Тривундан
Тривундан, Тривуњдан, Трипундан или Трипуњдан прославља се 14. фебруара (1. фебруара по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Трифуна, на дан његове смрти.[1] Сматра се да је овај светац заштитник винове лозе и виноградарства, па тиме и вина, па га као свог патрона славе виноградари и гостионичари.
Живот[уреди | уреди извор]
Овај светац рођен је у трећем веку у селу Кампсада у Фригији, у веома сиромашној породици. Бавио се сеоским пословима, а највише чувањем гусака, али је био веома чврсте и непоколебљиве вере, одан Христовом учењу, па га је Бог обдарио чудотворним даром, да болесне може молитвама да излечи. У Риму је излечио кћерку цара Гордијана, вративши јој изгубљени ум. Све дарове, које је добио од цара, по повратку је разделио сиромасима и наставио да живи у свом селу, молећи се Богу. Када се променио владар Трифун је пао у немилост, дуго и тешко је мучен, а када су коначно хтели да га погубе, издахнуо је на дан 14. фебруара 248. године у својој двадесет првој години.[1]
Народни обичаји и симболика[уреди | уреди извор]
На Тривуњдан виноградари одлазе у винограде, орезују по коју лозу и заливају вином по неки чокот. Верује се да ће се тако винограду повратити снага после дугог зимског мртвила, па ће лоза моћи да буја у пролеће.[2]
Због обичаја орезивања винове лозе, у источној Србији Светог Трифуна зову и Орезач или Заризој.[2]
Верује се да Свети Трифун на свој празник пободе у земљу угарак и од тога дана снег почне да се топи. Народ понегде каже: „Триша заб'о угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе." [2]
Верује се да ће бити кишна и родна година ако на Тривуњдан падне снег, а ако је ведро – биће сушна.[2]
Хришћански смисао[уреди | уреди извор]
Православна црква је установила нарочити молитвени чин који се врши на њивама и баштама ако се догоди штета од инсеката, мишева и других пољских штеточина. При овом чину се узме зејтин из кандила Светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград и чита молитву.[2]
Празник Светог Трифуна[уреди | уреди извор]
На Трифундан, 1835. године, на иницијативу драмског писца Јоакима Вујића и новчану помоћ кнеза Милоша Обреновића, у Крагујевцу је основан Књажевско-српски театар, прво позориште у Србији.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
- Дани вина и мерака, манифестација у Нишкој Бањи
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Мирјана Кандић: Свети мученик Трифун, Српске славе и обичаји, 13. део, Смедеревска седмица бр. 246, 14.2.2003. [1]
- Ђорђе Рандељ: Светачник: славе и верски обичаји код Срба, Љубитељи књиге, Нови Сад, 2006.
- Милан Вуковић: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, Београд, 1985.
