ФК Кјево

С Википедије, слободне енциклопедије
Кјево
Пуно имеAssociazione Calcio ChievoVerona SrL
НадимакMussi Volanti (Летећи магарци)
Основан1929.
Угашен2021.
СтадионСтадион Марк Антонио Бентегоди,
Верона, Италија
Капацитет38.402
ПредседникИталија Лука Кампедели
МенаџерИталија Доменицо Ди Царло
ЛигаСерија D
2020/21.Серија Б, 8. место
Домаћа опрема
Гостујућа опрема
Трећа опрема

ФК Кјево (итал. Associazione Calcio ChievoVerona SrL) је био фудбалски клуб из Вероне, Италија. Клуб је основан 1929. године у Кјеву,[1] малом насељу у предграђу Вероне са око 4.500 становника. Кјево је своје мечеве играо на стадиону Марк Антонио Бентегоди, који има капацитет од 38.402 места.

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло клуба (1929-1945)[уреди | уреди извор]

Клуб је основан 6. септембра 1929. године.[1] Активност клуба у првим годинама је спорадична, углавном учествују на турнирима или играју пријатељске утакмице.[1] Прву званичну утакмицу Кјево је одиграо против Домељаре 8. новембра 1931. године, коју је победио 1:0, али је победа додељена противнику након жалбе.[1] Из тог раног периода клуба остао је запамћен Умберто Бусани, који је играо за клуб две године.[1] 1936. године, клуб је због финансијских проблема угашен.

Опоравак након рата (1945-1951)[уреди | уреди извор]

Клуб је поново покренут 1948. и учествовао је у првенству Друге дивизије, захваљујући напорима председника клуба Алесандра Рекије и тренера Марија Брацолија.[2] Након освојеног трећег места у првој сезони и напретка у другој под вођством новог тренера Умберта Рогнинија, клуб је у сезони 1950/51., предвођен Лелијом Кавалеријем заузео прво место и остварио пласман у венецијску Прву дивизију.[2]

Првенство Венеције (1951-1960)[уреди | уреди извор]

Прва сезона у вишем рангу била је катастрофална. Екипа је у 30 кола освојила само 14 бодова, чиме је заузела последње место, али без последица, пошто те сезоне није било испадања.[3] Једина позитивна ствар из сезоне 1951/52 је деби Бруна Вантинија, нападача који је завршио каријеру 1971. и који је за то време постигао рекордних 159 голова за Кјево.[3] Преседник клуба од 1953. до 1955. био је Лодовико Јорио.[3] Следећа сезона је поново била тешка и Кјево је на крају обезбедио опстанак, док су се у трећој сезони у првој дивизији пласирали у средину табеле.[3] 1957. клуб је почео да игра утакмице на новом стадиону Карлантонио Ботађисио.[3] 1959. због реструктурирања такмичења клуб је поново смештен у Другу категорију, али је исте сезоне, сада под именом Карди Кјево из спонзорских разлога, изборио повратак у Прву категорију, победом у баражу над Сан Мартином (1:1 и 2:0).[3]

Почетак Кампеделијеве ере (1960-1970)[уреди | уреди извор]

Под председником Артуром Спадом, клуб је био у Првој категорији све до 1963. када је испао у Другу категорију.[4] 1964. председник клуба је постао, додуше не задуго, Луиђи Кампедели, који се испоставио као кључна фигура за успехе клуба у будућности.[4] На крају сезоне 1964/65. клуб је изборио повратак у Прву категорију, а председништво клуба преузео је Умберто Ботаћини.[4] На крају сезоне 1966/67. Кјево је поново испао у Другу категорију, а повратак у Прву категорију, иако изборен на терену, није се десио следеће сезоне, због финансијских проблема.[4] У сезони 1968/69. Кјево се вратио у Прву категорију.[4]

Нови хоризонти (1970-1980)[уреди | уреди извор]

На чело клуба 1969. године вратио се Јорио који је ту позицију држао до 1975, када га је кратко заменио Ђузепе Монтресор, а након годину дана председник је постао Ђузепе Кампендели.[5] Након сезоне у Првој категорији, клуб је од сезоне 1970/71 играо у Промоцији, одакле се после 4 сезоне, у сезони 1974/75 изборио за наступ у Серији D, где је играо до краја деценије.[5] Ову деценију обележио је Никола Ћићоло, који је у клубу провео од 1973. до 1978. као играч и као тренер.[5]

Професионални фудбал (1980-1990)[уреди | уреди извор]

На почетку декаде, председништво клуба од Кампенделија преузео је Франко Ботаћини.[6] Сезона 1980/81 била је последња за клуб у Серији D, након реорганизације, клуб је смештен у ново Интеррегионално првенство.[6] Фернандо Ригети постаје нови председник, на крају чијег петогодишњег мандата клуб је у сезони 1985/86. играо бараж за пласман у Серију Ц2.[6] Басано је био бољи после пенала, али је накнадно кажњен због неправилности у току сезоне и Кјево је изборио промоцију у Серију Ц2.[6] Од сезоне 1986/87 и промоције у Серију Ц2 Кјево је почео да игра на стадиону Марк Антонио Бентегоди, на ком је до тад само Верона била домаћин.[7] на Под новим председником Бруном Гаронцијем, клуб је у следеће две сезоне био 4. у Серији Ц2, да би у сезони 1988/89. освојио серију Ц2, три кола пре краја и тиме се пласирао у Серију Ц1.[6]

Из Серије C у Серију Б (1990-2000)[уреди | уреди извор]

Након шестог места у првој сезони у Серији Ц1, Гаронци напушта клуб, а нови председник поново постаје Луиђи Кампендели.[8] У сезони 1990/91 клуб се борио са опстанак, док је следеће две борио за место које води у виши ранг.[8] 1992. Луиђи Кампендели је изненада умро, а уместо њега, нови председник постао је његов најстарији син Лука.[8] Један од првих потеза новог председника је било постављање бившег играча Ђованија Сарторија за спортског директора клуба, што се показало као веома значајно у годинама успеха које су дошле.[9] У сезони 1993/94 предвођен тренером Малезанијем, Кјево је освојио прво место у Серији Ц1 и тиме се први пут у историји квалификовао за Серију Б.[8] 10. децембра 1994. одигран је и први дерби са Вероном, који је завршен 1:1.[8] Малезани је у следеће три сезоне освојио 13., 14. и 7. место, пре него што је изненада напустио клуб на крају сезоне 1996/97, а заменио га је Силвио Балдини.[8] Након једне сезоне Балдинија је заменио Доменико Касо, који је добио отказ после 14 кола сезоне 1998/99.[8] Њега је заменио Лоренцо Балестро, а ускоро му је придодат и Лучано Мијани, па је тако оформљен дует који је водио клуб у Серији Б до краја текуће и у следећој сезони 1999/00.[8] На крају сезоне у Ређину су прешли Масимо Марацина, најбољи стрелац клуба са 16 голова и Андреа Занкета, преко уговора о сувласништву.[10][11][12][13]

Пласман у европска такмичења (2001-2007)[уреди | уреди извор]

Као појачање доведен је из Ђенове Кристијан Манфредини,[14] а из Болоње позајмљен је бразилац Ериберто.[15] Предвођен новим тренером Делнеријем Кјево се у сезони 2000/01 изборио за историјски први пласман у Серију А.[16] На крају сезоне у клуб су враћени Марацина и Занкета, доведени су Лупатели из Роме и Перота из Барија, а Ериберто је откупљен од Болоње.[17][17][18][19]

Фантастичну дебитантску сезону 2001/02 обележило је неколико момената попут низа одличних резултата против великана италијанског фудбала, први дерби са Хелас Вероном у Серији А 18. новембра 2001. године и погибија нападача Мајелеа.[16][20] На крају сезоне Кјево, са одличним саставом, углавном у нападачки орјентисаној формацији 4-4-2, који су између осталих чинили Коради, Марацина, Ериберто, Манфредини, Перота, Лупатели и капитен Корини, освојио је 5. место на крају сезоне, са само бодом мање од четвртопласираног Милана, чиме се квалификовао за Куп УЕФА следеће сезоне.[16][20] На крају сезоне Коради је продат Лацију,[21] као појачање у нападу доведен је искусни Оливер Бирхоф, а са позајмице вратио се Стефано Пелисијер.[22]

Прве утакмице на европској сцени Кјево је одиграо против Црвене Звезде.[16] Након 0:0 у првој утакмици у Београду, Кјево је поражен са 2:0 у реваншу, чиме је завршио такмичење у првом колу Купа УЕФА.[16] Након нешто слабијег старта, Кјево је до краја сезоне ухватио ритам, али ипак освајањем 7. места у сезони 2002/03, нису успели да се поново квалификују за Куп УЕФА.[16]

Сезона 2003/04 била је лошија од претходне. Клуб је освојио 9. место, а на крају сезоне Луиђи Делнери је напустио клуб.[16] Такође, у трансферу вредном 7.2 милиона евра, Перота је прешао у Рому.[23]

Марио Берета, који је заменио Делнерија, имао је солидан почетак, јер је први пораз Кјево доживео у 8. колу, међутим у наставку сезоне клуб је одлично играо кући и очајно у гостима што је узроковало борбу за опстанак и промену на клупи.[16] Маурицио ДиАнђело је заменио Берету, а клуб је победама над Сијеном и Болоњом и ремијем у задњем колу са Ромом обезбедио 15. место и опстанак у лиги.[16]

У сезони 2005/06 предвођени новим тренером Ђузепеом Пилоном, Кјево је играо фантастично и на крају сезоне освојио је 7. место и пласман у Куп УЕФА.[24] Ипак, након расплета и казни узрокованих афером калчополи, Кјево је сезону завршио на 4. месту, чиме је стекао право учешћа у квалификацијама за Лигу Шампиона.[16]

У сезони 2006/07 Кјево је почео од трећег кола квалификација за Лигу Шампиона, где их је избацио Левски из Софије (пораз 0:2 у првој утакмици и 2:2 у реваншу, са два гола Амаурија)[24], а у првом колу квалификација за Куп УЕФА, боља је била португалска Брага (пораз од 2:0 у првој утакмици и победа од 2:1 у реваншу, након што је Брага у продужетку постигла гол за пролаз даље).[16][24] Због лоших резултата клуба Пилон је смењен након 6. кола, а као замена враћен је Делнери, који се борио за опстанак.[16][24] У купу Кјево је стигао до четвртфинала, где их је избацила Сампдорија.[25] О опстанку у задњем колу одлучивала је утакмица са Катанијом, која се такође борила за опстанак, на неутралном терену у Болоњи.[16][24] Победом од 2:0 Катанија је сачувала прволигашки статус и послала је Кјево на 17. место, који је испао у нижи ранг.[16][24][26] У сезони Кјево је прошао невероватан пут, где су од квалификација за Лигу Шампиона, за девет месеци дошли до испадања у Серију Б.[24]

Повратак у Серију А (2007-19)[уреди | уреди извор]

Кјево је у сезони 2007/08 предводио Ђузепе Јакини, који је успео да освоји прво место у Серији Б и тако клуб врати у Серију А.[27] У прелазном року клуб је појачао одбрану довођењем искусног репрезентативца Мариа Јепеса из Париз Сен Жермена.[28]

Сезона после повратка у Серију А није почела сјајно. Након само 6 освојених поена у првих 10 кола, дошло је до промене на клупи, а Јакинија је заменио Доменико Ди Карло.[29] Промена у резултатима је дошла након зимске паузе, захваљујући чему је Кјево коло пре краја победом над Болоњом осигурао опстанак.[29] На крају сезоне Кјево је завршио као 16. на табели.[29]

Ди Карло је предводио клуб и у сезони 2009/10, коју је клуб завршио на 14. месту.[30] На крају сезоне Ди Карло је преузео Сампдорију, а заменио га је Стефано Пиоли.[31] У прелазном року клуб се појачао довођењем Сирила Тереоа из Шарлрое,[32] а Јепес, коме је истекао уговор, је прешао у Милан.[28][33]

Иако је у једном моменту сезоне 2010/11 Кјево био водећа екипа Серије, на крају се ипак борио за опстанак, што је и остварио ремијем са Јувентусом (2:2) у 36. колу.[31] На крају сезоне Кјево је позајмио од Милана перспективног нападача Алберта Пелоскија,[34] из Мехенгалдбаха доведен је амерички репрезентативац Мајкл Бредли,[35] а из Бреше је преко уговора о сувласништву доведен Перпарим Хетемај.[36][37][38]

У сезони 2011/12, на клупу се вратио Ди Карло.[39] Од већих резултата ту су победе кући над Наполијем и Фјорентином (обе са по 1:0) и нерешен резултат против Јувентуса у гостима (1:1).[39] У Купу Италије Кјево је стигао до четвртфинала, а првенство је завршио на 10. месту.[39] У јануару је од Ђенове позајмљен Даинели, који је на крају позајмице раскинуо уговор са Ђеновом и прешао у Кјево.[40] Кјево је са Миланом договорио још једну годину позајмице Палоскија, који је постигао 5 голова за клуб у првој сезони,[41] клуб је напусти Бредли, који је продат Роми,[42] док је откупљен Брешин удео у уговору са Хетемајем.[43]

5 пораза у првих 6 кола сезоне 2012/13, коштао је Ди Карла посла, а заменио га је Еуђенио Корини,[44] који је имао одличан старт на клупи Кјева, пошто је на првој утакмици остварио гостујућу победу у дербију Вероне (1:0).[45] У купу Кјево је испао у четвртом колу, када их је поразила Ређина са 1:0.[46] У јануару 2013. Кјево је купио половину права на Палоскија.[47] Клуб се до краја сезоне борио за опстанак, што се на крају и десило, заузимањем 12. места.[44] На крају сезоне Корини је напустио клуб, пошто није успео да се договори са клубом око наставка сарадње,[48] а клуб је због истека уговора, након непуних 13 година, напустио Луциано.[49]

Сезона 2013/14 је почела лошије него претходна. Предвођен новим тренером Ђузепеом Санином, Кјево је у првих 10 кола освојио само 4 бода.[50] Клуб је прибегао решењу од претходне сезоне и довео је поново Коринија.[50] У купу Кјево је стигао до осмине финала, где их је поразила Фјорентина (2:0).[51] На крају Кјево је освојио 15. место и продужио је боравак у Серији А.[50] На крају сезоне клуб се појачао довођењем искусног Мариана Изка из Катаније,[52] а позајмљени су млади дефанзивац Интера Кристијано Бираги,[53] и средњак из Милана Валтер Бирса.[54] Палоски, стрелац 13 голова за клуб у тек завршеној сезони, постао је само играч Кјева, пошто је откупљен удео Милана у његовом уговору,[47] док је Терео, након четири године у клубу, продат Удинезеу.[32] Након 22 године, један од аутора успона Кјева, спортски директор Сартори, је напустио клуб.[9]

Захваљујући позитвним искуствима из претходне две сезоне, Корини је добио прилику да почне сезону 2014/15 на клупи Кјева.[55] Ипак, почетак ове сезоне је изгледао као копија претходне, јер је клуб освојио само 4 поена у првих 7 кола, што је довело до промене на клупи, где је Коринија заменио Роландо Маран.[55] Промена је дала резултате и 5 кола пре краја Кјево је обезбедио опстанак, а на крају сезоне пласирао се на 14. место.[55] Маран је на крају сезоне потписао нови трогодишњи уговор.[56]

Сезона 2015/16 била је мирнија од претходних. Са освојених 50 бодова Кјево се пласирао у средину табеле на 9. место, а од већих резултата запамћене су победа на Лацијем кући од 4:0, као и ремији са Ромом кући (3:3) и Јувентусом у гостима.[56] Кјево се појачао довођењем довођењем младог дефанзивца Матије Банија из Про Верчелија, са опцијом да остане још једну годину на позајмици.[57] У јануару 2016. године Палоски је продат Свонзију.[58]

Сезона 2016/17 је почела одлично победом над Интером.[59] Крај сезоне клуб је дочекао на 14. месту, са обезбеђеним опстанком неколико недеља пре краја сезоне.[59]

Сезона 2017/18 била је сезона серија успона и падова. 3 кола пре краја, Маран је добио отказ, а Кјево је на преосталим утакмицама са Кротонеом, Болоњом и Бенвентом требао да води његова замена Лоренцо D'Ана.[60][61] Победом на Кротонеом од 2:1, преокретом против Болоње (такође победа од 2:1) и на крају победом кући над Беневентом од 1:0, клуб је у задњем колу обезбедио опстанак у Серији А.[60] На крају сезоне за клуб је потписао Филип Ђорђевић, коме је истекао уговор са Лацијом,[62] док је Даинели прешао у Ливорно.[63]

Следећу сезону клуб је почео са минусом од 3 бода, који су одузети као казна због лажирања рачуноводствених података.[64][65] Лош старт клуба довео је до прве промене на клупи у сезони, када је D'Ану заменио бивши селектор Италије Ђан Пјеро Вентура.[61][64] Након 4 утакмице, на којима је само против Болоње освојио бод, Вентура даје отказ, у помоћ је позвано познато лице у виду Доменика Ди Карла.[64][66][67] Ипак ни промена тренера није помогла у остатку сезоне, који се претворио у лагану агонију ка неизбежном испадању.[64] На крају сезоне пензионисао се легендарни нападач и капитен Пелисијер, кога је клуб купио још 2000. године, али је заиграо тек 2002. године, а за клуб је одиграо 517 утакмица и постигао је 139 голова.[68][69] Клуб су напустили Бани, који је продат Болоњи и Јарошињски, кога је купила Ђенова,[57] а Хетемај је прешао у Беневенто.[37]

Реконструкција (2019- )[уреди | уреди извор]

Сезону у нижем рангу Кјево је почео са новим тренером Микелеом Марколином.[70] Након серије промењивих резултата, као замена доведен је Алфредо Аљети.[70] У сезони која је прекидана због пандемије, Кјево се пласирао у бараж за Серију А.[70] Након стресног пролаза у првом колу над Емполијем (1:1 након продужетака, пролаз због бољег пласмана у лигашком делу, са чак три промашена пенала у регуларном делу утакмице),[71] у полуфиналу боља је била Специја (победа 2:0, пораз 3:1 и пролаз Специје због правила о бољем пласману у лигашком делу првенства).[70][72][73]

У Купу Италије Кјево је испао у другом колу, поразом на пенале од Катанцара.[74][75]

Кјево у европским такмичењима[уреди | уреди извор]

Сезона Такмичење Коло Држ. Клуб Резултат УЕФА
коеф.
2002/03 УЕФА куп 1. коло Савезна Република Југославија Црвена звезда 0-0, 0-2 1.0
2006/07 Лига шампиона 3. коло кв. Бугарска Левски Софија 0-2, 2-2 2.5
2006/07 УЕФА куп 1. коло Португалија Брага 0-2, 2-1

Укупни УЕФА коефицијент: 3.5

Дерби Вероне[уреди | уреди извор]

Утакмица Кјева против градског ривала Хелас Вероне назива се "Дерби Вероне", "Дерби Скала" (итал. Derby della Scala), по италијанској племићкој породици која је владала Вероном у средњем веку[76] или "Арена Дерби", као референца на римски амфитеатар, симбол града.[45] Због чињенице да је Кјево већину своје историје провео по нижим лигама, за разлику од Хелас Вероне, први дерби између ова два клуба одигран је тек 10. децембра 1994. у Серији Б и завршен је са 1:1.[8] Како је Кјево на крају сезоне 2000/01. изборио пласман у Серију А, испунили су се сви предуслови да Верона постане пети град у Италији који у Серији А има дерби (после Милана, Торина, Рима и Ђенове).[76] 19. новембра 2001. одигран је први дерби у Серији А, који је Кјево, након вођства од 2:0, изгубио са 3:2.[77] У другом дербију сезоне 24.3.2002. године, Кјево је као домаћин добио са 2:1.[78][79] Трећи дерби Вероне у Серији А одигран је тек 11 година касније, када се Верона вратила у највиши ранг.[80][81] Чак и када је Кјево у сезони 2007/08 играо у Серији Б, није било дербија пошто је Верона играла у Серији Ц1.[79]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Историја Кјева је нераскидиво повезана са компанијом Палуани из Вероне, која производи панетоне и чији власници, породица Кампедели, од 1964. године учествује у раду клуба.[4][7][82] Осамдесетих се клуб чак и звао "Палуани Верона".[82]

У време неког од првих дербија током деведесетих у Серији Б, навијачи Вероне, клуба који је старији и успешнији, су "прозивали" навијаче Кјева "да ће Кјево играти против Вероне у Серији А, када магарци буду летели".[83] У инат томе, навијачи Кјева су се почели називати "Летећи магарци" (итал. Mussi Volanti), kada su u sezoni 2001/02 imali derbi u Seriji A.[76]

Uspesi[уреди | уреди извор]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Le origini dell'A.C. ChievoVerona”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  2. ^ а б „La ripresa nel Dopoguerra”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  3. ^ а б в г д ђ „Campioni Veneti”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  4. ^ а б в г д ђ „Inizia l'epopea Campedelli”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  5. ^ а б в „Nuovi orizzonti”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  6. ^ а б в г д „Il calcio professionistico”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  7. ^ а б „Getting to know: Chievo Verona”. www.bwfc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-27. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з „Dalla Serie C alla Serie B”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  9. ^ а б „Chievo sporting director resigns | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  10. ^ „Massimo Marazzina, il principe di provincia che ha fallito con la Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-16. 
  11. ^ „Povero Parisi, è già finita l' illusione - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  12. ^ „Chievo, i segreti del miracolo Non sbagliamo un acquisto - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  13. ^ Guglielmo, Malfitano Mimmo, Longhi. „Il Napoli insegue la torre”. archiviostorico.gazzetta.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  14. ^ „Lorieri e Sussi, si tratta - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  15. ^ „Cambia aria il brasiliano che qui non s'è mai affermato - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ „La scalata all'Europa”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  17. ^ а б „Salas, Moratti convince la Lazio - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  18. ^ „la Repubblica/calciomercato: Il buonsenso del Chievo 'Prima pandoro poi calcio'”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-02-16. 
  19. ^ „Chievo, un n.1 con lo scudetto - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  20. ^ а б „'I Mussi volano': il Chievo di Delneri | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  21. ^ „Massimo Marazzina, il principe di provincia che ha fallito con la Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  22. ^ „Il Chievo è retrocesso: da Barzagli a Julio Cesar, i migliori giocatori passati dai 'mussi volanti' | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  23. ^ „Repubblica.it/sport/calcio/calciomercato: Perrotta in giallorosso, è fatta Gilardino chiama la Roma”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-03-06. 
  24. ^ а б в г д ђ е „Pillon e Calciopoli: la parentesi del Chievo in Champions | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  25. ^ „Bonazzoli-Delvecchio e il Chievo è fuori - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-05. 
  26. ^ „Catania, prova d'orgoglio il Chievo saluta la serie A - Serie A - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-02-14. 
  27. ^ „È ancora Serie A!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  28. ^ а б „AC Milan to sign Chievo defender Mario Yepes - report | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-28. 
  29. ^ а б в „Una salvezza miracolosa”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  30. ^ „Avanti con Di Carlo”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  31. ^ а б „Cambio alla guida”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  32. ^ а б „Udinese signs striker Cyril Thereau from Chievo”. AP NEWS. Приступљено 2021-02-28. 
  33. ^ „FINISHED: Mario Yepes Thanks Chievo And Looks Forward To Dream Milan Move | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-28. 
  34. ^ „Official: AC Milan's Alberto Paloschi joins Chievo on season-long loan | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  35. ^ „Michael Bradley completes move to Italian club A.C. Chievo Verona | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  36. ^ „Il Napoli punta su Pandev, Roma: si chiude Stekelenburg - La Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2021-02-28. 
  37. ^ а б „Ufficiale: Perparim Hetemaj al Benevento”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2019-09-02. Приступљено 2021-02-28. [мртва веза]
  38. ^ „Hetemaj joins Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  39. ^ а б в „Il ritorno di Mimmo”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  40. ^ „Official: Chievo sign Dainelli | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  41. ^ „Chievo keep Paloschi”. Eurosport (на језику: енглески). 2012-07-09. Приступљено 2021-02-15. 
  42. ^ Cummings, Michael. „Michael Bradley to AS Roma: High-Profile Transfer Big for Bradley and USMNT”. Bleacher Report (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  43. ^ „Chievo sign other half of Hetemaj | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  44. ^ а б „Tanti auguri, Presidente!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  45. ^ а б „Verona-Chievo 0-1: Lazarevic al 92' regala la prima gioia a Corini”. la Repubblica (на језику: италијански). 2013-11-23. Приступљено 2021-02-27. 
  46. ^ „Reggina shock Chievo in Coppa | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  47. ^ а б June 2014, FourFourTwo Staff 19. „Chievo buy out Milan's share in Paloschi”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  48. ^ „Corini explains Chievo exit | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  49. ^ „Luciano set for Mantova switch | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  50. ^ а б в „Dalla salvezza al Tricolore”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  51. ^ „Coppa: Fiorentina flatten Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  52. ^ „Chievo pick up Izco | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  53. ^ „Chievo sign Inter's Biraghi | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  54. ^ „Official: Birsa to Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  55. ^ а б в „Ritorno al passato”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  56. ^ а б „A caccia di record”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  57. ^ а б „Official: Chievo sell Bani and Jaroszynski | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  58. ^ „Swansea sign Chievo striker Paloschi”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  59. ^ а б „La storia continua”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  60. ^ а б „Insieme siamo più forti!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  61. ^ а б „Chievo, Ventura ufficiale: è il nuovo allenatore | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  62. ^ „Official: Chievo sign Djordjevic | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  63. ^ „Calciomercato Livorno, presentati Kozak e Dainelli”. corrieredellosport.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-28. 
  64. ^ а б в г „Il sogno spezzato”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  65. ^ „Chievo get three point deduction | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  66. ^ „Salernitana-Chievo, Kiyine dedica il goal a Ventura: "L'hanno fatto come una merda" | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  67. ^ „Chievo e Ventura, addio: ufficiale il ritorno di Di Carlo | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  68. ^ „El Nápoles acaba la Serie A con derrota ante el Bolonia”. Mundo Deportivo (на језику: шпански). 2019-05-25. Приступљено 2021-02-15. 
  69. ^ „Chievo, Sergio Pellissier annuncia ufficialmente il ritiro a 40 anni | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  70. ^ а б в г „Ricostruire”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  71. ^ „Cronaca e tabellino Chievo Verona v Empoli, Serie B. 04/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  72. ^ „Cronaca e tabellino Chievo Verona v Spezia, Serie B. 08/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  73. ^ „Cronaca e tabellino Spezia v Chievo Verona, Serie B. 11/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  74. ^ „Coppa: Chievo and Frosinone crash out | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  75. ^ „Coppa Italia 2020-21 | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  76. ^ а б в „Derby della Scala: Bentegodi Battle | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-27. 
  77. ^ „Verona derby top dogs” (на језику: енглески). 2001-11-19. Приступљено 2021-02-27. 
  78. ^ „Archive | Lega Serie A”. www.legaseriea.it (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 2021-02-27. 
  79. ^ а б „Flying Donkeys soar again, with 'Genius' back in the Chievo saddle | Paolo Bandini”. the Guardian (на језику: енглески). 2013-11-25. Приступљено 2021-02-28. 
  80. ^ News, Taiwan. „Chievo beats Hellas Verona 1-0 in rare derby | Taiwan News | 2013/11/24”. Taiwan News. Архивирано из оригинала 03. 12. 2021. г. Приступљено 2021-02-27. 
  81. ^ „5 things to know about the Italian league”. AP NEWS. Приступљено 2021-02-28. 
  82. ^ а б Parks, Tim (2001-10-26). „Tim Parks: Italy loves Chievo Verona”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-28. 
  83. ^ „Donkeys take flight as Chievo fly high”. Irish Times. 23. 10. 2001. Приступљено 28. 02. 2021. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=FK_Kjevo&oldid=27404492”