Пређи на садржај

Аокигахара

С Википедије, слободне енциклопедије

Aoкигахара (青木ヶ原), позната и као „Море дрвећа“ (Јукаи, 樹海), је густа шума на северозападној падини планине Фуџи, у Јапану.

Шума има историјску важност јер се сматра домом yūrei (幽霊), духова мртвих у јапанској митологији. Последњих година Аокигахара је постала позната као „Шума самоубица“, једно од најчешће коришћених места за самоубиство у свету. На стазама које воде у шуму постављени су знаци који упозоравају потенцијалне самоубице да размисле о својим породицама и контактирају удружење за спречавање самоубистава.[1]

Географија

[уреди | уреди извор]
Саико језеро и Аокигахара на левој страни.

Шума заузима површину од преко 3.500 хектара. Подлога, на којој је израсла шума, састоји се од очврсле лаве која се излила током ерупције планине Фуџи 864. године. На западном ободу шуме постоји неколико пећина до којих воде уређене шумске стазе. Пећине се током зиме напуне ледом и служе као туристичка атракција. Такве су, на пример, Пећина ветра „Фугаку“, Пећина језера Саико Бат и Ледена пећина „Нарусава“, која је под ледом током целе године.[1][2] Поједини делови Аокигахаре су густо насељени биљкама, што говори чињеница да се у тим деловима сунчеви зраци не могу пробити кроз крошње дрвећа. Шума је густо насељена, пуна корења развијеног на вулканској подлози, обрасла маховином, па је неретко долазило до случајева нестанка њених посетилаца. Према предању, свако ко би се усудио да крочи у шуму, како би изашао, везивао би траку по дрвећу, да би лакше нашао излаз.[3]

Аокигахара је лажно приказана као место где навигацијски компаси не раде. Игле магнетних компаса неће радити на правилан начин ако се поставе директно на лаву, усклађујући се са природним магнетизмом стене, који се разликује у садржају гвожђа и чврстоћи у зависности од локације. Међутим, компас се понаша очекивано када се држи на нормалној висини. [4]

Биљни и животињски свет

[уреди | уреди извор]

У дубљим деловима шуме готово да нема живота, али зато се по рубовима шуме могу наћи азијски црни медведи, мала јапанска кртица, слепи мишеви, мишеви, зечеви, јелени, лисице, дивљи вепрови, јапанске куне, јапанске веверице, крастаче црног лица, оријенталне корњаче, итд.[1] Птице, које насељавају шуму, су, углавном, из родова сеница (врбова сеница, дугорепа сеница) детлића (пигмејски детлић, пегави детлић), кукавица и дроздова.[1]

У шуми бораве и многобројни инсекти, највише лептири, који се срећу и у унутрашњости шуме, а од којих су нама познати: обична седефица, обрубљени плавац и бело оцило.[1]

Од биљака, поред маховине и папрати, као доминантних, у Аокигахари се могу наћи и бројне дрвенасте врсте, као што су, јапански црвени бор, јапански бели бор, хиноки, криптомерија, цуга, јаворолика липа, монголски кестен, јапанска трешња, итд.[1] Дубље у шуми има много зељастих цветних биљака, укључујући јапанску мочварицу (Artemisia princepѕ), [5], Corydalis incisa, красолику, Geranium nepalense, Kalimeris pinnatifida, итд. Ту су и мико-хетеротрофне биљке, попут Monotropastrum humile, јетрењаче, итд. Рубови шума су гушће насељени.[6]

„Шума самоубиства”

[уреди | уреди извор]

Шума је препознатљива у свету као једно од најпознатијих места за самоубиство у Јапану. Највећи број самоубистава се, према подацима, догоди крајем марта, када је крај фискалне године у Јапану. Најчешћа су самоубиства вешањем или пилулама за спавање.[1]

На уласку у Аокигахару постављен је натпис у којем се потенцијалне самоубице моле да још једном преиспитају тај чин. На њему пише:[7]

Живот је нешто драгоцено што су нам подарили родитељи. Још једном у тишини поразмислите о томе како ће се осећати ваши родитељи, браћа и сестре и деца.[7]

Шума је привукла пажњу јавности након објављивања романа Сеича Мацумотоа (Seichō Matsumoto) Nami no Tō (Кула валова), 1961. године.[8] Међутим, прича о самоубиствима у Аокигахари старија је од романа. Према предању, многе имућне породице остављале су своје неспособне чланове у Аокигахари, како би смањиле број гладних уста (ubasute), да тако одбачени умру сами и гладни, тешком и мучном смрћу. Верује се да душе тих измучених људи вребају у шуми и прогоне сваког ко се усуди да крочи у најдубље делове шуме.[9]

Референце у медијима

[уреди | уреди извор]
Аокигахара у Јаманашију .

О Аокигахари се говори у неколико врста медија, укључујући аниме и манге, филмове, књижевност, музику и видео игре.

Шума је била тема продукције BBC Radio 4 (прво емитовање 10. септембра 2018. године) у којој су четири песника отпутовала у Аокигахару да пишу и снимају поезију у шуми. [10]

Песници Араи Такако (Arai Takako), Џордан А. И. Смит, Осаки Сајака (Osaki Sayaka) и Јоцумото Јасухиро (Yotsumoto Yasuhiro) коаутори су двојезичне (јапанско - енглеске) антологије песама и кратких списа о Аокигахари, под називом Море дрвећа: Песнички прилази Аокигахари (ToPoJo Excursions, 2019).[11]

Америчка драматуршкиња јапанског порекла Кристин Харуна Ли написала је и поставила драму „Шума самоубица“ у Њујорку у марту 2019. године. Ауторка у драми обрађује самоубиства у Америци и Јапану, позивајући се на шуму Аокигахару.[12]

Филм „Море дрвећа“ из 2015. године са Метјуом Меконахијем, Кеном Ватанабеом и Наоми Вотс обрађује причу која се дешава у овој шуми.

Хорор филм Шума из 2016. године говори о хорор причи која се одвија у овој шуми.

Реп колектив Аоки Бојс име је добио по Аокигахари.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом #1.
  2. ^ „Narusawa lce Cave/Fugaku Wind Cave - Mount Fuji Things To Do & Itineraries | Planetyze”. planetyze.com. Приступљено 2021-02-02. 
  3. ^ „Intruders tangle 'suicide forest' with tape”. Asahi Svhimbun. 3. 5. 2008. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г. Приступљено 3. 5. 2008. 
  4. ^ Harrington, Patrick (22. 1. 2017). „Hiking in a Forest Born Out of Mount Fuji's Lava”. The New York Times. стр. TR8. 
  5. ^ Kitahara, Masahiko; Watanabe, Maki (2003). „Diversity and rarity hotspots and conservation of butterfly communities in and around the Aokigahara woodland of Mount Fuji, central Japan”. Ecological Research. 18 (5): 503—522. doi:10.1046/j.1440-1703.2003.00574.x. Приступљено 27. 5. 2017. 
  6. ^ Kitahara, Masahiko; Masahiko, Mitsuko; Kobayashi, Takato (2008). „Relationship of butterfly diversity with nectar plant species richness in and around the Aokigahara primary woodland of Mount Fuji, central Japan”. Biodiversity and Conservation. 17 (11): 2713—2734. doi:10.1007/s10531-007-9265-4. Приступљено 28. 5. 2017. 
  7. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Јапанска шума смрти”. www.rts.rs. Приступљено 2021-02-02. 
  8. ^ 波の塔〈下〉(文春文庫): 松本 清張: 本 (на језику: јапански). Tōkyō: Bungeishunjū. 2009. ISBN 978-4167697235. 
  9. ^ Malinovski, Pejk (30. 1. 2009). Suicide Forest. WNYC & PRI. 
  10. ^ „The Art of Now: Atmosfears”. Art of Now. BBC Radio 4. Приступљено 4. 1. 2019. 
  11. ^ „Excursions 2: Sea of Trees”. Tokyo Poetry Journal. ToPoJo Excursions. Приступљено 4. 1. 2019. 
  12. ^ Collins-Hughes, Laura (4. 3. 2019). „A Family Divide Haunts Heart-Rending 'Suicide Forest'”. The New York Times. Приступљено 7. 3. 2019. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аокигахара&oldid=28463683”