Обична кукавица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Обична кукавица
Cuculus canorus vogelartinfo chris romeiks CHR0791 cropped.jpg
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
C. canorus
Биномијално име
Cuculus canorus
Distribution of Cuculus canorus.PNG
Опсег врсте Cuculus canorus
Тамно љубичасто: летњи опсег (расплод)
љубичасто: зимски опсег

Обична кукавица (Cuculus canorus) (у прошлости позната и под називом „европска кукавица“) је птица из реда кукавица (Cuculiformes). Настањује области северне Африке и Евроазије од Португалије и Ирске на западу, до Јапана и Камчатке на истоку. По величини се може поредити са гугутком, а перје јој је углавном сиво. Поред специфичног звука који производи који звучи као „ку-ку“, врста је општепозната и по паразитирању гнезда других птица.

Опис[уреди]

Обична кукавица има распоном крила од 55 до 60 цм, дужину тела од 32 до 34 цм и тежину од 110-140 грама (мужјак) и 95-115 грама (женка). По величини се може поредити са гугутком, али је нешто виткије грађе.[2] Крила обичне кукавице су шиљата, а заобљени реп је дуг 13 до 15 цм. У лету подсећа на обичног копца, али има шиљатије завршетке крила. Док седи, изгледа као да има кратке ноге, реп често лепезасто шири а благо раширена крила помало висе.[3]

Ова врста има два варијетета. Поред разлике у боји перја (код једног варијетета је сивље, а код друге боје рђе), разликују се и по боји ириса, обруба око очију и базе кљуна. Та боја је код сиве варијанте светложута, док је код рђасте светлосмеђа. Код оба варијетета ноге су жуте, а кљун, осим код корена, рожнато сив.

Станиште и распрострањеност[уреди]

Кукавице живе у свим климатским областима западне палеоарктичке зоне, у култивисаним областима, као и у биотопима изнад и северно од границе шума, дина уз морску обалу и у готово свим животним срединама између тих области. Нема их у арктичким тундрама и пространим густим шумама. При томе је одлучујуће присуство птица које обична кукавица при гнежђењу користи као домаћине за своја јаја. У Швајцарској је доказано да се обична кукавица може наћи до висине од око 2.400 м, а у Индији у изузетниом околностима живи и на висини од 5.250 м.[4] У областима које настањује мора бити довољно разноврсних структура као што су травњаци, живице, појединачна стабла, а честа је и у рубним зонама градова.[2]

Северна граница станишта кукавица оквирно се поклапа са северним поларним кругом, а јужна досеже до Хималаја односно, до око 40. степена географске ширине.[2][5]

Сеоба[уреди]

Кукавице се селе на велике раздаљине, пре свега ноћу. Њихова зимовалишта се налазе јужно од екватора, а предност дају областима уз водене токове или саванама с бројним стаблима акација. Одрасле и младе птице напуштају средњу Европу почетком августа, а углавном се враћају током друге половине априла.[[6]

Време повратка везано је за географску ширину, па у јужну Европу кукавице стижу већ у марту, а у Скандинавију тек почетком јуна.[7]

Референце[уреди]

  1. ^ BirdLife International (2012). Cuculus canorus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 26. 11. 2013. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa : the birds of the Western Palearctic. Cramp, Stanley. Oxford: Oxford University Press. 1977—1994. OCLC 13791970. ISBN 978-0-19-857505-4. 
  3. ^ Columbiformes - Piciformes. Bauer, Kurt M., Glutz von Blotzheim, Urs N., Niethammer, Günther (2., durchges. Aufl изд.). Wiesbaden: AULA-Verl. 1994. OCLC 258277311. ISBN 978-3-89104-562-6. 
  4. ^ Ornithologen, Arbeitsgemeinschaft Berlin-Brandenburgischer (2001). Die Vogelwelt von Brandenburg und Berlin. Mädlow, Wolfgang. Rangsdorf: Natur & Text. OCLC 51078189. ISBN 978-3-9807627-5-5. 
  5. ^ Hagemeijer, Ward J. M; Blair, Michael J; European Bird Census Council (1997). The EBCC atlas of European breeding birds: their distribution and abundance. London: T & A D Poyser. ISBN 978-0-85661-091-2. 
  6. ^ The migration atlas : movements of the birds of Britain and Ireland. Wernham, Chris., British Trust for Ornithology. London: T. & A.D. Poyser. 2002. OCLC 50582482. ISBN 978-0-7136-6514-7. 
  7. ^ Gärtner, Karsten (1981). „Die Wechselbeziehungen zwischen dem Kuckuck (Cuculus canorus) und dem Sumpfrohrsänger (Acrocephalus palustris) als Beispiel einer Brutparasit-Wirt-Beziehung”. Universität Hamburg. 

Литература[уреди]

  • Wyllie, Ian (1981). The Cuckoo. London: B.T. Batsford. 

Спољашње везе[уреди]