Марсељски атентат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Тренутак када атентатор Владо Черноземски скаче на кола и убија краља Александра у Марсељу, 9. октобра 1934. у 16 сати и 20 минута
Споменик краљу Александру у Марсељу.
Детаљ споменика.

Атентат у Марсељу на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута.

Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (скраћено ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.[1]

Око атентата су сарађивали усташе и ВМРО, који су желели да отцепе Хрватску и Македонију од Краљевине Југославије.

У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Прилике у земљи[уреди]

Ситуација у Вардарској Македонији[уреди]

Подела Македоније након 1913.

На југоистоку Краљевине СХС и даље је било отворено „македонско питање“. Бугарска влада је прећутно одобравала деловање Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) на њеној територији, одакле су вршени напади на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине СХС.[2] У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима. У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније.[2] Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битака и 73 терористичка акта.[2] Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених.

ВМРО је сарађивала са властима Бугарске, а критиковали су увођење српског језика у Вардарској Македонији, залажући се за увођење бугарског. Критиковали су и што се вардарска Македонија називала „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). Говорни језик македонских Словена је службено сматрам дијалектом српско-хрватског језика, па је ВМРО критиковала потискивање јужног дијалекта.[3][4]

Услед овакве политике, влада је морала је да се конфронтира с активностима македонских и пробугарских банди. У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима, а хиљаде људи је малтретирано од стране југословенских власти под сумњом сарадње са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом.[2]

Ситуација у Хрватској[уреди]

Хрватска и српска интелегенција углавном су се залагале за народно јединство.[5] Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920.[5] Према Ћоровићу хрватске масе су чим им се указала прилика одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили Стјепана Радића.[5]

Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, један али троимени.[5] Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног Већа и Хрватског Сабора, када је 29. октобра 1918. одлучио о уједињењу.[5] Међутим Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је одмах тражио републиканско уређење државе.

Дана 1. децембра 1918. године регент Александар је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у Загребу.[5] Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи хрватску републику. На Тргу бана Јелачића пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.[5]

На изборима 1920. године Хрватска пучка сељачка странка постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове државе. Радић и његова партија сматрали су да је проглашење Краљевине СХС правно неважеће и нису хтели да поштују одредбе Крфског споразума, који је закључио Југословенски одбор са Трумбићем.[5] Исте године, ова странка мења име у Хрватска републиканска сељачка странка и постаје непомирљиви противник београдског монархистичког режима. Српски посланици 28. јуна 1921. године тесном већином[6] доносе централистички Видовдански устав.[7] Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину. Пре тога у Загребу су се 1. априла 1921. део хрватских посланика је усвојио „Устав неутралне Сељачке републике Хрватске“.[8]

Хрватски посланици су 1922. године послали представку Друштву народа у Женеви, објашњавајући положај хрватскога народа у новој држави, на шта никада нису никакав добили одговор. Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године београдски режим на ХРСС примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић прихвата монархију и одриче се републиканизма, те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је 1925. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је након провокација са хрватске стране пиштољем убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем.

1929. године у Италији основана је Усташа - хрватска револуционарна организација (УХРО) која се борила против краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.[9] Непосредно по завођењу диктатуре 1929. године, у Софији долази до састанка вођа УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) Анте Павелића и ВМРО (Внутарња македонска револуционарна организација) Ванча Михајлова. Том приликом се договарају о заједничком будућем деловању и потписују “Софијску декларацију” која предвиђа стварање независних држава Хрватске и Македоније.[10] У септембру 1932. организован је Лички или Велебитски устанак, када наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај Госпића. Комунистичка партија Југославије прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.[11]

Шестојануарска диктатура[уреди]

Шестојануарска диктатура је био период диктатуре у Краљевини СХС од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године када је краљ Александар I Карађорђевић распустио Народну скупштину, суспендовао Видовдански устав. забранио рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југославенства“ и држави променио име у Краљевина Југославија.[12]

Током диктатуре прогањани су и затварани многи политички противници централизма, пре свега чланови Комунистичке партије Југославије, Хрватске републиканске сељачке странке и Унутрашње македонске револуционарне организације. Диктатура је званично укинута 3. септембра 1931. године доношењем Октроисаног устава, којим је потврђен лични режим Александра Карађорђевића. И након престанка диктатуре, настављени су прогони и затварања политичких противника.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре.[13]

Неуспели атентати[уреди]

Убиству Александра Карађорђевића је претходило неколико неуспелих атентата.

Године 1916. у Солуну је наводно покушан атентат на регента Александра Карађорђевића, због чега је пуковник Драгутин Димитријевић Апис осуђен и погубљен. Након усвајања Видовданског устава, 1921. године комуниста Спасоје Стејић Баћо је извршио неуспешан атентат на регента Александра I Карађорђевића. Дана 17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког покрета, покушавали су да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.[14]

Упливи страних сила[уреди]

Бугарска и ВМРО[уреди]

Бугарска влада је, сматрајући Македонце Бугарима, пред Друштвом народа покретала питање Македонаца као питање положаја бугарске националне мањине. Поред тога, бугарска влада је дозвољавала Унутрашњој македонској револуционарној организацији (ВМРО) да несметано делује на њеној територији и да одатле врши нападе на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине СХС. У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније. Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битака и 73 терористичка акта. Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених. ВРМО је изгубио 68 бораца, а стотине су биле рањене.[2]

Државни удар војно-политичке организације Звено, маја 1934. године довео је до раскида бугарске државе са ВМРО. Окрећући се сарадњи са Француском и Југославијом, звенари су разоружали комитске чете и похапсили политичке вође.

Мусолини и усташе[уреди]

Италија је, као незадовољени ратни савезник, гајила отворене територијалне претензије према Југославији, а првенствено Далмацији, коју је сматрала својом историјском провинцијом. Од доласка Бенита Мусолинија на власт у јесен 1922. године, Италија је, насупрот француској политици очувања версајског система у Подунављу и на Балкану преко Мале Антанте, водила ревизионистичку политику преко Албаније, Бугарске, Мађарске и Аустрије, која је подразумевала разбијање Краљевине Југославије. Под покровитељством Мусолинија, Анте Павелић је, после емигрирања 1929. године, организовао хрватски усташки покрет с циљем успоставе самосталне и Независне Државе Хрватске.

Француска и Балкански пакт[уреди]

Земље чланице Балканског пакта

Француска је сматрана верним савезником Југославије у Европи. Услед слабљења версајског система и пораста опасности од ревизије и рата, током 1933. године поведени су преговори о склапању Балканског пакта, уз француско посредовање. Турска, Грчка и Бугарска већ су ступиле у преговоре. Онда су Французи тражили да Југославија и Румунија приступе преговорима о балканском пакту и 9. фебруара 1934. године, потписан је уговор о балканском савезу између Југославије, Грчке, Румуније и Турске. Балкански пакт је поздрављен у Москви а осуђен у Немачкој.[тражи се извор]

Немачка и аншлус[уреди]

Југославији, која је била суочена са све агресивнијом италијанском политиком, није био довољан један савезник. Према доктрини Антона Корошеца из 1927. године, коју је усвојио краљ Александар, са Немачком се требало спријатељити док још не припоји Аустрију.[тражи се извор] У марту 1934. године, Адолф Хитлер примио је југословенског посланика у Берлину, изјаснио се против италијанске доминације и рестаурације, и изјавио да жели ближе немачко-југословенске односе. Када је у јулу 1934. године, пропао нацистички пуч у Аустрији, око 700 нациста пребегло је у Југославију и добило азил.[15] Међутим, док се Југославија приближавала Немачкој, Француска се приближавала Италији. За Француску и Чехословачку аншлус је био највеће зло, а за Југославију италијанска власт над Аустријом и рестаурација Хабзбурга.

Постоје тврдње да је у организовање атентата под називом операција „Тевтонски мач” била укључена Немачка. Сачувана је преписка Хермана Геринга и Ханса Шпајдела који је био обавештајац у Француској. Ово је обелодањено 1957. године, а 1958. се појавио и филм „Операција Тевтонски мач”.[16]

Догађаји пред атентат[уреди]

Међународна политичка ситуација[уреди]

Француски министар иностраних послова, Луј Барту, је покушавао да оствари идеју „источног Локарна“ (види Споразум у Локарну), савеза у који би биле укључене чланице Мале Антанте и Италија[тражи се извор]. За Југославију, овај савез је подразумевао признање Совјетског Савеза и зближавање са Италијом, што је краљ Алексанадар, ради зближавања с Немачком, настојао да избегне[тражи се извор]. Јуна, 1934. године, приликом посете Београду, Луј Барту га је убеђивао: „Немој с Хитлером, него с новим француским савезницима - Мусолинијем и Стаљином“.[тражи се извор] У октобру 1934. године, краљ Александар имао је да посети Француску, где га је чекало убеђивање да склопи савез са Мусолинијем и да се укључи у пакт за одбрану Аустрије[тражи се извор]. Пред полазак за Марсељ, краљ Александар је рекао британском посланику у Београду да ...„неће више да буде француски сателит“[тражи се извор]. Поручио је:

„Путујем у Париз зато што сам савезник Француске ... али ... ја никад нећу суделовати у једној коалицији која ће решавати проблеме средње Европе ако у њој не буде Немачка.[17]

Немачки лист Frankfuter Zeitung је ову посету пропратио чланком у коме се каже да југословенски водећи кругови не крију своју намеру делују потпуно независно и да на то треба гледати као на првокласни политички догађај који има да створи једну потпуно нову ситуацију, јер „Александар није више мали краљић „сателит“ него Суверен који жели да води политику своје земље по свом сопственом схватању“.[18]

Припреме атентата[уреди]

Мијо Бабић, Владо Черноземски и Звонимир Поспишил у логору Јанка Пуста у Мађарској почетком 1930-их.
Атентатор је путовао у Француску под лажним именом Петр Келемен (Слика са његовог фалсификованог пасоша)

Крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око извршења атентата на краља Александра.[тражи се извор] Састанак су одржали у хотелу Континентал, разговору између Павелића и Михајлова присуствовао је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти.[тражи се извор] Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Павелић, Кватерник и Михајлов су се договорили да припреме више група ради извођења атентата. Прва група требало је да изврши атентат по краљевом доласку у Марсељ, а друга група требало је да изврши атентат у Паризу или Версају у случају да прва група не успе.[19] Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт[тражи се извор], а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Због међународне јавности и могућности компромитације Мусолинијевог режима атентатори нису смели бити из Италије, већ су одабрани из Мађарске.[19] Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владиимир Димитров Керин, звани Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, коцком су изабрана тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил.[19] Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.[20]

Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне мађарске пасоше. Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Дидо Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Кватерник их је упознао са планом атентата, коју је израдио заједно са Антом Павелићем. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима.[21] У Париз су стигли 30. септембра.[21] Анте Година и његова супруга Стана, такође снабдевени лажним чехословачким пасошем, отпутовали су директно у Париз и донели атентаторима оружје.[21] За атентат у Марсељу су одређени Величко Керин, који је имао задатак да пуца на краља, и његов пратилац Мијо Краљ, који га је требало да штити и обезбеди бег. Други пар атентатора су чинили Поспишил, као вођа који пуца, и Иван Рајић као помагач, уколико не успе атентат у Марсељу. У рано јутро 7. октобра Черноземски, Мијо краљ и Кватерник у Авињону срели су са Станом Годином, а потом пошли за Екс ан Прованс. Сутрадан 8. октобра, сви су пошли за Марсељ, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. Увече су се вратили у Екс, где су преноћили, сем Кватерника, који се то вече склонио у Монтре. Пошто је атентаторима предао оружје, Година се упутио се преко границе са супругом.[21] На дана атентата, 9. октобра, Гергијев и краљ су отпутовали за Марсељ, и стигли у њега сат и по пре искрцавања краља Александара са разарача Дубровник.[21]

Сазнања обавештаје службе[уреди]

Краљевска југословенска обавештајана служба је непосредно пред краљев долазак, преко својих агената, дознала припрема за атентат, знали су да су терористи на француској територији, али нису имали прецизне информације.[тражи се извор] У јутарњим часовима 9. октобра, југословенска обавештајна служба је добила изузетно важне податке од једног њеног агента из Италије. Указано је да ће се атентат догодити у Марсељу и да су терористи путовали чехословачким пасошима. О овим сазнањима је упознат југословенски амбасадор у Француској др Мирослав Спалајковић, који је већ био у Марсељу и органи француске безбедности. Тражили су да се о овоме обавести краљ лично и да одустане од посете Марсељу. Међутим, када је Спалајковић обавестио краља Александра о припреми атентата, краљев коментар је био: „Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма“.[тражи се извор]

Ток атентата[уреди]

Пут у Марсељ[уреди]

Свита, са краљем на челу, кренула је са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице Дубровник испловио за Француску. Чим се Дубровник примакао Марсељу, француски ескадрон испловио им је у сусрет из ратне луке Тулона. У уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу предвиђено је да буде у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике.[тражи се извор] У Марсељу су га дочекали само министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан високог ратног савеза.

Свечана поворка[уреди]

Тренутак када француски пуковник Пиоле сабљом обара атентатора Черноземског.

Краљ Александар у пратњи Бартуа и генерала Жоржа сео је у отворен аутомобил дележ. Иако је био предвиђен блиндиран и потпуно затворен аутомобил[тражи се извор], он је у последњем моменту замењен, наводно по наређењу министра Бартуа.[тражи се извор] Краљ је седео на задњем седишту на десној страни, а на левој министар Барту. На месту сувозача седео је генерал Жорж, а уз њега возач и службено лице, Бертелени.

Нешто после 16 часова свечана поворка је кренула. Испред аутомобила у коме се налазио краљ, ишли су 18 полицајаца у парадним униформама, на коњима, са исуканим сабљама. Због коњичког ескадрона, цела колона се кретала око десет километара на час. Иза краљевог аутомобила налазило се возило у којем су седели министар иностраних послова Богољуб Јевтић и Пијетри. Поворка је лагано пролазила авенијом Канбријер, главном улицом у Марсељу. Са једне и друге стране, на тротоару, стајала је маса народа и поздрављала уваженог госта.

Смрт краља Александра[уреди]

Атентат на краља Александра 1934.
Насловна страна Политике од 10. октобра 1934. са вешћу о атентату на краља Александра I Карађорђевића

Када су краљева кола стигла на трг испред палате Берзе, око 16 часова и 20 минута, један човек искочио је из гомиле, носећи у десној руци букет цвећа и на француском викнуо:„Живео краљ!“.[тражи се извор] Изненада је скочио са десне стране на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из пиштоља испалио више хитаца у правцу краља. Пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, са коња је сабљом убицу оборио на земљу. Атентатор је и у паду, са земље, наставио да пуца на све око себе. Затим су два полицајца испалили неколико хитаца у атентатора, који је већ био оборен.

Краљ је лежао непомичан на задњем седишту аутомобила, министар Барту је био погођен у десну надлактицу, а генерал Жорж погођен са више зрна у грудни кош, надлактицу и стомак. Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где је краљу пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине јер су ране биле смртоносне. Неколико минута после 17 часова краљ Александар I Карађорђевић од Југославије издахнуо је не долазећи свести. Лекари су утврдили да је један метак погодио десну страну груди, у пределу јетре, а затим ушао торакс. На телу су биле три ране: погођени су лева рука, раме и лопатица.

Министар Барту је пребачен у операциону салу болнице Божији дом, где је издахнуо у 17 часова и 40 минута. Тешко рањен генерал Жорж пребачен је у болницу Мишел Леви, где је успешно оперисан.

Смрт атентатора Черноземског[уреди]

Маузер C96, оружје којим је извршен атентат.

Атентатор, Величко Димитров Керин, звани Владо Черноземски, погођен са више метака у тело, исечен ударцима сабље и линчован од гневне масе, пребачен је у канцеларију марсејске службе безбедности, где је и умро, не изговоривши ни једну реч. Код атентатора је пронађен чехословачки пасош на име Петрус Келеман, два пиштоља, маузер и валтер, две бомбе, бусолу и 1.700 франака. Пасош је издао чехословачки конзулат у Загребу. Убица је имао на десној руци истетовирану мртвачку главу и две укрштене кости, а изнад четири слова, ћирилицом, ВМРО.

Након овог атентата, многи Македонци, Албанци, Хрвати и противници монархије су сматрали Черноземског за хероја који је устао против тираније.[22][23]

Последице[уреди]

Француска полиција је ухапсила тројицу преживелих атентатора (Поспишил, Рајић и Мијо Краљ) и сазнала да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Дида Кватерника. Француска одмах тражи од Италије изручење ове двојице, али Мусолини то одбија, да се не би открила његова умешаност. Како је Француска покушавала да постигне политички договор са Италијом, Француска није као кривца спомињала Италију ни на суђењу антентаторима, ни у изјавама француског представника у Друштву народа, иако је било познато да су атентат испланирале усташе у Италији, и да их италијанска влада већ више година политички и финансијски подржавала.[24] Исто тако, вероватно под француским утицајем, Југославија за атентат није оптуживала Италију, већ Мађарску, пошто су се атентатори обучавали у логору Јанка Пуста и поседовали мађарске пасоше.[24] Мађарска је негирала умешаност, али је под југословенским притиском расформирала логор Јанка Пуста.[25] Иако није била оптужена за саучесништво у атентату, Италија је ипак имала проблема. Премда је одбила француски захтев за изручењем Анте Павелића и Еугена Кватерника, Италија их је ухапсила половином октобра, и држала их у затвору приближно око годину и по. Након тога Павелић је задржан у полузаточеништву, а касније под надзором, прво у Сијени, а затим у Фиренци, где ће дочекати Априлски рат. Италијанска влада је наредила разоружавање свих усташа (око 500-600 припадника) у Италији и интернирање обичних чланова у логоре на Липарским острвима.[26] Тројица преживелих атентатора су осуђени у Француској на доживотну робију, коју су издржавали све до пада Француске.[27]

Смрт краља Александра узбуркала је целокупну југословенску јавност. Пошто је најстарији Александров син Петар био малолетан, трочлано намесништво је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић, док су друга двојица намесника били Раденко Станковић и Иво Перовић.[28]

Натегнуту атмосферу која је владала осликава и инцидент у Бијељинској гимназији, који се збио пар дана након атентата, 11. октобра 1934. године, када је због исписаних антимонархистичких парола на табли распуштени читав седми и осми разред основне школе.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Вечерње новости - Атентат у Марсељу 1934., Приступљено 12. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Петър Петров, „Македония. История и политическа съдба“, том II, Издателство „Знание“, София. (1998). стр. 140.–141.
  3. ^ „By the Shar Mountain there is also terror and violence” (на језику: енглески). newspaper "Makedonsko Delo", No. 58, Jan. 25, 1928, Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 3. 8. 2007. 
  4. ^ Friedman, V. (1985) "The sociolinguistics of literary Macedonian" in International Journal of the Sociology of Language. Vol. 52. стр. 31–57
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda, Приступљено 12. 4. 2013.
  6. ^ По принципу 50 % плус 1 глас пошто је било немогуће окупити двотрећинску већину.
  7. ^ Tomasevich 2002, стр. 15.
  8. ^ Pod teretom nerešenog nacionalnog pitanja, Приступљено 12. 4. 2013.
  9. ^ Hrvatska u Jugoslaviji, Приступљено 12. 4. 2013.
  10. ^ Ivan Vanča Mihajlov: makedonski revolucionar uskraćen za domovinu i korijene, Приступљено 12. 4. 2013.
  11. ^ Лист Пролетер, орган ЦК КПЈ, у броју од 28. децембра 1932. године.
  12. ^ Tomashevich 2002, стр. 26.
  13. ^ Šime Balen: Prisjećanje na robijašku epozodu Antifašističke fronte, u zborniku: "Antisemitizam, holokaust, antifašizam", Zagreb: Židovska općina Zagreb. (1996). стр. 210.–213.
  14. ^ Odluka o atentatu i pokušaj u Zagrebu, Приступљено 12. 4. 2013.
  15. ^ В. Винавер, Аустријски проблем, и преоријентација спољне политике, 123-127,131,138.
  16. ^ Операција „Тевтонски мач” - убиство краља Александра („Вечерње новости”, 29. мај 2016)
  17. ^ Ж. Аврамовски, Британци, I и II.
  18. ^ Б. М. Сотировић, Национални тестамент краља Александра I, Београд 1936, 357.
  19. 19,0 19,1 19,2 Basta 1986, стр. 36.
  20. ^ Basta 1986, стр. 37.
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 Basta 1986, стр. 38.
  22. ^ Dennis Barton, Croatia 1941—1946., Приступљено 12. 4. 2013.
  23. ^ The Assassination of the Yugoslavian king Alexander, video 1, Приступљено 12. 4. 2013.
  24. 24,0 24,1 Tomasevich 2002, стр. 34.
  25. ^ Tomasevich 2002, стр. 34–35.
  26. ^ Tomasevich 2002, стр. 35.
  27. ^ Basta 1986, стр. 40.
  28. ^ Petranović 1988, стр. 211.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]