Агата Кристи

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Агата Кристи
Агата Кристи
Лични подаци
Датум рођења(1890-09-15)15. септембар 1890.
Место рођењаТорки, Уједињено Краљевство
Датум смрти12. јануар 1976.(1976-01-12) (85 год.)
Место смртиВолингфорд, Уједињено Краљевство
Књижевни рад
Најважнија делаМишоловка
Потпис
Званични веб-сајт
agathachristie.com

Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница. Ауторка је бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”.

Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2]

Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4]

Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство и образовање[уреди | уреди извор]

Агата Кристи као дете

Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7]

Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8]

Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9]

Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10]

Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11]

У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12]

Каријера и породични живот[уреди | уреди извор]

За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16]

Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19]

Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22]

Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23]

Последње године[уреди | уреди извор]

У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”.

Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота.

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Формула и наравни инструменти[уреди | уреди извор]

Кристи је називана војвоткињом смрти, господарицом мистерије и краљицом злочина.[30]‍:15 На почетку каријере, једна новинарка је приметила да су „њени заплети могући, логични и увек нови“.[31] Према Хани, „На почетку сваког романа, она нам показује наизглед немогућу ситуацију и ми полудимо питајући се 'Како се ово може догодити?' Затим, полако, открива како је немогуће не само могуће већ једино што се могло догодити."[32]

Кристи је развила своје технике приповедања током онога што се назива златно доба детективске фантастике.[33] Ауторка Дилис Вин је назвала Кристија „доајенком удобности“, поџанра који „садржи мало сеоско окружење, хероја са благо аристократским породичним везама, мноштво црвених харинга и склоност да изврши убиство отварачима за писма од сребра и отровима увезено из Парагваја“. [34] На крају, у Цхристиејевом знаку, детектив обично окупља преживеле осумњичене у једну просторију, објашњава ток њиховог дедуктивног закључивања и открива кривца; али постоје изузеци где је кривцу препуштено да све објасни (као што су Десет малих црнаца и Бескрајна ноћ).[35][36]

Кристи се у погледу локације дешавања радње није ограничила на необична енглеска села – радња књига се могла одвијати на малом острву (And Then There Were None), авиону (Смрт у облацима), возу (Убиство у Оријент експресу), пароброду (Смрт на Нилу), паметном лондонском стану (Карте на столу), одмаралиште у Западној Индији (Карибска мистерија ) или археолошка ископавања (Убиство у Месопотамији) – али круг потенцијалних осумњичених је обично затворен и присан: чланови породице, пријатељи, слуге, пословни сарадници, сапутници.[37]‍:37У њеним делима су чести типски ликови: femme fatale, углађени полицајац, одани слуга, досадни пуковник), али они могу бити подметнути да би омели читаоца; лажно представљање и тајни савези су увек могући.[37]‍:58 Увек је присутан мотив. за злочине – најчешће новац: „У опусу Кристи је врло мало убица које уживају у убиству ради самог убиства.[38]‍:379, 396

Професор фармакологије Мајкл Ц. Џералд је приметио да „у више од половине њених романа једна или више жртава су отроване, иако не увек на потпуно задовољство починиоца“. [39]‍:viii У злочинима у њеним књигама се користе и пиштољи, ножеви, гароте, жице, тупи предмети, па чак и секире, али „Кристи никада није прибегла разрађеним механичким или научним средствима да објасни своју генијалност“,[40]‍:57према Џону Карану, писцу и књижевном саветнику имања Кристи.[41] Многи од трагов у њеним књкигама су свакодневни предмети: календар, шоља за кафу, воштано цвеће, пивска флаша, камин који се користи током топлотног таласа.[42]‍:38

Према писцу криминалистичких дела Пи Ди Џејмсу, Кристи је била склона да од најневероватнијег лика направи кривца. Упућени читаоци понекад могу да идентификују кривца тако што ће идентификовати најмање вероватног осумњиченог.[43] Кристи је исмејала овај увид у свом предговору Cards on the Table: „Уочите особу за коју је најмања вероватноћа да је починила злочин и у девет од десет пута ваш задатак је завршен. Пошто не желим да моји верни читаоци одбаце ову књигу у гађење, више волим да их унапред упозорим да ово није таква књига."[44]‍:135–36

У емисији Desert Island Discs на BBC Radio 4 2007. године, Брајан Алдис је рекао да му је Кристи рекла да је написала своје књиге до последњег поглавља, а затим одлучила ко је најневероватнији осумњичени, након чега ће се вратити и направити неопходне измене у „оквиру" та особа.[45] На основу студије њених радних бележница, Каран описује како је Кристи прво креирала глумачку поставу, одабрала окружење, а затим направила листу сцена у којима би се открили специфични трагови; редослед сцена би се ревидирао како је развијала своју радњу. Неопходно је да убица буде познат аутору пре него што је секвенца могла бити финализована и она је почела да куца или диктира први нацрт свог романа.[46] Велики део писања, посебно дијалог, стварала је у својој глави пре него што је то ставила на папир.[47]‍:241–45[48]‍:33

Током 2013., 600 чланова Удружења писаца злочина изабрало је Убиство Роџера Акројда као „најбољу јединицу ... икада написано."[49] Аутор Џулијан Сајмонс је приметио: „У очигледном смислу, књига се уклапа у конвенције ... Радња је на селу дубоко унутар енглеске провинције, Роџер Акројд умире у својој радној соби; постоји батлер који се понаша сумњичаво ... Свака успешна детективска прича у овом периоду укључивала је превару над читаоцем, а овде је трик веома оригиналан у томе да се убица учини локалним лекаром, који прича причу и глуми Поароовог Вотсона.“[50] ‍:106–07 Критичар Сатерленд Скот је изјавио: „Да Агата Кристи није дала никакав други допринос књижевности детективске фантастике, и даље би заслужила нашу захвалну захвалност“ за писање овог романа.[51]

У септембру 2015, поводом њеног 125. рођендана, And Then There Were None проглашена је за „глобалну највољенију књигу Агате Кристи“ у гласању које је спонзорисало организација која се стара о наслеђу ауторке.[52] Роман је симболичан и за њену употребу формуле заплета и за њену спремност да је одбаци. And Then There Were None, мистерију убиства типа 'затвореног друштва' доводи до екстрема“, каже аутор Чарлс Озборн.[53]‍:170 Почиње класичним постављањем потенцијалне жртве(е) и убице(а) изолованих од спољашњег света, али онда крши конвенције. Нема детектива укљученог у акцију, нема интервјуа са осумњиченима, нема пажљивог тражења трагова и нема осумњичених окупљених у последњем поглављу да би се суочили са решењем. Као што је и сама Кристи рекла, „Десет људи је морало да умре, а да то не постане смешно или да убица није очигледан“.[54]‍:457 Критичари су се сложили да је успела: „Арогантна госпођа Кристи овога пута поставила је себи застрашујући тест сопствене генијалности ... рецензије, што није изненађујуће, биле су без изузетка дивље удварајуће.“[53]‍:170–71

Стереотипски ликови и расизам[уреди | уреди извор]

Кристи је у своја дела укључила стереотипне описе ликова, посебно пре 1945. године (када су такви ставови били чешће јавно изражавани), посебно Италијане, Јевреје и неевропљане.[55] ‍:264–66На пример, описала је „мушкарце хебрејског порекла, бледе мушкарце са кукастим носовима, који носе прилично блистав накит“ у приповеци „The Soul of the Croupier“ из збирке Тајанствени господин Квин. Године 1947, Anti-Defamation League у САД послала је званично писмо притужбе америчким издавачима , Dodd, Mead and Company, у вези са перципираним антисемитизмом у њеним радовима. Британски књижевни агент Кристијеве у УК је касније писао њеном представнику у САД, овлашћујући америчке издаваче да „изоставе реч 'Јевреј' када се описује непријатни ликови у будућим књигама.[56]‍:386

У Шупљини, објављеном 1946., један од ликова описује други као „Јеврејку из Вајтчепела са фарбаном косом и гласом попут прдавца ... мала жена дебелог носа, црвене боје кане и непријатног гласа“. За разлику од више стереотипних описа, Кристи је неке „стране“ ликове приказао као жртве, или потенцијалне жртве, у рукама енглеских злонамерника, као што су, респективно, Олга Семиноф (Забава у Ноћи вештица) и Катрина Рајгер (у краткој причи How Does Your Garden Grow?). Јеврејски ликови се често доживљавају као неенглези (као што је Оливер Мандерс у Трагедији у три чина ), али су они ретко кривци.[57]

Телеграф је 2023. известио да је неколико романа Агате Кристи преуређено да би се уклонио потенцијално увредљив језик, укључујући увреде и упућивање на етничку припадност. Мистерије Поароа и госпођице Марпл написане између 1920. и 1976. године су прерадиле или уклониле одломке у новим издањима која је објавила HarperCollins, како би се језик и описи које модерна публика сматра увредљивим, посебно они који укључују ликове са којима се протагонисти сусрећу ван Уједињеног Краљевства. Осетљиви читаоци су извршили измене, које су биле очигледне у дигиталним верзијама нових издања, укључујући читаву серију књига са госпођицом Марпл и одабране романе са Поароом као главним ликовим, који су објављени од 2020.[58]

Ликови[уреди | уреди извор]

  • Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[59]
  • Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[60]
  • Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[61] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[62]
  • Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[63]
  • Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[64] - сарадници Херкула Поароа.
  • Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[65]

Други ликови детектива[уреди | уреди извор]

Поред Херкула Поароа и госпођице Марпл, Кристи је креирала и детективе аматере Томаса (Томија) Бересфорда и његову супругу Пруденс „Тапенс“ девојачко Каули, који се појављују у четири романа и једној збирци кратких прича објављених између 1922. и 1974. године. За разлику од њених других трагача, Бересфордови су били тек у раним двадесетим када су представљени у The Secret Adversary, и било им је дозвољено да старе заједно са својим творцем.[66]‍:19–20 Њиховим причама је приступала лакше, дајући им замајац и полет чему се критичари нису дивили.[67]‍:63 Њихова последња авантура, Postern of Fate био је последњи роман Кристијеве.[68]‍:477

Харли Квин је била „вероватно најнеортодокснији“ од Кристијевих измишљених детектива.[69]‍:70Инспирисан Кристијевом наклоношћу према фигурама из Арлекинаде, који има полу-натприродне способности, увек ради са старијим, конвенционалним човеком по имену Сатертвејт. Дуо се појављује у 14 кратких прича, од којих је 12 сакупљено 1930. у књизи Тајанствени господин Квин.[70]‍:78, 80[71] Малован је описао ове приче као „откривање у маштовитом тону, додирујући бајку, природни производ Агатине посебне маште“.[70]‍:80 Сатертвејт се такође појављује у роману, Трагедија у три чина, и краткој причи Огледало мртваца, у којима се појављује Поаро.[70]‍:81

Још један од мање познатих ликова Агате Кристи је Паркер Пајн, пензионисани државни службеник који помаже несрећним људима на неконвенционалан начин.[72]‍:118–19 Од дванаест кратких прича у којима је представљен као лик, обједињених у књизи Паркер Пајн истражује (1934), највише је упамћена The Case of the Discontented Soldier, у којем се појављује Аријадна Оливер, која је описана као забаван и сатиричан аутопортрет Агате Кристи. Током деценија које су уследиле, Аријадна Оливер се појавила у још седам романа. У већини њих асистира Херкулу Поароу.[72]‍:120

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство.[73]

Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти[уреди | уреди извор]

Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач "Харепер Колинс" и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[74] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози:

Продаја књига[уреди | уреди извор]

У свом врхунцу, Кристи је ретко била ван листе бестселера.[75] Она је била први писац кримића који је истог дана 1948. објавио 100.000 примерака својих наслова у издању Penguin-а.[76][77] Ажурирано: 2018., Гинисова књига рекорда наводи Кристи као најпродаванијег писца фантастике свих времена.[78] Ажурирано: 2020., њени романи су продати у више од две милијарде примерака на 44 језика.[78] Половина продаје су издања на енглеском језику, а половина су преводи.[79][80] Према Index Translationum, ажурирано: 2020., била је најпревођенији појединачни аутор.[81][82]

Агата Кристи је један од аутора чије се књиге најчешће позајмљују у британским библиотекама.[83][84][85][86] Она је такође најпродаванија ауторка говорних књига у Уједињеном Краљевству. Године 2002. продато је 117.696 аудио књига Агате Кристи, у поређењу са 97.755 продатих аудио књига Џеј-Кеј Роулинг, 78.770 Роалда Дала и 75.841 продатих књига Џ. Р. Р. Толкина.[87][88] Године 2015. званична организација која се стара о наслеђу Агате Кристи је тврдило да је And Then There Were None био „најпродаванији крими роман свих времена“,[89] са приближно 100 милиона продатих књига, што га такође чини једном од најпродаванијих књига свих времена.[90][91] Више од два милиона примерака њених књига продато је на енглеском 2020.[92]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Њени ликови и њено лик појављују се на поштанским маркама многих земаља попут Доминике и Републике Сомалије.[93] Године 2020, Краљевска ковница по први пут је обележила Кристи на новчићу од 2 фунти у знак обележавања стогодишњице њеног првог романа, The Mysterious Affair at Styles.[94]

Године 2023. у Волингфорду је откривена бронзана статуа Кристи у природној величини која седи на клупи у парку држећи књигу.[95]

Споменик Агати Кристи у Лондону

Признања[уреди | уреди извор]

Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[96] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[97]

Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[98] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[99]

У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[100] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[101]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца.

Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама.

Коауторка:

Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су:

Дела написана под именом Мери Вестмакот:

Дела написана под именом Агата Кристи Малован:

Остала дела:

  • 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија
  • 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме
  • 1977 — Аутобиографија (An Autobiography)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 
  2. ^ Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. 
  3. ^ Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie's The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 29. 11. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2013. 
  4. ^ Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013)
  5. ^ „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. 
  6. ^ Morgan 1984, стр. 1. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  7. ^ Morgan 1984, стр. 2–4. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  8. ^ Morgan 1984, стр. 6–7. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  9. ^ Morgan 1984, стр. 13. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  10. ^ Morgan 1984, стр. 20–21. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  11. ^ Morgan 1984, стр. 50–52. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  12. ^ Morgan 1984, стр. 22–23, 37. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  13. ^ Mallowan 1977, стр. 290.
  14. ^ Morgan 1984, стр. 67–74. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  15. ^ Morgan 1984, стр. 79. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMorgan1984 (help)
  16. ^ Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. 
  17. ^ Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. 
  18. ^ Fitzgibbon 1980, стр. 20. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFFitzgibbon1980 (help)
  19. ^ Thorpe, Vanessa. „Christie's most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. 
  20. ^ Maunder 2007, стр. 69.
  21. ^ Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie's Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 
  22. ^ Thompson 2007, стр. 366.
  23. ^ Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. 
  24. ^ „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. 
  25. ^ „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 
  26. ^ Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean's, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 
  27. ^ Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала 17. 04. 2012. г., Приступљено 30. 10. 2013 
  28. ^ Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie 'had Alzheimer's disease when she wrote final novels'”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 13. 11. 2013. г. Приступљено 30. 10. 2013. 
  29. ^ Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer's”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 1. 8. 2009. г. Приступљено 30. 10. 2013. 
  30. ^ Fitzgibbon, Russell H. (1980). The Agatha Christie CompanionНеопходна слободна регистрација. Bowling Green, Ohio: The Bowling Green State University Popular Press. 
  31. ^ „A Penalty of Realism”. The Evening News. Portsmouth, Hampshire. 20. 8. 1926. стр. 6. 
  32. ^ „An interview with Sophie Hannah”. The Home of Agatha Christie (на језику: енглески). 22. 8. 2016. Архивирано из оригинала 31. 8. 2019. г. Приступљено 29. 4. 2020. 
  33. ^ Symons, Julian (1972). Mortal Consequences: A History from the Detective Story to the Crime Novel. New York City: Harper & Row, Publishers. 
  34. ^ Winn, Dilys (1977). Murder Ink: The Mystery Reader's Companion. New York: Workman Publishing. стр. 3. 
  35. ^ Mezel, Kathy (2007). „Spinsters, Surveillance, and Speech: The Case of Miss Marple, Miss Mole, and Miss Jekyll”. The Journal of Modern Literature. 30 (2): 103—20. JSTOR 4619330. doi:10.2979/JML.2007.30.2.103. 
  36. ^ Beehler, Sharon A. (1998). „Close vs. Closed Reading: Interpreting the Clues”. The English Journal. 77 (6): 39—43. JSTOR 818612. doi:10.2307/818612. 
  37. ^ а б Curran, John (2009). Agatha Christie's Secret Notebooks: Fifty Years of Mysteries in the Making. London: HarperCollins. ISBN 978-0-06-200652-3. 
  38. ^ Thompson, Laura (2008), Agatha Christie: An English Mystery, London: Headline Review, ISBN 978-0-7553-1488-1 
  39. ^ Gerald, Michael C. (1993). The Poisonous Pen of Agatha Christie. Austin, Texas: University of Texas Press. ISBN 0-292-76535-5. 
  40. ^ Curran, John (2011). Agatha Christie: Murder in the Making. London: HarperCollins. ISBN 978-0062065445. 
  41. ^ „John Curran author”. HarperCollinsPublishers. 2020. Архивирано из оригинала 11. 4. 2020. г. Приступљено 11. 4. 2020. 
  42. ^ Curran, John (2009). Agatha Christie's Secret Notebooks: Fifty Years of Mysteries in the Making. London: HarperCollins. ISBN 978-0-06-200652-3. 
  43. ^ James, P.D. (2009). Talking About Detective Fiction. Random House. ISBN 978-0-307-39882-6. Архивирано из оригинала 19. 11. 2016. г. Приступљено 4. 4. 2016. 
  44. ^ Gillian, Gill (1990). Agatha Christie: The Woman and Her Mysteries. New York City: The Free Press. ISBN 002911702X. 
  45. ^ Aldiss, Brian. „BBC Radio 4 – Factual – Desert Island Discs”. BBC. Архивирано из оригинала 11. 2. 2009. г. Приступљено 22. 2. 2009. 
  46. ^ Curran, John (2009). Agatha Christie's Secret Notebooks: Fifty Years of Mysteries in the Making. London: HarperCollins. ISBN 978-0-06-200652-3. 
  47. ^ Christie, Agatha (1977). Agatha Christie: An AutobiographyНеопходна слободна регистрација. New York City: Dodd, Mead & Company. ISBN 0-396-07516-9. 
  48. ^ Gillian, Gill (1990). Agatha Christie: The Woman and Her Mysteries. New York City: The Free Press. ISBN 002911702X. 
  49. ^ Brown, Jonathan (5. 11. 2013). „Agatha Christie's The Murder of Roger Ackroyd voted best crime novel ever”. The Independent. Архивирано из оригинала 4. 11. 2019. г. Приступљено 19. 2. 2014. 
  50. ^ Symons, Julian (1972). Mortal Consequences: A History from the Detective Story to the Crime Novel. New York City: Harper & Row, Publishers. 
  51. ^ Scott, Sutherland (1953). Blood in Their Ink. London: Stanley Paul. „Cited in Fitzgibbon (1980). p. 19.” 
  52. ^ Flood, Alison (2. 9. 2015). „And Then There Were None declared world's favourite Agatha Christie novel”. The Guardian. Архивирано из оригинала 30. 7. 2017. г. Приступљено 16. 5. 2017. 
  53. ^ а б Osborne, Charles (2001). The Life and Crimes of Agatha Christie: A Biographical Companion to the Works of Agatha Christie. New York City: St. Martin's Press. ISBN 0-312-28130-7. 
  54. ^ Christie, Agatha (1977). Agatha Christie: An AutobiographyНеопходна слободна регистрација. New York City: Dodd, Mead & Company. ISBN 0-396-07516-9. 
  55. ^ Morgan, Janet P. (1984). Agatha Christie: A Biography. London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-216330-9. Архивирано из оригинала 12. 5. 2021. г. Приступљено 25. 5. 2020. 
  56. ^ Thompson, Laura (2008), Agatha Christie: An English Mystery, London: Headline Review, ISBN 978-0-7553-1488-1 
  57. ^ Pendergast, Bruce (2004), Everyman's Guide to the Mysteries of Agatha Christie, Victoria, BC, Canada: Trafford, стр. 399, ISBN 1-4120-2304-1 
  58. ^ Simpson, Craig (25. 3. 2023). „Agatha Christie classics latest to be rewritten for modern sensitivities”. The Telegraph. Приступљено 29. 3. 2023. 
  59. ^ „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. 
  60. ^ „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. 
  61. ^ Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina"”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. 
  62. ^ „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. 
  63. ^ „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. 
  64. ^ „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. 
  65. ^ „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. 
  66. ^ Osborne, Charles (2001). The Life and Crimes of Agatha Christie: A Biographical Companion to the Works of Agatha Christie. New York City: St. Martin's Press. ISBN 0-312-28130-7. 
  67. ^ Fitzgibbon, Russell H. (1980). The Agatha Christie CompanionНеопходна слободна регистрација. Bowling Green, Ohio: The Bowling Green State University Popular Press. 
  68. ^ Thompson, Laura (2008), Agatha Christie: An English Mystery, London: Headline Review, ISBN 978-0-7553-1488-1 
  69. ^ Fitzgibbon, Russell H. (1980). The Agatha Christie CompanionНеопходна слободна регистрација. Bowling Green, Ohio: The Bowling Green State University Popular Press. 
  70. ^ а б в Osborne, Charles (2001). The Life and Crimes of Agatha Christie: A Biographical Companion to the Works of Agatha Christie. New York City: St. Martin's Press. ISBN 0-312-28130-7. 
  71. ^ Vervel, Marc (2022). „'Mystery' Beyond Reason: Mr. Quin, a Revealer of the Powers of Fiction According to Agatha Christie?” (PDF). Clues: A Journal of Detection. 40 (2): 39-48. Приступљено 18. 4. 2023. 
  72. ^ а б Osborne, Charles (2001). The Life and Crimes of Agatha Christie: A Biographical Companion to the Works of Agatha Christie. New York City: St. Martin's Press. ISBN 0-312-28130-7. 
  73. ^ Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7. COBISS.SR 201335820
  74. ^ „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. [мртва веза]
  75. ^ „and then there were 75 facts about the queen of crime agatha christie”. gamesindustry. 24. 10. 2005. Архивирано из оригинала 1. 5. 2021. г. Приступљено 1. 10. 2020. 
  76. ^ „Special Stamps to commemorate Agatha Christie – the biggest-selling novelist of all time”. rmspecialstamps. Архивирано из оригинала 1. 3. 2021. г. Приступљено 1. 10. 2020. 
  77. ^ „Where Are They Now?”. Penguin. Архивирано из оригинала 19. 9. 2020. г. Приступљено 1. 10. 2020. 
  78. ^ а б „Five record-breaking book facts for National Bookshop Day”. Guinness World Records. Архивирано из оригинала 27. 10. 2020. г. Приступљено 12. 11. 2020. 
  79. ^ „Five record-breaking book facts for National Bookshop Day”. Guinness World Records (на језику: енглески). 4. 10. 2018. Архивирано из оригинала 9. 5. 2020. г. Приступљено 28. 4. 2020. „78 crime novels have sold an estimated 2 billion copies in 44 languages” 
  80. ^ „About Agatha Christie”. Agatha Christie Ltd. 2020. Архивирано из оригинала 7. 12. 2015. г. Приступљено 29. 4. 2020. „Her books have sold over a billion copies in the English language and a billion in translation.” 
  81. ^ UNESCO Statistics. „Index Translationum – "Top 50" Author”. Official website of UNESCO. United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization (UNESCO). Архивирано из оригинала 12. 6. 2014. г. Приступљено 29. 4. 2020. 
  82. ^ „Who is the world's most translated author?”. thewordpoint.com (на језику: енглески). 23. 5. 2015. Архивирано из оригинала 10. 6. 2020. г. Приступљено 10. 6. 2020. 
  83. ^ „List:The most borrowed library books and authors in UK 2011–2012 Children's library borrowing continues to increase”. infodocket. 8. 2. 2013. Архивирано из оригинала 5. 12. 2020. г. Приступљено 2. 10. 2020. 
  84. ^ „crime fiction steals top slot in UK library loans”. thegurdian. 5. 2. 2016. Архивирано из оригинала 29. 6. 2020. г. Приступљено 2. 10. 2020. 
  85. ^ „Jacqueline Wilson most loaned author”. bbc. 12. 2. 2010. Архивирано из оригинала 25. 1. 2021. г. Приступљено 3. 10. 2020. 
  86. ^ „Sorry, Harry Potter – it is Danielle Steel who casts the greatest spell over UK library readers”. inews. 23. 11. 2018. Архивирано из оригинала 1. 3. 2021. г. Приступљено 3. 10. 2020. 
  87. ^ „Agatha Christie Inspires Video Game”. writerswrite. Архивирано из оригинала 28. 10. 2020. г. Приступљено 1. 10. 2020. 
  88. ^ Best Sellers of All Time: Fiction. Архивирано из оригинала 1. 5. 2021. г. Приступљено 1. 10. 2020 — преко audible. 
  89. ^ „125 Years of Agatha Christie”. The Home of Agatha Christie (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 1. 2021. г. Приступљено 3. 5. 2020. 
  90. ^ Flood, Alison (2. 9. 2015). „And Then There Were None declared world's favourite Agatha Christie novel”. The Guardian. Архивирано из оригинала 30. 7. 2017. г. Приступљено 16. 5. 2017. 
  91. ^ McClurg, Jocelyn (18. 5. 2016). „Agatha Christie hits USA Today's list”. USA Today. Архивирано из оригинала 4. 7. 2020. г. Приступљено 4. 5. 2020. 
  92. ^ „Agatha Christie mysteries are still raking in the cash a century on”. marketplace.org. 28. 9. 2020. Архивирано из оригинала 24. 1. 2021. г. Приступљено 12. 3. 2021. 
  93. ^ „Agatha Christie Postage Stamps, 1996–2016”. literaryladiesguide. 7. 10. 2017. Архивирано из оригинала 13. 8. 2020. г. Приступљено 5. 9. 2020. 
  94. ^ „New coins 2020 celebrate Agatha Christie Tokyo Olympians George III VE day”. thegurdian. јануар 2020. Архивирано из оригинала 14. 8. 2020. г. Приступљено 5. 9. 2020. 
  95. ^ Ella Creamer. "Agatha Christie statue takes seat on bench in Oxfordshire town". The Guardian, 11 September 2023.
  96. ^ „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. 
  97. ^ „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. 
  98. ^ „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Архивирано из оригинала 05. 03. 2022. г. Приступљено 5. 3. 2022. 
  99. ^ „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Архивирано из оригинала 18. 03. 2022. г. Приступљено 5. 3. 2022. 
  100. ^ „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Архивирано из оригинала 05. 03. 2022. г. Приступљено 5. 3. 2022. 
  101. ^ „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Агата_Кристи&oldid=27405018”