Пређи на садржај

Јасмина Тешановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јасмина Тешановић
Датум рођења(1954-03-07)7. март 1954. (70 год.)
Место рођењаБеоград, ФНРЈ
СупружникБрус Стерлинг

Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је српска политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Њена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита.

Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.[1] Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског.

Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем.

Активизам

[уреди | уреди извор]

Године 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Организовање је кренуло неформалним путем, али су убрзо теме попут другог таласа феминизма, (не)једнакости и LGBT питања изазвале бурну реакцију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу.[2]

На почетку ратова деведесетих, постала је антиратна активисткиња против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Једна је од десет оснивачица Центра за женске студије[3], а заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“.[4]

Јасмина Тешановић је од 2001. чланица норвешког ПЕН центра. 2004. говорила је на отварању у име жена и пацифизма. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском.

Од 2005. године је чланица покрета „Ружичасти код“ који су покренуле Џоди Еванс и Медеа Бенџамин. Покрет је организовао пацифистичке акције у сарадњи са другим сродним групама од којих су неке биле усмерене против Буша, учешће у демонстрацијама против рата у Ираку итд.[4]

Од 2008. године је куратор интернационалног tech art фестивала „Share“ у Торину где заједно са групом жена презентује радове на тему женског погледа на технологију.[5]

Заједно са супругом Брусом Стерлингом и дизајнером Масимом Банцијем покренула је 2015. године пројекат Casa Jasmina чији је циљ сврсисходно коришћење технологије у домаћинству. Из разговора са женама настало је и писање манифеста под називом „Интернет женских ствари“.[6]

[6]

Стваралаштво

[уреди | уреди извор]

Прва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика.

Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Дневник представља анонимну исповест жене пацифисткиње у време санкција и бомбардовања Србије. Као први ратни дневник у историји онлајн дневника објављен је у виду књиге на 12 језика.[7]

Есеј „Балкан не постоји“ написан је пред учешће на прослави чувеног факултета Bocconi 2001.године. У есеју Балкан је метафора која се појављује свуда, а стереотипе о региону објашњава кроз термин глобализација балканизације.[4]

Ауторка је активистичко-феминистичке књиге „Шкорпиони-дизајн злочина“ која се бави суђењем Шкорпионима, паравојној јединици осуђеној за геноцид у Сребреници. Заједно са Женама у црном пратила је годину и по дана сесије суђења (2005) и писала извештаје о шесторици ухапшених који су били кривци за масакр у којем је убијено 8000 људи и који су стрељања снимали камером. Књига је објављена на крају суђења,а изашла је и у Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској.[6]

2021. објављује роман „Кландестина“ који говори о убијеним женама чија се прича кроз историју фалсификује и прећуткује.[8]

Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије.

Филм

[уреди | уреди извор]

Снимила је пар видео перформанса са Студентским културним центром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Перформанси представљају импровизацију са камером и музиком на тему Нефертити и митовима о краљици о којој се ништа не зна.

Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983.

Снимање филма „Јасмина и рат“ маја 1999.године представља сарадњу са немачком телевизијом SWR и Динком Туцаковићем. Сниман у најтежим условима по Јасминином дневнику и сценама бомбардовања доживео је своју премијеру на многим светским фестивалима попут фестивала у Венецији (1999), Лајпцигу итд.[9]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Јасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића.

Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга.

Награде

[уреди | уреди извор]

Награда Борислав Пекић, 1996. године[9]

Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране.[10]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Невидљива књига (1992, Вршац) – приче, есеји
  • У егзилу (1994, Феминистичка 94) – две новеле
  • Женска књига (1996, Феминистичка 94) – приче
  • Кофер (1997, California University Press, Berkley) – приче жена избеглица
  • Сирене (1997, Феминистичка 94) – роман/есеј
  • Они то раде (1997, Феминистичке свеске) – драма
  • Нормалност: Морална опера једног политичког идиота (1999, Феминистичка 94/Free B92) – дневник/есеј
  • Балкан не постоји (2001) - есеј
  • Ја и моја мултикултурална улица (2001, Феминистичка 94) – есеји о рату
  • Matrimonium (2003, Феминистичка 94) – есеј/дневник о мајци
  • Дизајн злочина, Суђење Шкорпионима (ВБЗ Сарајево, Загреб, Београд, 2009) - хроника
  • Мој живот без мене (2013, Ренде) – мемоари
  • Кландестина (2021, Ренде) – роман

Филмови

[уреди | уреди извор]
  • Приватне мане, јавне врлине (Микос Јанч, 1975)
  • Difficile Morire, artistic collaboration on Umberto Silva's film, (Rome 1977)
  • Јутро – подне - вече (по причи Давида Албахарија, 1978)
  • Mother and Sinner, with Rade Vladic (Београд, 1978)
  • Нефертити је била овде (1979-2003)
  • Задах тела (Живојин Павловић, 1982)
  • Јасмина и рат 1999, сарадња са немачком телевизијом SWR
  • Stencil Art in Serbia (Београд, 2007)
  • A Minute to Twelve (Београд, 2007)
  • Invisible Cities (Београд, 2008)
  • Rafts (Београд, 2008)
  • Participation (Београд, 2008)
  • Blogs (Београд, 2008)
  • Recycling Romany (Београд, 2008)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Јасмина Тешановић Архивирано на сајту Wayback Machine (25. новембар 2005), Библиотека Александриа. Приступљено 26. септембра 2014.
  2. ^ Tešanović, Jasmina (2019). „Drug-ca žena - sećanje”. 
  3. ^ „Ženski pokreti su aktivni i neprestano jačaju”. 
  4. ^ а б в Чорбић, Данијела. „Јасмина Тешановић: Балканизација је свуда”. 
  5. ^ „Share RIjeka 2013”. 
  6. ^ а б в „Stvarni je svijet preraznolik da bi bio utopijski ili distopijski”. 
  7. ^ „Javni život Jasmine Tešanović”. 
  8. ^ „Klandestina”. 
  9. ^ а б „Jasmina Tešanović”. 
  10. ^ „Balkan ne postoji”. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јасмина_Тешановић&oldid=28345878”