Јелени

Из Википедије, слободне енциклопедије
Cervidae
Временски распон:
Early Oligocene—Recent
Family Cervidae five species.jpg
Слика припадника породице јелена (у правцу казаљке на сату): обични јелен, тачкасти јелен, барасинга јелен, ирвас и пампаски јелен.
Таксономија
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Подред: Ruminantia
Породица: Cervidae
(Goldfuss, 1820.)
Потпородице

Capreolinae

Cervinae

Deer range.png
Ареал распрострањења јелена

Јелени (лат. Cervidae) су породица животиња из реда папкара (лат. Artiodactyla). Породица обухвата 45 врста, између осталих и јелене, срне, ирваси и лосове. Најупадљивија карактеристика ове породице су рогови који код различитих врста имају различит облик, а углавном их имају само мужијаци. Рогови ове породице битно се разликују од рогова породице шупљорожаца (лат. Bovidae). Грађени су од коштане супстанце, и сваке године израсту нови, док су код шупљорожаца трајни и непрекидно расту цијели живот.

Особине[уреди]

Јужни пуду (лат. Pudu puda), најмања врста породице јелена.

Величина јелена варира од врсте до врсте: дужина тијела се креће од 70 до 290 cm, висина у рамени од 30 до 90 cm, а тежина се креће од 7 до 800 kg. Највећа живјећа врста је ирвас, а најмања јужни пуду. Код већина врста је изражен полни диморфизам.

Облик тијела је различит, тако да неке врсте имају витка тијела, а неке набијену тјелесну грађу. Ноге су по правилу витке и сразмјене дужине. Реп је углавном кратак. Боја крзна код већине је смеђа или сива. Младунчад већи врста имају пјеге по крзну, које само неке врста задрже током цијелог живота.

Ирвас (лат. Rangifer tarandus), најкрупнија врста породице јелена.

Јелени су преживари, па према томе имају и грађу органа за варење као и остали преживари.

Рогови[уреди]

Карактеристика мужијака ове породице су рогови који остављају утисак код женки и служе за борбу са другим мужијацима за право на парење. Рогови јелена расту из коштаних израслина на челу, и, за разлику од рогова шупљорожаца, грађени су од коштане супстанце. Облик рогова зависи од врсте и старости јединке. Код неких врста су једноставне, равне и глатке израслине, док су код других врло разгранати.

За вријеме раста обавијени су кожом („баст“), која снадбјева коштану творевину крљу, и прекривени кратком длаком. Када досегну пуну величину, кожа одумире и више не снадбјева рогове крвљу, па не осјежају бол. Животиње их тада скидају стругањем од растиње. Након периода парења, мужијаци из одбацују и тада започиње раст нових. Код врста са одређеним временом парење, губљење рогова се догођа у одређено вријеме. Код срна и мужијака ирваса се дешава у касну јесен, а код женки ирваса и других европских врста у касној зими или прољеће. За врсте које живе у тропима, за овај процес нема одређеног времена.

Од овог правила одступају водени јелени који уопште немају рогове, као и ирваси код којих оба пола, као једини у породици, имају рогове.

Глава и зуби[уреди]

Предњи дио главе је издужен, а уши су дуге и усправне. Сзни канал се грана, а на предњем рубу очне дупље налазе се два сузна отвора. Ниједна врста нема сјекутиће у гоњој вилици, али у доњој имају шест, по три у свакој половини. Код врста које немају (водени јелен) или имају мале рогове (род мутњаци), горњи очњаци повећани и излазе из уста, док су код осталих врста врло мали или их уопште нема. Доњи очњаци личе на сјекутиће. У свакој половини чељусти имају три предкутњака и три кутњака са ниским крунама. Укупно имају 32-34 зуба, а дентална формула је сљедећа:

0.0-1.3.3
3.1.3.3

Удови[уреди]

Као код сви папкара осовина ноге је између трећег и четвртог прста који су повећани и једини додирују подлогу. Уопште немају први прсте, док су други и пети смањени и не додирују подлогу. Степен редукције другог и петог прста је веома важан критерију код разликовања између потпородица. Код већине врста се између прстију налазе мирисне жлијезде.

Распрострањеност и животни простор[уреди]

Срне (лат. Capreolus capreolus) су најчешћи представници ове врсте у Европи.

Природно станиште великог број врста обухвата пространства Евроазије и Америка. У Африци настањују само сјеверне дијелове, јужно од Сахаре их уопште нема. Људи су их довели и на подручја на којима нису живјели, тако да их данас има и у Аустралији, Новом Зеланду, Новој Гвинеји и неким Карипским острвима.

Начин живота[уреди]

Неке врсте су самотњаци, али већина живи у групама чија бројност зависи од врсте и околине. Најчешће су то групе у којима мужијак окупља више женки и потомство и не подноси присуство другог конкурентног мужијака. То значи да влада полигинијско понашање при парењу, тј. један мужијак се пари са више женки. Током времена парења, мужијаци се често боре за право на парење. Борбе се воде кљовастим очњацима (код мутњака) или роговима чија величина варира, као што је већ речено, са раздобљем парења. За међусобно споразумјевање, као и обиљежавање територије, користе се секретом жлијезда на глави и измешу прстију, као и урином.

У тропима парење се може одвијати током цијеле године, док је у умјереним подручјима углавом у јесен или зиму. Вријеме бременитости је најчешће од шест до осам мјесеци. Женка рађа једно или двоје младунаца, а понекад чак и више.

Јелени су биљоједи и хране се различитим дијеловима биљке, али за разлику од шупљорожаца, радије бирају мекше и сочније дијелове.

Јелени и људи[уреди]

Корист и угроженост[уреди]

Људи од давнина из различитих разлога лове јелене. Са једне стране ловом се добија месо, као и кожа и крзно. Са друге стране лов може бити спортска активност, током које највише страдају мужијаци због својих грандиозних рогова. Једна врста срна је припитомљена и од ње се не користи само месо, кожа и крзно, него и млијеко, а може и да служи током преноса терета. Као животиње које се користе за лов, велики број врста је доведен на подручја која нису њихова природна и првобитна станишта.

Насупрот новој распрострањености појединих врста, постоји опасност од изумирања низа других врста. За њихово изумирање крив је лов, као и уништавање природног станишта. Врста Шомбургков јелен (лат. Rucervus schomburgki) је истребљена у 20. вијеку, а друга врста, Давидов јелен (лат. Elaphurus davidianus) је избјегла ту судбину захваљујући узгоју у европским узгајалиштима, али још се сматра крајље угроженом врстом. Списак IUCN садржи четири врсте у групи јако угрожених врста, а шест у групи угрожених, док за неке недостају прецизни подаци.[1]

Јелени у култури[уреди]

Јелени су саставни дио митологија и култура многих народа. Још током палеолита настајали су пећински цртежи, како животиња, тако и људи са јеленским роговима. Све старе културе су познавале неки облик обожавања јелена. Тако се срећу у келтској, грчкој и нордијској митологији, као и у хришћанству.

Систематика[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

  • Don E. Wilson, DeeAnn M. Reeder (Hrsg.): Mammal Species of the World. 3. izdanje. The Johns Hopkins University Press. Baltimore. 2005. ISBN 978-0-8018-8221-0..
  • Hubert Hendrichs i Roland Frey: Cervidae, Hirsche. u: Wilfried Westheide, Reinhard Rieger (Hrsg.): Spezielle Zoologie. dio 2: Wirbel- oder Schädeltiere. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg – Berlin. 2004. ISBN 978-3-8274-0307-0. стр. 628.-630.
  • Ronald M. Nowak: Walker's Mammals of the World. The Johns Hopkins University Press. Baltimore. 1999. ISBN 978-0-8018-5789-8..

Спољашње везе[уреди]