Доминик Ларе

С Википедије, слободне енциклопедије
Доминик Ларе
Портрет Доминик Лареа из 19. века
Лични подаци
Датум рођења(1766-07-08)8. јул 1766.
Место рођењаБодеан, Француска
Датум смрти25. јул 1842.(1842-07-25) (76 год.)
Место смртиЛион, Француска
Научни рад
Пољехирургија
Познат по„Највећи ратни хирург Француске“

Барон Жан-Доминик Ларе (франц. Baron Jean-Dominique Larrey; Бодеан, 8. јул 1766 — Лион, 25. јул 1842) био је француски хирург, командир Легије части, главни хирург у Наполеоновој војсци, иноватор хируршке праксе, реформатор медицинске службе војске, историчар, филантроп и један од највећих ратни хирурга свог времена.[1] Ларе је у себи обједињавао; изузетне квалитете, војника и лекара, последњег великог класичара преанестетичког и преантисептичког доба хирургије скраја 19. века и зачетника нове савремене хирургије и једног од најзначајних оснивача савремене ратне војномедицинске доктрине.[1]

Животни пут[уреди | уреди извор]

Жан Доминик Ларе је рођен 8. јула 1766. у Бодеану (Baudéan) у француским Пиринејима. Његов отац је био обућар. Његов деда берберин-хирург а стриц Алексис Тарб је био хирург у Тулузу. Врло рано је постао сироче, након смрти свога оца, тако да је бригу о њему преузео месни жупника, отац Грасе који је одмах препознао у малом дечаку високо развијене умне способности, и десетогодишњег Лареа упознаје са различитим дисциплинама, укључујући ту латински и француски језик.[2]

Студије медицине започео је у Тулузу, као тринаестогодишњак код стрица, хирурга Алексиса Лереа (Alexis Larreya) и завршио их 1786, са дипломском тезом „Изједање кости“ (франц. La carie des os), која је због својих стручних квалитета награђена медаљом“ (франц. Médaille de vermeil aux armes) Тулуза. Те године се придружио масонској ложи Ecossais fidèle.

Током 1787 Ларе, са писменим препорукама свога стрица, одлази у Париз и наставља образовање код Антоана Луја, (секретара Краљевске хируршке академије), а потом код Пјера Дезоа (франц. Pierre Joseph Desault (1744-1795)). у болници Хотел Дие}, где 1789. завршава у то доба чувени „Курс анатомије“ и „Хируршу практичну школу“ (франц. l’École pratique).[1]

Као морнарички хирург, 1789. Доминик се укрцава на фрегату La Vigilante,[а] на њеном путу за Њуфаундленд. Како се ова тешка мисија одужила, [б] Лареј је након овог пута по мору напустио фрегату и вратио се у Француску где је заједно са Дезолом наставио да ради у Хотелу Дие, у коме је лечио жртве почетних нереда у Француској револуцији.

Када је 1792 законодавна Скупштина Француске прогласила рат „против свих краљева и мира са свим народима“, (енгл. War against Kings and Peace with all Peoples) и Ларе се одмах прикључио војсци, као старији хирург у рајнској армији. Исте године Ларе се жени, Шарлотом Лерој (Charlotte-Elizabeth Laroux) ћерком министра финансија Ренеас Лароа. Потом постаје главни хирург XIV армије Француске, са којом одлази у Католоњу. Током 1796 и 1797 Ларе се прикључује Наполоновој војсци у Италији и почиње њену санитетску реорганизацију. У Италији је Ларе први пут у пољским условима примено своја „летећа амбулантна кола“ на три локације, Удине, Падова, Милано. Године 1798. заједно са Дежанетом био је шеф санитета француске војске у походу на Египат. Лареј је одбио Наполонов позив 1799. да се заједно врате у Француску [в] и остао је уз повређене и болесне војнике добивши у Сирији надимак „провиђење војника“. Након повратка у Француску 1800. Ларе је постао лекар Конзулске (касније Царске) гарде.

Ларе је докторирао 1803. са темом „Дисертација о ампутацијама удова после повреда ватреним оружјем на основу многобројних посматрања“ (франц. Dissertation sur les amputations de membres a la suite des coups de feu, étayée de plusieurs observations).[3] Године 1804. именован је витезом Легије части, а 1805. именован је за главног инспектора санитета.

Као гост 1804 Ларе присуствује Наполеоновом крунисању и по повратку кући рекао је својој жени: „Био сам врло разочаран кад сам видео да се овај познати војник латио жезла краљева. Све ми говори да је ово инструмент тираније која ће довести до његовог пада и пропасти Француске.“

У ранијим кампањама Царства, Ларе је радио као први хирург Велике империје који је био задужен за војне амбуланте. То га је одвеоло до Аустерлица, Јена и Ејла - најстрашније битке од свих, у којој се Лере борио са хладноћом снегом покривеном површином смрзнутог језера, у којој је Француска војска имала 7.000 жртава. Управо у овим биткама Ларе је показо изванредну способност командовања и личну издржљивост. Радио је без престанка 24 часа, на хладноћи која је била толико велик да његови помоћници нису могли држати инструменте. Ларе је након тога написао:
...„Током целе ове акције нисам био свестан животних потребе, нити глади, жеђ, нити осталог. Нисам осећао хладноћу која је смрзавала прсте и стопала многих који су били око мене, а моје руке никада нису изгубиле своје вештине, када је требало нешто окончати...“

У 1809. додељена му је титула барона за успехе у збрињавању рањеника у рату против руске војске и именовање почасног царевог хирурга (личног телохранитеља цара) франц. Chasseurs de la Garde. Од 1810−1812. Ларе је радио у болници „Гарде“ (-Хôпитал де ла Гарде-).

Луј Филип (Louis-Phillipe) је Лареа поставио за начелника Санитета у Француској и Алжиру. У току инспекцијског путовања Алжиром, Ларе је сузбијао епидемију колере и урадио последњу ампутацију. По повратку из Алжира Ларе је сазнао да је његова супруга тешко болесна. Оболео од запаљења плућа још у току пута Ларе је умро 25. јула 1842. у Лиону (убрзо након смрти своје жене).

Капела Вал де Грас (лево) и Дом инвалида у који су 1992, пренети посмртни остаци Лареа, на основу његове посмртне опоруке. (десно)

Ларе је пре смрти изразио жељу да буде покопан у „Дому инвалида“ (Les Invalides) , међу својим војницима. Ова његова жеља није била поштована због противљења министра рата, франц. Nicolas Jean de Dieu Soult (због међусобног сукоба који је резултовао оваквом одлуком министра). Покопан је на гробљу франц. Père Lachaise у Паризу, одвајено од његовог срца и црева, који су сачувани у сефу капеле војне болнице франц. Val-de-Grâce у Паризу. На Лареовом гробу уклесане су Наполеонове речи: „Најчеститијем од свих људи које сам упознао“.[2] Његов син, франц. Felix-Hippolyte Larrey (1808–1895), наставио је каријеру свога оца и био главни лекар (хирург) Царске гарде, Наполеона III и професор хируршке патологије у Вал де Грасу.

Дело[уреди | уреди извор]

Аутор:Charles-Louis Muller: Ларе оперише рањенике у току битке, Париз, Национална акдемија за медицину
Макета Лареових амбулантних кола
Лареова мобилна-„летећа“ амбуланта (амбуланцес волантес) из 1794. са коњском запрегом

Нема никакве сумње да је Доминик Ларе био први модерни војни хирург. Високом моралу и успеху Наполеонових трупа у рату, значајно је допринео, Ларе својом високо професионалном медицинском негом али и бригом за рањенике....„Можда је посвећенос хуманизму и брига о рањеним војницима била Лареова најбоља карактеристика личности. Чак и у овој ери велике етичке бриге за болесне и рањене, Лареови принципи су и даље скуп највиших стандарда за све у рату...“[4] Наполеон је први врло брзо препознао те Лареове принципе и стручне способности и зато му је дао одрешене руке у раду. Колико је Наполеон изузетно ценио Лареа показује и чињеница да му је пред смрт оставио опоруком велику своту новца.

Ларе је трошио много свог драгоценог времена на обуку младих војних хирурга на терену, али и по клиничким установама и болницама у Вал де Грасу, Тулону, Мецу, Мајнцу. Он је створио школе за образовање медицинског кадра где год би се налазио: Каиро, Мадрид, Берлин итд.
„Ларе је знао изазвати међу многим младим хирурзима жељу за знањем и посматрањем чињеница.“[5]

За разлику од дотадашњих хирурга који су се бавили искључиво лечењем рана, (док је на бојном пољу умирало на стотине рањеника због бројних организационих проблема саниетске службе) Ларе и његов колега Франсоа Перси поред лечења рањеника, решавају и организациона питања хируршке помоћи на бојном пољу, пре свега начине и облике „хитне медицинске помоћи“. [г]

Организују посебне јединице у санитетској служби; носиоце рањеника, оснивају „летеће амбуланте“, прве покретне пољске болнице. Ларе први мења дотадашње схватања, по којима се рањеницима пружала медицинска помоћ тек после битке, (након 24 до 36 сати или чак и више), што је за последицу имало високу смртност и инвалидитет војника.[9][10]
„Реорганизација система који су применио Ларе заједно са Франсоа Персијем значајно је умањило стопу смртности рањених војника. Укупни губици Француске војске у 26 битака (од 1792 до битке код Ватерлоа 1815) били су 2,5 милиона војника. Али само 150.000 војника је погинуло и умрло на ратиштима, сви други су умрли у току и након превожења до болнице, због инфекције, заразних болести, глади“.[11]

Лареова мобилна-„летећа“ амбуланта (ambulances volantes) из 1794 (лево) и Персијева амбулантна кола познати под називом кобасица (нем.wурст) из 1799. (десно) којима су два еминентна хирурга Наполеонове војске, Домник Ларе и Франсоа Перси евакуисали рањенике са бојишта у ратовима скраја 18. века и почетком 19. века (објашњење у тексту).

Лареј мења стравичне последице и погрешна схватања и захтева да се прва помоћ пружи што раније – по могућству у прва 24 сата, и зато је приближио хируршку помоћ рањенику (ambulances volantes), и започео примену тријажу рањеника (по редоследу указивања помоћи (хитности) и приоритету (назначењу) за евакуацији рањеника са бојишта у позадину фронта), он је утемељио основе принципе тријаже и целокупног евакуационг систем. Ова Лареова решења су била нешто најпрогресивније у ратној хирургији тога доба, и основа за даљи развој војномедицинске доктрине, која је данас постала неопходан систем за масовно збрињавање већег броја жртава у модерном ратовању и великим елементарним катастрофама.[12]

Схематизован приказ Лареове мобилне амбуланте (ambulances volantes) из 1794.

Ларе је значајне реформе увео и области ампутација удова. Он је био противник примарних ампутација и залагао се за конзерватини начин лечења, те је чаесто изводио ресекције колена и раменог зглоба. Побољшао је и саму технику ампутације и први извао ампутацију у зглобу кука. Увео је и нову техниику лечења устрелних рана грудног коша и вађење зрна из грудне шупљине. Код устрелина главе није вадио зрно кроз стрелни канал, већа приступом са супротне стране.[1]

Ларе је био Наполеонов веран присталиц, лични лекар и пратилац у свим ратовима. Он је следио Наполеона у свим његовим походима, од Италије 1797 до Ватерлоа 1815, и лечио рањенике у јуришу на Бастиљу, и учествовао у 26 ратних похода, 60 великих битака и око 400 бојева. Рањаван је три пута, а код Белле-Аллианце и заробљен, као и 1815. у бици на Ватерлоу када га је рањеног и заробљеног Лареа препознао један пруски војни лекар, а пустио на слободу пруски командант коме је Ларе спасио живот код ранијег рањавања.[13]

После Наполеоновог пада Ларе је задржан у служби до 1818. када је пензионисан. Немиран Лареов дух чино га је и даље активним и он наставља да ради као писац, педагог, хирург и пролази кроз многе дужности;[14]

Поред битке код Аустерлица (на слици) Ларе је учествовао у још 59 великих битака и око 400 бојева
  • писца који је објављивао своја хируршка искуства,
  • једног од редактора „Речника медицинских наука“ (у 60 томова),
  • постао члан Академије наука 1820.
  • предавао у Вал де Грасу (1826–1836),
  • реорганизовао здравствену службу Белгије 1830,
  • од 1831. обављао је дужност шефа у болници l'Hôpital des Invalides,
  • начелника Санитета у Француској и Алжиру итд.

Ларе је унапредио и мирнодопску хирургију и медицину. Писао је о уједу бесних животиња, о атрофији тестиса, елефантијази мошница, о трахому, каријесу костију. Увео је и нову методу лечења хидрокеле, служио се желудачном сондом. За собом, оставио је и неколико епидемиолошких расправа.[13]

Признања[уреди | уреди извор]

Легије части:[15]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Фрегату је влада Француске послала да штити њене риболовне интересе на Grand Banks-u.
  2. ^ Лере је на отвореном мору, провео шест месеци и за то време на броду лечио велике богиње и скорбут, ампутирао ногама неке од њих због смрзотина, и доспео ду руба глади у току дугих пловидбе. У овом раздобљу он је изгубио само једног човека који се удавио у мору.
  3. ^ Француска експедиција у Египту и Сирији (ради освајања пута за Индију) бројала је 12 000 људи (који су пошли из Француске). После почетних успеха против египатске војске, француска војска је доживела више пораза од британске војске и била скоро потпуно уништена од бубонске куге, великих богиња и дизентерије. Скоро сви лекари у овом рату умрли су од куге.
  4. ^ „Израз "хитна помоћ" је еволуирала кроз векове. Иако је примена вагона и кола забележене у историји медицине, као средства за превоз болесне још 900., термин „хитна помоћ“ није био примењиван све до његовог увођења од стране краљице Шпаније у 15. веку, међутим, он се у то време више односио на пољске болнице и шаторе за рањене, а не на средства за превоз рањеника са бојног поља. Тек у време Доминика Лареа "хитну помоћ" добија ново значење и односи се на "примену посебно опремљенаих превозних средстава за превоз болесних или рањеника најчешће у болницу."...[6][7][8]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Dominique Jean Larrey, Mémoires de chirurgie militaire et campagnes, Paris, Smith, 1812-1817, 4 vol. + un 5e sur Waterloo, paru en 1841, Paris, Baillière ; rééd., Paris, Rémanences, 1983.
  2. ^ а б Scharizer E. Jean „Dominique Larrey, der Chefchirurg Napoleons”. Munich Med Wschr. 104 (2): 88—90. 1962. .
  3. ^ Larrey DJ. Dissertation sur les amputations de membres a la suite des coups de feu, étayée de plusieurs observations. Paris: L’École de médicine de Paris; 1803.
  4. ^ Brewer La, 3rd (децембар 1986). „Baron Dominique Jean Larrey (1766-1842). Father of modern military surgery, innovater, humanist”. J Thorac Cardiovasc Surg. 92 (6): 1096—8. PMID 3537533. doi:10.1016/S0022-5223(19)35826-X. 
  5. ^ Place à Monsieur Larrey Chirurgien de la garde impériale Biographie », 500 pages, 85 illustrations dont la plupart inédites, Editions Actes Sud 2003. Prix d’Histoire de la Médecine aux Armées (Val-de-Grâce 2004), Prix de la Société Napoléonienne Internationale (Canada 2004) et Prix 2004 Biographie et Histoire de la Ville d’Hossegor.
  6. ^ Flexner SB, Ed in Chief. The Random House Dictionary of the English Language. 2d ed. New York: Exposition Press; 1978, pp 13-15.
  7. ^ Longmore T. Rasprava o prijevozu bolesnih i ranjenih vojnika. London, Her Majesty's stacionarnih Office, 1868, p 26.
  8. ^ ET Marten, Moderna ambulanta iza ruda. Moderna bolnica. XLII 1934 (2): 43.
  9. ^ Лонгморе Т. А Треатисе он тхе Транспорт оф Сицк анд Wоундед Троопс. Лондон, Хер Мајестy'с Статионарy Оффице; 1868, п 26.
  10. ^ Е.Т. Мартен, "Модерн Амбуланцес Цаме Фром Руде Бегиннингс." Тхе Модерн Хоспитал. 1934:XLII(2):43.
  11. ^ 1797, nasce il moderno concetto di ambulanza e di automedica Pubblica Assistenza Croce Bianca Torino
  12. ^ Robertson-Steel, I. (фебруар 2006). „Evolution of triage systems”. Emerg Med J. 23 (2): 154—5. PMC 2564046 Слободан приступ. PMID 16439754. doi:10.1136/emj.2005.030270. 
  13. ^ а б Soubiran A., Le baron Larrrey, chirurgien de Napoleon, Paris, 1966
  14. ^ Марцхиони, Ј. (2004). „Ларреy, а легендарy сургеон, а цуррент wорк”. Ла Ревуе ду Пратициен. 54 (3): 342—5. ПМИД 15134246. 
  15. ^ Нотице но ЛХ/1486/79 арцхиве, басе Лéоноре, министèре франçаис де ла Цултуре

Литература[уреди | уреди извор]

  • Baker D, Cazalaà JB, Carli P (2005). Resuscitation great. Larrey and Percy--a tale of two barons. Resuscitation. 66. str. 259—62. PMID 15990216. doi:10.1016/j.resuscitation.2005.03.009. 
  • Beasley AW (2000). To study the healing art. The Australian and New Zealand Journal of Surgery. 70. str. 892—7. PMID 11167578. doi:10.1046/j.1440-1622.2000.01989.x. 
  • Bissi, A. (1989). [Not Available]. Kos (na jeziku: Italian). str. 38—47. PMID 11629939. 
  • Bodemer CW (1982). Baron Dominique Jean Larrey, Napoleon's surgeon. Bulletin of the American College of Surgeons. 67. str. 18—21. PMID 10315971. 
  • Brewer LA (1986). Baron Dominique Jean Larrey (1766-1842). Father of modern military surgery, innovater, humanist. The Journal of Thoracic and Cardiovascular Surgery. 92. str. 1096—8. PMID 3537533. 
  • Haddad FS (2004). Baron Larrey: a role model to be emulated. Journal of the American College of Surgeons. 199. str. 519. PMID 15325631. doi:10.1016/j.jamcollsurg.2004.05.266. 
  • Burton, June K. (2001). Two “Better Halves” in the Worst of Times - Adrienne Noailles Lafayette (1759-1807) and Fanny Burney d’Arblay (1752-1840) as Medical and Surgical Patients under the First Empire (PDF) (objavljeno 26. 1. 2001). str. 18—21. 
  • Csillag, I. (1984). Ferenc Eckstein and military surgery during the Napoleonic wars (Dominique-Jean Larrey) [Ferenc Eckstein and military surgery during the Napoleonic wars (Dominique-Jean Larrey)]. Orvosi Hetilap (na jeziku: Hungarian). 125. str. 467—70. PMID 6366693. 
  • DIBLE JH (1959). D. J. Larrey, a surgeon of the revolution, consultate, and empire. Medical History. 3. str. 100—7. PMC 1034461 Slobodan pristup. PMID 13643144. 
  • DiGioia JM, Rocko JM, Swan KG (1983). Baron Larrey. Modern military surgeon. The American Surgeon. 49. str. 226—30. PMID 6342487. 
  • Egeblad, K. (1979). [Not Available]. Dansk Medicinhistorisk Årbog (na jeziku: Danish). str. 1979;132—59. PMID 11628370. 
  • Egeblad, K. (1978). [Not Available]. Dansk Medicinhistorisk Årbog (na jeziku: Danish). str. 77—123. PMID 11627862. 
  • Fackler ML (1989). Misinterpretations concerning Larrey's methods of wound treatment. Surgery, Gynecology & Obstetrics. 168. str. 280—2. PMID 2645668. 
  • Faria MA (1990). Dominique-Jean Larrey: Napoleon's surgeon from Egypt to Waterloo. Journal of the Medical Association of Georgia. 79. str. 693—5. PMID 2212907. 
  • Feinsod, Moshe (2002). The amputated leg--a tale of scientific curiosity--1792. Harefuah. 141 (objavljeno februar 2002). str. 210—2, 220. PMID 11905097. 
  • Feinsod, M (1998). The surgeon and the Emperor--a humanitarian on the battlefield. Harefuah. 135 (objavljeno 1. 11. 1998). str. 340—3, 408. PMID 10911440. 
  • Feinsod, M; Aharon-Peretz, J (1994). Baron Larrey's description of traumatic aphasia. Journal of the history of the neurosciences. 3 (objavljeno januar 1994). str. 45—52. PMID 11618806. doi:10.1080/09647049409525587. 
  • Ferrarelli, L (1954). The physicians of the Emperor. Minerva chirurgica. 9 (objavljeno 15. 1. 1954). str. 32—5. PMID 13153977. 
  • Haas, L F (1994). Dominique Jean Larrey (1766-1842). J. Neurol. Neurosurg. Psychiatr. 57 (objavljeno februar 1994). str. 133. ISSN 0022-3050. PMC 1072437 Slobodan pristup. PMID 8126493. doi:10.1136/jnnp.57.2.133. 
  • Haddad, Farid S; Welling, DR; Rich, NM (2004). Baron Larrey: a role model to be emulated. J. Am. Coll. Surg. 199 (objavljeno septembar 2004). str. 519. PMID 15110817. doi:10.1016/j.jamcollsurg.2004.05.266. 
  • Hakulinen, E (1989). The French revolution--a revolution even for health care. Lakartidningen. 86 (objavljeno 12. 7. 1989). str. 2535—7. PMID 2674570. 
  • HALL, D P (1959). Our surgical heritage; Europe. Am. J. Surg. 98 (objavljeno jul 1959). str. 130—1. PMID 13661525. 
  • Hau, T (1982). The surgical practice of Dominique Jean Larrey. Surgery, gynecology & obstetrics. 154 (objavljeno januar 1982). str. 89—94. PMID 7031942. 
  • Hillemand, P; Gilbrin, E (1978). Not Available. Histoire des sciences médicales. 12. str. 255—7. PMID 11627946. 
  • Jellinek, E H (2002). An unlikely aphasiologist: D J Larrey (1766-1842). Journal of the Royal Society of Medicine. 95 (objavljeno jul 2002). str. 368—70. PMC 1279946 Slobodan pristup. PMID 12091516. doi:10.1258/jrsm.95.7.368. 
  • Jensen, J E (1981). Napoleonic medicine. Maryland state medical journal. 30 (objavljeno jul 1981). str. 66—8. ISSN 0025-4363. PMID 7024659. 
  • Lefebvre, P; Cornet, A; Sicard, A (1990). Not Available. Histoire des sciences médicales. 24. str. 259—63. PMID 11638332. 
  • Lefebvre, P; Cornet, A; Sicard, A (1995). The transfer of Baron Larrey's ashes from the Père Lachaise cemetery to the Invalides (December 14–15, 1992). Histoire des sciences médicales. 29. str. 23—7. PMID 11640449. 
  • Leonov, I T (1992). D. J. Larrey and N. I. Pirogov (on the 225th anniversary of the birth of D. J. Larrey). Vestn. Khir. Im. I. I. Grek. 149. str. 117—9. PMID 1341349. 
  • Marchioni, Jean (2004). Larrey, a legendary surgeon, a current work. La Revue du praticien. 54 (objavljeno 15. 2. 2004). str. 342—5. PMID 15134246. 
  • McIntyre, Neil (2002). The Barons Larrey: Dominique Jean (1766-1842); Hippolyte (1808-1895). Journal of medical biography. 10 (objavljeno avgust 2002). str. 185. PMID 12114954. 
  • Mirskiĭ, M B (2007). An outstanding field surgeon (devoted to th 240th anniversary of D. Larrey's birth. Voenno-meditsinskiĭ zhurnal. 328 (objavljeno januar 2007). str. 75—9. PMID 17436718. 
  • Moore, A R (1978). Preanesthetic mastectomy: a patient's experience. Surgery. 83 (objavljeno februar 1978). str. 200—5. PMID 341385. 
  • Nau, Jean-Yves (2005). I, Dominique Jean Larrey, baron and surgeon in chief of the Grand Army. Revue médicale suisse. 1 (objavljeno 12. 1. 2005). str. 186. PMID 15773223. 
  • O'Sullivan, S T; O'Shaughnessy, M; O'Connor, T P (1995). Baron Larrey and cold injury during the campaigns of Napoleon. Annals of plastic surgery. 34 (objavljeno april 1995). str. 446—9. PMID 7793796. doi:10.1097/00000637-199504000-00020. 
  • Pai-Dhungat, J V; Parikh, Falguni (2006). Medical philaely (Medical theme on stamps). Dominique J. Larrey (1766-1842). Northern France Ambulance, 1918 stamp, Grenada-1970. The Journal of the Association of Physicians of India. 54 (objavljeno oktobar 2006). str. 811. PMID 17214278. 
  • Quijano-Pitman, F (1997). Surgical drainage with rubber tubes and Baron Larrey's mobile ambulances introduced by Dr. Ignacio Gama. Gaceta médica de México. 133. str. 249. PMID 9303873. 
  • Richardson, R G (1977). Larrey - what manner of man?. Proc. R. Soc. Med. 70 (objavljeno jul 1977). str. 490—4. PMC 1543132 Slobodan pristup. PMID 331340. 
  • Rich, Norman M; Burris, David G; Welling, David R; Rignault, Daniel P (2006). The Larrey legacy: two hundred years on. Current surgery. 63. str. 119—21. PMID 16520113. doi:10.1016/j.cursur.2005.12.008. 
  • Rüttimann, B (1979). Larrey's amputation technic. Gesnerus. 36. str. 140—55. PMID 381112. 
  • Skandalakis, Panagiotis N; Lainas, Panagiotis; Zoras, Odyseas; Skandalakis, John E; Mirilas, P (2006). "To afford the wounded speedy assistance": Dominique Jean Larrey and Napoleon. World journal of surgery. 30 (objavljeno avgust 2006). str. 1392—9. PMID 16850154. doi:10.1007/s00268-005-0436-8. 
  • Soubiran, A (1966). Larrey. The providence of soldiers (1766-1842). La Presse médicale. 74. str. 1785—6. PMID 5328565. 
  • Stembrowicz, W (1995). Dominique Jean Larrey (1766-1842) the author of the work: On wounds of the pericardial sac and heart. Archiwum historii i filozofii medycyny / Polskii Towarzystwo Historii Medycyny i Farmacji. 58. str. 311—28. PMID 11624807. 
  • James J. Walsh. Dominique-Jean Larrey. Catholic Encyclopedia. 
  • Wangensteen, S D; Wangensteen, O H (1971). Successful pre-Listerian antiseptic management of compound fracture: Crowther (1802), Larrey (1824), and Bennion (ca. 1840). Surgery. 69 (objavljeno jun 1971). str. 811—24. PMID 4931133. 
  • Welling, David R; Burris, David G; Rich, Norman M (2006). Delayed recognition – Larrey and Les Invalides. J. Am. Coll. Surg. 202 (objavljeno februar 2006). str. 373—6. PMID 16427565. doi:10.1016/j.jamcollsurg.2005.08.024. 
  • Wilson, T (1997). The ambulance - Larrey's legacy. Scalpel & tongs: American journal of medical philately. 41. str. 82—3. PMID 11619525. 
  • Wybieralski, A (1966). Dominique Jean Larrey (1766-1842) On the 200 anniversary of his birth. Archiwum historii medycyny. 29. str. 313—20. PMID 5335562. 
  • Zimmerman, L M (1968). Humanity and compassion in medicine (Ambroise Paré, Baron Dominique-Jean Larrey). The Chicago Medical School quarterly. 27. str. 233—4. PMID 4913343. 
  • The immediate care of the eyes in Napoleonic France. Anaesthesia. 31 (objavljeno april 1976). 1976. str. 439. PMID 776029. doi:10.1111/j.1365-2044.1976.tb12341.x. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dominik_Lare&oldid=27747500”