Миле Будак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Миле Будак
Dr. Mile Budak.gif
Миле Будак
Биографија
Датум рођења (1889-08-30)30. август 1889.
Место рођења Свети Рок
Аустроугарска
Датум смрти 7. јун 1945.(1945-06-07) (55 год.)
Место смрти Загреб

Миле Будак (Свети Рок, 1889Загреб, 1945) је био усташа, познат по томе што је био главни усташки идеолог и један од оснивача усташког покрета. Аутор је усташког плана за решавање српског питања у Хрватској — једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити) тзв. Будакову идеологију[1], а приписује му се и оживљавање крилатице Србе на врбе. После Другог светског рата проглашен је кривим за колаборацију и ратне злочине, осуђен на смрт и погубљен.

Младост и ране политичке активности[уреди]

Миле Будак је рођен у Светом Року у Лици, тадашња Аустроугарска[1]. Према казивању Јованке Будисављевић Броз, стара личка породица Будаци, којој је припадао Будак, су прекрштени Срби.[2] Школовао се у Сарајеву, а студирао је географију и историју на Универзитету у Загребу[3]. Аустроугарске власти су га ухапсиле 1912. године због његовог учешћа у покушају атентата на хрватског бана Славка Цуваја. Након почетка Првог светског рата 1914. године био је регрутован од стране аустроугарске војске. Српска војска га је заробила 1915. године те је био сведок повлачења српске војске преко Албаније у периоду 1915—16. године[4].

Након окончања рата, Миле Будак се вратио у Загреб. Дипломирао је права на Универзитету у Загребу 1920. године и постао чиновник у канцеларији Анте Павелића. Постао је активиста Хрватске странке права и био изабран за посланика на градским изборима у Загребу. Година 1920-их је био уредник политичких магазина блиских ХСП.

Усташа[уреди]

Године 1932. преживео је покушај атентата. Уплашен овим догађајем, емигрирао је у Италију, где се придружио усташама и постао командат у усташком кампу за обуку. Вратио се у Загреб 1938. године, где је покренуо недељник „Хрватски народ“.[5] Власти су забраниле часопис 1940. године и Будак је био ухапшен[6]. У заједничком писму, које су 31. марта 1941., Хитлеру послали Павелић и Будак тражили су да Хитлер "помогне хрватском народу да формира независну хрватску државу која би укључила стара хрватска подручја и, међу њима, Босну и Херцеговину".[7].

После формирања НДХ, Миле Будак је постао министар образовања и вере[8]. Будак је потписао усташке расне законе уперене против Срба, Јевреја и Рома[9]. Након потписивања овог закона протеривање и убијање Срба, Јевреја и Рома постаје национална политика. Касније је постао хрватски амбасадор у нацистичкој Немачкој (новембар 1941 – април 1943) па министар иностраних послова (мај 1943 – новембар 1943)[8][10].

Након што је НДХ престала да постоји у мају 1945. године, Британци су, у Аустрији, заробили Будака и предали га Титовим партизанима 18. маја 1945. Преки суд Друге Југословенске аримје је Будака 6. јуна 1945 осудио на смрт вешањем а пресуда је извршена следећег дана[11]. Током суђења се понио кукавички, стално је плакао и тврдио да он није ни за шта крив[12]. Сахрањен је у заједничкој гробници на, до данас, непознатој локацији.[1]

Књижевни рад[уреди]

Миле Будак се бавио и литерарним радом. Писао је представе и романе у којима се велича хрватски народ. Најпознатије дело из његовог опуса је „Огњиште“ у којима су описани обичаји и начин живота народа у његовој родној Лици. Драматург Војмил Рабадан је рекао да је „Огњиште“ идеолошки кредо и победничка химна нове Хрватске и поредио ликове из „Огњишта“ са античким Тројанцима. У својим романима, као што је „На понорима“ Будак означава Јевреје и Србе као оне који су одговорни за хрватску беду и заговара повратак на село. У „Сну и срећи“ пише о љубави према женама и домовини. Тито Строци је направио позоришну адаптацију „Огњишта“ а Рабадан адаптацију „Зоре ускрснућа“, веру у тријумф хрватске револуције 1941. године. Ове адаптације Будакових дела су током рата извођене на позоришним сценама у Загребу и Сарајеву[13]. Осим поменутих ту су и "Опанци дида Видурине" [14], "Расцвјетана трешња". О његовом књижевном раду Нот (E. E. Noth) је написао: Овде налазимо тврдоглаву спиритуало реалистичку концепцију човека и његове везе са земљом на којој живи што Миле Будак симболише као "огњиште"[15]

Након рата његове књиге су забраниле југословенске комунистичке власти.

Будак у савременој Хрватској[уреди]

Након независности у раним 1990тим годинама у Хрватској, владајућа Хрватска демократска заједница је пошто-пото хтела да прикаже усташе као хрватске патриоте. Тим поводом су 1993 публикована сабрана дела Миле Будака. О овој рехабилитацији Будака је хрватски аутор Ђанкарло Кравар (Giancarlo Kravar) написао: "... Усташтво, по својој природи, је несумњиво био позитиван политички покрет пошто је афирмисао хрватску државотворност, израз вјековних тежњи хрватског народа"[16].

Многи хрватски градови, укључујући и Сплит, су имали улице назване по њему, а Хрватска радио-телевизија је емитовала драматизацију Будаковљевог приказа повлачења српске војске 1915—1916. кроз Албанију. Званично објашњење је било да би Будака требало посматрати као важну књижевну личност, одвојено од његове контроверзне улоге у Другом светском рату. Ово је изазвало реакцију у левичарској мањини у Хрватској, највише Ферал трибјуна, који је покренуо дугогодишњу кампању да се промени име улицама које носе име Мила Будака.

Маргелов институт је публиковао осврт С. Мусића у коме се каже:

"Кориштење његовог имена оправдава се и чињеницом да је био књижевник, стављајући га у контекст Кнута Хамсуна и других великих свјетских књижевника који су били наклоњени или су активно судјеловали у фашистичким номенклатурама.
Но, нигдје се не спомиње да је за разлику од Хамсуна Будак другоразредни књижевник, чија су дјела готово без икакве умјетничке вриједности осим традиционалног личког дијалекта који је уњима активно кориштен"[17].

Године 2003. влада Иве Санадера је одлучила да се коначно позабави овим проблемом који је резултовао преимењавањем неких улица које су носиле његово име. Године 2004, плоча која је подсећала на Будаковљево рођење на Светом Року је уклоњена од стране Санадерове владе[1]. До краја 2004. градска већа у Госпићу, Книну и Задру су променила имена улицама које су носиле име Миле Будак[1]. До 2013. године остало је 10 градова и општина у којима постоје улице под називом Миле Будак. То су Славонски Брод, Винковци, Вировитица, Паг, Плетерница, Комижа, Ловинац, Јасенице, Клакар и Пакоштане у коме постоје две улице назване по Милу Будаку[1].

Табла улице Миле Будака у Славонском Броду, новембар 2014.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 „Баук против Будака” (на језику: српском). РТС. 11. 3. 2013. Приступљено 11. 3. 2013. 
  2. Исповест Титове удовице nspm.rs
  3. Ante Kadić: Contemporary Croatian literature, published by Mouton, 1960 (pp. 50)
  4. Mile Budak: Ratno roblje: albanski križni put zarobljenih austrougarskih časnika, Azur Journal, (1991). стр. 2
  5. Tomasevich (2002). стр. 40.
  6. Review of International Affairs: Politics, Economics, Law, Science, Culture by Federation of Yugoslavic Journalists, Savez novinara Jugoslavije, Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije, published by The Federation, 1953 (pp. 25)
    On March 4, 1940 Stepinac intervened with Šubašić, at the request of Prof. Lukas and A. Starčević, in favour of arrested Ustasha criminal, later Pavelić's minister, Dr. Mile Budak, who was sentenced to death by hanging after the war, as a war criminal (Book II. стр. 440)
  7. Redžić, Enver (2005). Bosnia and Herzegovina in the Second World War. Routledge. стр. 68. ISBN 978-0-7146-5625-0. 
  8. 8,0 8,1 Tomasevich (2002). стр. 317.
  9. To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia by Michael Parenti, Verso, 2002 pp. 45
    Пуни текст расистичких закона је публикован у Народним новинама 4. јуна 1941. под насловом "Законске одредбе о заштити народне и аријске културе хрватског народа"
  10. The war we lost: Yugoslavia's Tragedy and the Failure of the West by Constantin Fotitch, published by Viking Press, 1948 (pp. 122)
  11. Politička i ekonomska osnova narodne vlasti u Jugoslaviji za vreme obnove by Branko Petranović, published by Institut za savremenu istoriju, Beograd 1969 (pp. 201)
  12. Bogdan Radica: Hrvatska 1945, published by Knjižnica Hrvatske revije, 1974 (pp. 185)
    Svojim ravnodušnim, da ne kažem ciničkim glasom, kaže mi da se na procesu najsramotnije i najkukavičkije držao Mile Budak. Neprestano je plakao govoreći da on nije ni za što kriv.
  13. Rory Yeomans: Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941-1945,University of Pittsburgh Pre, Apr 1, 2013 pp. 237.
  14. Opanci dida Vidurine by Mile Budak, Sandra Belčić, published by Zagrebačka stvarnost. 2001. ISBN 978-953-192-071-1.
  15. Books Abroad: A Quarterly Publication Devoted to Comments on Foreign Books by Roy Temple House, Ernst Erich Noth, published by University of Oklahoma, 1940 (pp. 329)
  16. by Sabrina P. Ramet (1995). Social Currents in Eastern Europe: The Sources and Consequences of the Great Transformation (2nd изд.). Duke University Press. стр. 418. ISBN 978-0-8223-1548-3. 
  17. http://jadovno.com/mile-budak-ustaski-zlocinac/#.V3AqYdJ97IV Osvrt gosp. Saše Musića, glasnogovornika CBH Zagreb o Mili Budaku

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]