Пређи на садржај

Владо Сингер

С Википедије, слободне енциклопедије
Владо Сингер
Датум рођења(1908-10-21)21. октобар 1908.
Место рођењаВировитица, Аустроугарска
Датум смртиоктобар 1943.
Место смртиСтара Градишка

Владо (Владимир) Сингер, (Вировитица, 21. октобар 1908 — Стара Градишка, октобар 1943) био је хрватски политичар и члан усташкога покрета.

Биографија[уреди | уреди извор]

Владо (Владимир) Сингер рођен је 21. октобра 1908. године у Вировитици, у јеврејској породици (касније је прешао у католицизам и изјашњавао се као Хрват).[1][2][3][4] Политичку активност започео је током студија у Загребу, крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. вијека. Једна је од главних личност тајних националних друштава, а јавно је предводи студенте у друштву „Кватерник”. Поред њега главни актери били су Бранимир Јелић, Младен Лорковић и Еуген Дидо Кватерник, а заједно су сматрали да су дотадашње политичке формације превазиђене и да треба стварати нови покрет који би био носилац револуционарне борбе.[5] Дана 6. марта 1932. године, организује демонстрације на Свеучилишту против диктатуре краља Александра I.[6] У марту 1933. године покреће и уређује гласило младе хрватске националистичке организације Наша груда, прве независне новине које излазе у Хрватској за вријеме диктатуре.[2] Први број Наше Груде: Омладинског листа за сувремена питања изашао је 1. марта 1933. године, а уредници су били Сингер и пјесник Иво Лендић.[7]

Емиграција[уреди | уреди извор]

Након само два броја одлази, у љето 1933. године, у емиграцију. Настањује се у Бечу. У његовом стану неко се вријеме 1934. године склањао и Еуген Дидо Кватерник. У марту 1934. године на захтјев Југославије, у Бечу га хапсе аустријске власти,[8], због наводне везе с планираним атентатом Петра Ореба на краља Александра I у децембру 1933. године.[2] Након шест мјесеци, пуштен је на слободу и одлази у Италију. Тамо борави у усташким логорима и у интернацији на Липарима. Након Марсељског атентата поновно је ухапшен.

Био је повјереник Главног усташког стана. Према Кватернику, једини је од свих усташа у Италији критички гледао на Павелићев начин живота, али му је био одан.[2][9]

НДХ и смрт[уреди | уреди извор]

У априлу 1941. године враћа се у Загреб, заједно са Павелићем и другим усташама из емиграције. У мају преузима вођење Особног одјела Главног усташког стана. Када је средином јуна основана Усташка надзорна служба (УНС), преузима 2. биро (обавјештајна служба). У августу 1941. дошао је у посјед поузданих вијести из штаба 2. италијанске армије о италијанском оперативном плану за освајање цијеле НДХ у пет етапа,[10] о чему је обавијестио руководство НДХ:[2][10]

  1. етапа — подручје из Римских уговора,
  2. етапа — реокупација друге зоне,
  3. етапа — реокупација треће зоне,
  4. етапа — окупација Хрватске до Саве и
  5. етапа — запосједање сјеверне Хрватске до Драве.

Када су комунисти, 14. септембра 1941. године, извршили диверзију на главну загребачку пошту, на захтјев Нијемаца ухапшен је као одговорна личност и интерниран је у логор Јасеновац, а затим у Стару Градишку, гдје је и погубљен.[11] У Јасеновцу је неко вријеме био заточен заједно са Влатком Мачеком, током зиме 1941—1942, о чему је оставио опширни извјештај,[а] а који је 1945. године однијет у емиграцију.[13] Савременици и сарадници његово хапшење и ликвидацију доводе у везу с његовим јеврејским поријеклом и личном нетрпељивошћу Вјекослава Лубурића према њему,[2] а не с одговорношћу за наведену комунистичку саботажу.[2] Убиство Владе Сингера никада није разјашњено, а нити ко је за то издао налог.[14]

Трећину (Срба) побити, трећина ће побјећи, а трећина ће се покатоличити и постат Хрвати[уреди | уреди извор]

У мају 1941. године, Сингер је свом познанику Шими Балену, у Загребу, између осталога рекао: ...Ми морамо користити прилику. Срби су нам већ три стотине година највећа сметња на врату. С њима, тако намноженима и таквима какви јесу, никад среће у нашој хрватској држави. Сад је прилика! Морамо их трећину побити, трећина ће побјећи, а трећина ће се покатоличити и постат Хрвати.[15][16] Ова реченица о трећинама Срба (побити, протјерати, похрватити) се обично погрешно приписује Мили Будаку, министру вјеронауке и наставе у НДХ. То није измислио ни први изговорио Будак, него Сингер.[17]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Текст „Владо Сингер о др Влатку Мачеку” објављен је у часопису Република Хрватска (Буенос Аријес), бр. 97, стр. 62—84, 1974. године.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ковачић, Давор (2010). „Владо Сингер, Стјепан Рубинић – од високих полицијских дужносника Независне Државе Хрватске до заточеника концентрацијских логора”. Ур.: Геигер, Владимир; Грахек Раванчић, Мартина; Каракаш Обрадов, Марица. Логори, затвори и присилни рад у Хрватској/Југославији 1941.-1945, 1945.-1951. (на језику: хрватски). Загреб: Хрватски институт за повијест. стр. 75—91. ИСБН 9789536324873. Приступљено 27. 1. 2019. „Родио се 21. X. 1908, у Вировитици, био је покрштен Жидов и сматрао се Хрватом. Врло рано се је одрекао свог жидовства, и вјерски и национално, сматрајући да је за Жидове у Хрватској једини прави пут тотална асимилација, односно тотална идентификација с хрватством.” 
  2. ^ а б в г д ђ е Диздар ет ал. 1997, стр. 359.
  3. ^ Голдстеин, Славко (2012). 1941. Година која се враћа (на језику: хрватски). Службени гласник. стр. 112. ИСБН 9788651910893. Приступљено 27. 1. 2019. 
  4. ^ Ковачић, Давор (19. 7. 2004). „Искапања на простору концентрацијског логора Стара Градишка и процјене броја жртава”. Радови : Радови Завода за хрватску повијест Филозофскога факултета Свеучилишта у Загребу (на језику: хрватски). 34-35-36 (1): 229—241. ИССН 0353-295X. Приступљено 27. 1. 2019. 
  5. ^ Кватерник 1995, стр. 271.
  6. ^ Кватерник 1995, стр. 272.
  7. ^ Кватерник 1995, стр. 273.
  8. ^ Кватерник 1995, стр. 274.
  9. ^ Кватерник 1995, стр. 17.
  10. ^ а б Кватерник 1995, стр. 131.
  11. ^ Мужић 1999, стр. 89, Неколико мјесеци након што је преузео тај положај саботажом комуниста оштећена је загребачка телефонска централа. Кривци су побјегли партизанима, но радило се о његовом особном пријатељу којега је познавао из студентског доба као доброг Хрвата и који је тек касније постао комунистом. На захтјев Нијемаца Сингер је као одговоран ухићен и заточен у Јасеновцу и Старој Градишки, гдје је 1943. убијен.
  12. ^ Мужић 1999, стр. 136.
  13. ^ Јареб, Јере (1960). Пола стољећа хрватске политике: поводом Мачекове аутобиографије (на језику: хрватски). Књижница Хрватске Ревије. стр. 12. Приступљено 27. 1. 2019. 
  14. ^ Мужић 1999, стр. 89, Никада није разјашњено његово убојство, нити тко је дао налог за тај непотребни злочин. Усташка лојалност и особно поштење Владе Сингера били су изван сваке сумње. Он је додуше још прије, док је био на положају, у ужим круговима знао говорити да не вјерује у побједу Осовине и да би било потребно да усташе организирају повлачење у шумску герилу, но у томе је уживао потајне симпатије многих млађих усташа, те је тешко да би то било разлогом његовој елиминацији.
  15. ^ Голдштајн, Иво (2001). Холокауст у Загребу. Загреб: Нови Либер и Жидовска опћина Загреб. стр. 113. 
  16. ^ Триковић, Срђа (2016). Цатена Мунди, Усташе - Балканско срце таме. Београд: Цатена Мунди. стр. 196. 
  17. ^ Радојковић, Стефан (2021). Православље - новине српске патријаршије, број 1300. - од 15. маја, Кратка историја НДХ. Београд: СПЦ. стр. 37. 

Литература[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владо_Сингер&oldid=27504350”