стварања црногорске нације какву познајемо у данашњем несрпском виду. У образовни систем се уводе термини Срби и Црногорци, а не као дотадашњи називи Србијанци и Црногорци. Православно становништво на пописима становништва нема могућност да се декларишу као Срби, док католицима и муслиманима није оспорено право да се декларишу као Хрвати, Муслимани, Албанци. Тако је дошло до тога да у спору Србин или Црногорац народ преферира оно што му је постављено као ближе, локално, природно. Несрпско црногорство негира српство као дио свога идентитета, док српско црногорство, које је историјско, негира црногорство као националну опцију. Људи који се осећају етничким Црногорцима страно је свако називање Црногораца Србима. Они високо уздижу своје име, на ниво национа, што је природна последица поноса на сопствену славу. Због таквог става старих Црногораца да све друге ниподаштавају као мање јунаке од себе, интереси западних политика су без много проблема за неколико деценија успели да од највећих Срба створе противнике српства. Србима је својствен партикуларизам, о чему је писао и Калај у "Историји Срба", али и уподобљавање страним политикама.

Историја[уреди]

Данашње тумачење појма црногорске нације је различито код самих Црногораца. Део Црногораца сматра да су припадници посебног етноса различитог од српског, а други део сматра да је њихов етнос истовремено и део српског.

Средњи вијек[уреди]

Насељавање Словена на Балкан[уреди]

Историја Словена у овим крајевима започиње самим доласком Словена од 5. до 7. вијека нове ере. По ријечима византијског Цара из 10. вијека нове ере Константина VII Порфирогенита, у његовом дјелу "О управљању царством", он је записао:

Викицитати „Словени својим доласком се дијеле на двије групе народа. Западна група се населила у западне дјелове ромејске провинције Далмације, те су због јаког утицаја Рима попирмили Христову Вјеру по западним начинима. Њихово име води поријекло од њихове ријечи „Црвен“, што означава црвену боју, те су и њихова обиљежја сва црвена. Други дио, овај ближи нама, источни се населио у источне дијелове римске провинције Далмације, на нашу територију. Покрштавани су до дана данашњих, и наша Вјера је проширена до самих Пагана (Паганија), те међуријечјем измјеђу ријека Врбас и Уне, па све до Саве на сјеверу. Наш Цар Јустинијан их је након њиховог и варварског (аварског) напада на Константинопољ (Опсада Цариграда 626. године) примио на нашу земљу, али под условом да приме нашу грчку Христову Вјеру, и да служе нама као бранитељи Хришћанства од дивљака и безбожника. Зато им је име Серби, јер служе нашем Царству као штит.”
({{{2}}})

Такође, у истом дјелу Цар наводи и земље у приморју и залеђу које насељавају Словени источног обреда (Серби):

Викицитати „Насељавају области Далмације у приморју од Дукље, преко Травуније, Хума, па до Паганије. у залеђу су то земље Босна и Рашка[тражи се извор од 05. 2013.](цела територија данашње Србије без Војводине).”
({{{2}}})

Цар у De administrando imperio:

О Дукљанима и земљи у којој сада станују:
Викицитати „Земљу Дукљу раније су поседовали Римљани које је цар Диоклецијан преселио из Рима, као што је речено у причи о Хрватима и била је под управом цара Ромеја. Али и ову земљу су Авари подјармили и опустошили па је поновно насељена у време цара Ираклија, баш као што су биле и Хрватска и Србија и земља Захумље и Травунија и земља Конавље. Дукља је добила своје име од града у тој земљи који је основао цар Диоклецијан, али је сада то опустели град, премда се и сада назива Доклеја(Дукља). У земљи Дукљи налазе се велики насељени градови и то Градац, Новиград, Лонтодокла.”
({{{2}}})

[11]

Прва држава[уреди]

Формирањем прве велике српске земље под влашћу Часлава Клонимировића, са центром у старом граду Расу, све ове области спадају у њену територију. Јачањем приморске Дукље и великашке породице Војислављевића, почетком 11. вијека преузимају власт од Властимировића, и убрзо након тога, 1077. године, Кнез Михаило Војислављевић добија вијенац од Папе и проглашава Краљевину Дукљу, са центром у граду Бару. Ово потвруђује и безимени надбискуп из Бара у свом дјелу "Љетопис Попа Дукљанина", гдје каже: "На простору приморскоме око града Бара, Кнежевина Дукља, са српским Краљем Михаилом Војислављевићем добија вијенац од Папе, те постаје српска Краљевина Дукља, а Краљ Срба Михаило постаје њен Краљ."[тражи се извор од 05. 2013.]. Али Љетопис Попа Дукљанина је дјело које историчари и даље проучавају, јер у неким дијеловима потврђује чињенице самог Цара Константина Порфирогенита (о насељавању Словена и њиховим земљама), те о хумским, травунијским и дукљанским Кнежевима и Краљевима као Србима, али и два пута у дјелу спомиње "Црвену Хрватску", која се простире дуж српских приморских Кнежевина од Константина Порфирогенита, са центром у Бару. У једном поглављу чак стоји[тражи се извор од 05. 2013.] и да је Краљ Михаило као Краљ Срба Владар цијеле Црвене Хрватске[тражи се извор од 05. 2013.]. Због ове контрадикторности у самом дјелу, и још пар таквих ставки (Србија је земља у залеђу дуж свих ријека које спадају у дунавски слив, што би значило да је Србија, или Сурбија/Трансмонтана, како је он назвао, сеже до саме Љубљане на западу, докле сежу ријеке дунавског слива)[тражи се извор од 05. 2013.].

Држава Немањића[уреди]

Слабљењем Војислављевића, дукљански великаш Завида Вукановић из Рибнице крај Подгорице, рођак Војислављевића по женској линији, добија четири сина. Његов најмлађи син Стефан Немања, касније ће постати Велики Жупан нове велике Србије, и утемељивач Српске православне цркве међу свим Србима. Он се сели у град Рас, где свргава (и убија) 1169. године свог најстаријег брата Тихомира, и проглашава себе за Великог Жупана Рашке. Након његовог проглашења, умире последњи Кнез/Краљ Дукље Михаило Војислављевић, и Стефан Немања Рашкој прикључује Дукљу, а убрзо и повраћа остале дијелове земље, из периода Кнеза Часлава Клонимировића и краља Михаила Војислављевића. Од владавине Стефана Немање, па све до пада српске средњовековне државе, Дукља, или тада већ Зета су је била у саставу уједињене велике Србије. Кроз период Немањића, Црнојевићи постају великашка породица, а касније, по линији жене краља Уроша Јелене Анжујске, Црнојевиће замењује великашка породица Балшићи, пореклом из Француске, који остају на престолу Зете, или тада већ Црне Горе до самог пада српске државе 1459. године.

Нови вијек[уреди]

Црногорци под Османлијама[уреди]

Доласком Турака, због неприступачности терена, а и због незаинтересованости Османлија за „црногорски крш и лом“, племена у Црној Гори су уживала неку врсту аутономије, али чак ни то није спријечило црногорска племена да дижу разне буне против турске окупације. Народ се подијелио у племена, и убрзо након тога су почели крвави обрачуни измјеђу братских племена. Најјачи узроци ове несреће је била та што је у тадашњој Црној Гори хране било јако мало, а и оно мало што је било су Турци отимали, те су сукоби били неизбјежни. Почетком 18. вијека и обнове Пећке патријаршије, Митрополити Црногорско-приморске Митрополије постају владари дражве. Од тад па до кнеза Данила Петровића, црногорски народ је под теократском владавином лозе Петровићи. Због немогућности прилаза због терена Црне Горе, Владика Петар I Петровић Његош је зараћена племена проклињао и тако покушавао да спријечи даљи покољ братског народа. Након његове смрти 1830. године, Петар Цетињски је сахрањен у манастиру Српске православне цркве на Цетињу и проглашен за свеца.

Његов синовац Петар II Петровић Његош је владао од 1830. године па до 1851. године. Забележен је као један од највећих просветитеља српског народа уопште тог вријемена. Написао је једно од наславнијих дјела српске романтичарске епохе "Горски вијенац", а приписује му се и доношење коначног изгледа црногорске капе, која је оивичена црним оквиром и представља короту, тачније жал за ропством српског народа. Врх капе је црвене боје, која симболизује крв, гдје је урезано 5 златних нити, које означавају 5 вијекова ропства под Турцима.[тражи се извор од 09. 2014.] У оквиру тих златних нити се налази „Српски Крст“ са четири ћирилична слова (оцила) С. Владао је као Владика, али је такође и јако стајао до тога да се Црна Гора мора модернизовати. Градио је школе, путеве, дизао Цркве, ширио пријестоницу Цетиње. Након његове смрти и сахране, синовац књаз Данило Петровић је промјенио државу у секуларну творевину. Од тада, Књажевина Црна Гора више није била теократска, већ секуларна монархија. Због овога је на турском двору настало мишљење како ова промјена може довјести до велике промјене у Црној Гори, те жељом за независношћу. Године 1852. је Омер-паша послао велику армаду на Црногорце. Мала црногорска војска под вођством брата kњаза Данила, Војводе Мирка, се са 30 преосталих бораца бранила у манастиру Српске православне цркве Острог пуних 9 дана. Ово се узима као највеће херојство српског народа на тим просторима, и због овог подвига, често се користи узријечица: „Црна Гора - Српска Спарта!".[тражи се извор од 09. 2014.] Годину дана касније, Омер-паша је опет покушао да освоји Црну Гору, али великим херојством Војводе Мирка, Црногорци су извојевали највећу побједу над Османлијама у новом вијеку. Након тога, Црна Гора добија највећи степен аутономије, а пар деценија касније и пуну самосталност. Књаз Данило умире већ 1860. године, а на пријесто долази Данилов синовац, син Војводе Мирка, Никола Петровић. Он је остао упамћен у црногорском народу као највећи владар, баш због тога што је био први нововековни Краљ Црне Горе, те што је од ране младости био снажни активиста у младој организацији "Уједињена омладина српска", те због својег књижевног рада и народне химне Црногораца "Онамо, 'намо!", која је касније била прозвана за „Српску Марсељезу“. Он је од велике важности за српски народ уопште, јер је водио велике борбе против турске империје на простору Црне Горе, Херцеговине и Босне, те га је народ често називао „Цар Јунака“. Већ одмах након доласка на власт, водио се рат за ослобођење српског народа из Херцеговине 1862. године, у који је Књажевина Црна Гора ушла, али послије ће се испоставити да је ушла изузетно неспремно, те је убрзо након тога склопљен мир. Након повратка из Русије, тадашњи Цар Александар II га је просвијетлио, те је одмах након доласка почео на јаком раду за урбанизацију земље. Војску је скроз преуредио, изградио многе судове и школе, а Црна Гора је почела да личи на европску државицу. Године 1876. је са Кнежевином Србијом и Обреновићима покренуо рат, у историји познат као: "Рат за ослобођење српског народа".

Независна црногорска држава[уреди]

Заставе Књажевине Црне Горе
Застава Краљевине Црне Горе

Пар година прије тог рата, Кнез Никола Петровић је са србијанским Кнезом Михаилом Обреновићем склопио савез у Венецији, гдје је поред војног савеза, склопљен и уговор о династијском насиједству нове будуће уједињене Србије. Писало је да је план да Србија сеже у своје историјске границе (О Управљању Царством) од ријеке Тимок до pијеке Уне. Црногорска федеративна јединица би била саставни дио нове заједничке српске државе, и у њој би Петровићи имали титулу кнежеве, док би Обреновићи носили краљевски вијенац. Црногорци су извојевали велике побједе, и завршетком рата на Берлинском конгресу 1878. Године је Кнежевини Црној Гори призната независност, и постаја је међународно призната. Овај чин је подигао тад двије српске државе на ранг независности, те је то значило као „вјетар у леђа“ Србима]] да се скроз одупру турске окупације на свим српским земљама. Послије рата је Кнез Никола написао сва његова чувена дјела, а најпознатије дјело је народна химна "Онамо, 'намо!", по многима најљепша српска пјесма о Косову. Године 1910. тада још Кнез Никола уз дозволу великих сила и Краљевине Србије и краља Петра, проглашава још једну српску Краљевину на Балкану: Краљевину Црну Гору. Застава нове државе је постала пређашна народна застава (српска тробојка са грбом Петровића), док са старом заставом, подједнако бива кориштена у народу и популарна „Крсташ-барјак“ застава Црногораца. Књажевина Црна Гора, уз наговор Русије, обајвљује рат Јапану. Наравно, учешће Црногораца у овом рату је било више симболично, као захвалност Црне Горе Русији на великодушној помоћи. У Балканским ратовима Краљевина Црна Гора је са Краљевином Србијом учествовала у ослободилачким биткама на Косову, Санџаку и Македонији. Тако је остварена заједничка граница измјеђу двије нововијековне српске државе, а остварен је сан Краља Николе о ослобађању српске колевке. Почетком Првог свјетског рата, Црна Гора одмах након Србије објављује рат Аустроугарској монархији, али већ 1915. године мора да капитулира, након што је свим силама држала обруч око правца српског повлачења кроз Албанију. Сломљена црногорска војска је након проласка Србијанске владе и Краља клонула, те се тако жртвовала за будућност српске државе. Краљ Никола, већ болестан и у годинама је морао да напусти домовину. Отишао је у Француску, гдје је и преминуо.

Савремено доба[уреди]

Нова југословенска држава[уреди]

Послије ослобођења српског и осталих југословенских народа, проглашава се Краљевина СХС, али се крши „Венецијански уговор“ измјеђу тада Кнеза Николе и Кнеза Михаила Обреновића, гдје је стојало да се при уједињењем са Краљевином Србијом Црној Гори остави кнежевска аутономија, са кнежевском династијом Петровић-Његош. Због овог чина, црногорска јавност се дијели на двије стране. Прва, већинска страна, познатији као "Бјелаши", заговарају безусловно уједињење са србијанском Краљевином и династијом Карађорђевићи, док "Зеленаши", у мањини заговарају условно уједињење, које би поштовало Венецијански уговор. У Подгорици се 26. октобра 1918. године на Подгоричкој скупштини, једногласним изгласавањем Бјелаша Црна Гора безусловно припаја Србији, те губи сваки вид пријератне аутономије. Због ове одлуке, малобројни Зеленаши бивају прогоњени, те и крваво угушени у наредним годинама заједничке државе. Године 1929. проглашењем Зетске бановине са сједиштем у Подгорици, простор некадашње Црне Горе са источном Херцеговином и Метохијом добија аутономију у виду бановине, а владар области постаје бан, кога Краљ лично поставља. Краљ Александар Карађорђевић је године 1925. на Ловћену наредио изградњу маузолеја, те тамо свјечаном церемонијом бивају пребачене мошти, како многи кажу, „најмудријег Србина“ Петра II Петровића Његоша. Почетком другог свјетског рата, војска на подручју Зетске бановине чини велике успјехе против италијанске окупацијоне војске, протеравши италијанску војску све до Скадра у Албанију. Постоје приче да су југословенски официри након доласка вијести о капитулацији војске и заједничке државе, пуцали себи у главу, јер су сматрали да су били издани. Након разбијања заједничке југословенске државе, Црна Гора добија марионетску владу, под вођством Секуле Дрљевића, који ће касније бити протјеран из државе.

СР Црна Гора у СФРЈ[уреди]

Након завршетка II свјетског рата званичан став скупштине Црне Горе гласи: црногорска нација је најчистија етничка група међу Србима[12]. Југословенска држава је Црногорце признала као посебну нацију, различиту од Срба и других Словена, и дала им је сопствену статистичку шифру приликом пописа становништва из 1948. године, на коме се око 90% становника Црне Горе изјаснило као Црногорци. За вријеме комунизма у новој СФРЈ, застава СР Црне Горе је била истовјетна са заставом СР Србије, гдје је то била српска тробојка са петокраком у средини, док је Грб био ловћенска кула код мора, са вијенцем окруженим, и обавијена српском тробојком. Увођењем стандарда за нову црногорску нацију, народ Црне Горе је био збуњен, али је објашњено како је црногорска нација „најчистија међу Србима“, те је цијелокупан народ Црне Горе (претежно Православни дио) записао себе као Црногорци, не замишљајући да ће то значити каснијим одвајањем од српског етноса и српске културе и писмености.

Југословенска криза[уреди]

Грб заједничке државе Србије и Црне Горе

Почетком југословенске кризе '90-их година 20. вијека, војска ЈНА покушава да спријечи распадање Југославије војним нападима. Дио војске из тадашње СР Црне Горе напада Херцеговину и Дубровник, те држи Дубровник под опсадом скоро пуних осам мјесеци. У овом периоду се у Црногорцима буди стари осјећај за националну припадност, те на референдуму скоро 100% испитаника који су изашли на референдум се изјашњава да жели да остане у новој држави заједници измјеђу Србије и Црне Горе, Савезном Републиком Југославијом. За вријеме опсаде Дубровника српске (црногорске) паравојне формације измишљају крилатицу:

"Са Ловћена вила кличе, ђе си српски Дубровниче!"

која је много пута узимана као стих са негативном конотацијом, због држања града у опсади толико вријемена. Након укидања комунизма и стварања нове државе, федерална јединица Република Црна Гора добија нову заставу и Грб, гдје је застава била класична црногорска народна застава (српска тробојка са плаветном бојом), док се за Грб узима историјски Грб Петровића. Тада велики борци за заједничку СРЈ Момир Булатовић и Мило Ђукановић, заједно са Слободаном Милошевићем владају државном заједницом. Путеви Мила Ђукановића и Момира Булатовића се разилазе пред почетак НАТО агресије на СРЈ, те Мило Ђукановић почиње да драстично мијења ставове, почевши од самих политичких ставова, па послије тога и националних и вјерских. Након пада дикататуре Слободана Милошевића, Црна Гора се све више удаљава од Србије, и 2003. године доњи дом парламента у Подгорици, са Милом Ђукановићем као предсједником, тражи промијену Устава. Устав се мијења, и Федерална јединица Црна Гора 3 године након промијене Устава (2006) може расписати референдум о независности.

Независност[уреди]

Кад је референдум расписан, независност је добијена тијесном већином, толико тијесном да су чак и страни медији тражили ревизију референдума. Од проглашења независности, се у Црној Гори води политика прављења нове нације. Након 2006. године је укинут Српски језик у школама, те замијењен „Матерњим“, а 2011. године је уведен нови "Црногорски језик", који и даље није признат у свијету, и апсолутна већина становника Црне Горе га не прихвата за матерњи. Након проглашења независности Косова и Метохије, у Подгорици и широм Црне Горе су настали спонтани протести грађана на улицама, а највећи простест је услиједио након признања Косова од стране Владе Црне Горе. На улице је изашао велики број људи, и чак је тражен од власти да се распише референдум о признању Косова. Године 2011. проценат декларисаних Црногораца је износио 44,98%, док од тих 44,98%, чак 63% говори Српским језиком као матерњим. Оваква статистика поставља питање како себе сматрају Црногорци који су се изјаснили да причају Српским језиком, да ли као посебну нацију, или пак као дио српског етноса. Према посљедњем попису становништва (2011), декларисаних Срба у Црној Гори је било 28,73%. Црногорци и Срби заједно чине 73,71% становништва Црне Горе. Због оваквих статистика и самих несугласица у народу, национално питање, и питање црногорске нације је и даље нерешено.


Етничке карте[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Monstat Saopštio Rezultate Popisa Stanovništva U Crnoj Gori O Nacionalnoj Pripadnosti, Maternjem Jeziku I Vjeroispovijesti“ (PDF) Приступљено 18. 3. 2013.. 
  2. ^ „Microsoft Word - tekst, REV.GN.doc“ (PDF) Приступљено 18. 3. 2013.. 
  3. ^ [Званични резултати, према публикацији: Етничка композиција Босне и Херцеговине, по општинама и насељима, цензус 1991, Завод за статистику БиХ - Билтен бр. 234, Сарајево 1991.], Приступљено 21. 4. 2013.
  4. ^ „Popis stanovništva, kućanstava i stanova 2011. godine“. DRŽAVNI ZAVOD ZA STATISTIKU Приступљено 5. 6. 2013.. 
  5. ^ „Official Results of Slovenia census 2002, Staticistal Office of the Republic of Slovenia“. Stat.si Приступљено 18. 3. 2013.. 
  6. ^ [1], Приступљено 21. 4. 2013.
  7. ^ У Уставу Црне Горе, члан 13 стоји: „У Црној Гори је у службеној употреби црногорски језик.“
  8. ^ American Journal of Physical Anthropology 142:380–390 (2010)
  9. ^ Distribution of European Y-chromosome DNA (Y-DNA) haplogroups by country in percentage
  10. ^ Истина - Ко смо!
  11. ^ О Дукљанима и земљи у којој сада станују, Приступљено 21. 4. 2013.
  12. ^ Збирка докумената „Рад Скупштине Црне Горе 1945-1950“, pp. 194. издање Скупштине ЦГ 1986.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :