ФК Интер Милано

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Интер
ФК Интер Милан лого.png
Пуно имеFootball Club Internazionale Milano S.p.A.
НадимакI Nerazzurri
Основан9. март 1908. год.
(пре 112 година)
 (1908-03-09)
СтадионСтадион Ђузепе Меаца, Милано
Капацитет80.018
ПредседникКина Стивен Жанг
ТренерИталија Антонио Конте
ЛигаСерија А
2019/20.Серија А, 2.
Домаћа опрема
Гостујућа опрема
Трећа опрема

Фудбалски клуб Интернационале Милано (итал. FC Internazionale Milano) фудбалски је клуб из Милана, Италија. Клуб је основан 9. марта 1908. Побуњени играчи и део управе фудбалског клуба „Милан“ оснивају нови клуб под именом „Foot-Ball Club Internazionale“, чешће називан Интер (у енглеском говорном подручју се углавном назива Интер Милано). Интер је једини клуб који није испадао из италијанске прве лиге - Серије А, у којој се тренутно и такмичи. Интер своје мечеве одиграва на стадиону Ђузепе Меаца, који је такође познат и као Сан Сиро, који има капацитет од 80.018 места. Интер је титулу првака Италије званично освајао 18 пута (титула из 2006. је због афере "Калчополи" одузета Јувентусу и додељена Интеру), 7 пута куп Италије, 5 пута суперкуп Италије, 3 пута лигу шампиона, 3 пута куп УЕФА, 2 пута интерконтинентални куп и 1 пута светско клупско првенство.

Историја[уреди | уреди извор]

Почеци и историја клуба до 1970.[уреди | уреди извор]

Сматра се да је називу Интер кумовао први председник - Ђовани Парамитиоти, који је веровао да не постоје националне границе у спорту, и да у једном клубу може играти странац као равноправни играч. Свој први скудето Интер осваја веома брзо - 1910, а други осваја 1920. Капитен екипе која је освојила први скудето био је Вирђилио Фосати рођен у Милану и брат Ђузепеа Фосатија који је освојио други скудето. Између Првог и Другог светског рата ФК Интер био је приморан да промени име у Амбросина - Интер по захтеву Бенита Мусолинија. Међутим, Интер и под другим називом осваја свој трећи скудето у новој Италијанској првој дивизији - Серији А 1930. Четврта титула освојена је 1938. Интер 1940. осваја свој први Италијански Куп, као и пету титулу шампиона. 1942. клуб је повратио своје право име - Интернационале Милано. Након рата, Интер осваја шести скудето 1953. и седми 1954. После ове две титуле Интер улази у најбоље године у историји. Током шездесетих година, Интер под вођством Хеленија Херере осваја шампионат 1963, 1965. и 1966. Најбољи моменти били су када је Интер два пута узастопно освојио Куп шампиона Европе - садашњу Лигу шампиона. Интер је први пут ово такмичење освојио 1964. против шпанског Реал Мадрида. Следећи Куп шампиона Интер осваја против португалске Бенфике. Током шездесетих година, када су освојили 3 Скудета, 2 купа шампиона и 2 интерконтинентална купа, дрес Интера носили су Луис Суарез, Ђакинто Факети, Сандро Мацола итд. Председник клуба био је Анђело Морати - отац доскорашњег председника Масима Моратија. Интер је поново играо финале Купа шампиона 1967, али је изгубио 2-1 од Селтика.

1970—данас[уреди | уреди извор]

Пратећи златне шездесете, Интер је успео да освоји своју једанаесту титулу 1971. и дванаесту 1980. Као првак из 1971, Интер у Купу шампиона долази до финала 1972, али бива поражен од Ајакса. Интер је освојио свој други и трећи Италијански куп 1978. и 1982. Интер 1989. осваја свој тринаести скудето предвођен легендарном немачком тројком - Матеус, Клинсман, Бреме. Уследио је сушни период када је "скудето" у питању па је Интер у том периоду морао да се "задовољава" освајањем трофеја у купу УЕФА. У размаку од седам година Интер је освојио три пута Куп Уефа. Први куп Уефа освојили су против Роме 1990/91, други су освојили против Салцбурга у сезони 1993/94. Своју рекордну трећу победу у УЕФА купу остварују у сезони 1997/98. победом над Лацијом од 3-0 на стадиону Парк Принчева у Паризу. У сезони 2004/05. Интер осваја куп Италије против Роме и суперкуп на почетку сезоне 2005/06 против Јувентуса. 11. маја 2006. Интер поново успева да освоји куп Италије против Роме. Четрнаести скудето Интеру се поклања 2006. после избацивања Јувентуса у другу лигу и одузимања бодова Милану због намештања утакмица. Петнаеста титула долази у витрине 2007. у сезони у којој је екипа Интера оборила читав низ рекорда у Серији А. Шеснаеста титула, а трећа за редом, је освојена 2008, али је поново као и претходне сезоне доживљен пораз у финалу купа од Роме.

Навијачи Интера

Вреди забележити да је сезона 2007/08. најављивана као сезона велике освете Јувентуса и Милана, али је Интер ипак узео и трећи Скудето за редом, овога пута у „комплетној“ Серији А. Током лета 2008. године дошло је до промене тренера, отишао је трофејни Манћини, а стигао је још успешнији Мурињо. Већ у његовој првој сезони 2008/09. прво је освојен суперкуп, потом и 17. скудето чиме је настављена доминација у италијанском фудбалу али и најављено оно што ће уследити у наредној такмичарској сезони. Сезона 2009/10. је била једна од најуспешнијих сезона у историји клуба, јер је клуб под вођством тренера Жозе Муриња успео да освоји чак три трофеја, 18. пута Скудето, 6. пута трофеј у купу Италије и 3. пута трофеј Лиге шампиона. Рангиран је као дванаести у листи ФИФА најбољих клубова 20. века.[1] До краја календарске 2010. године освојен је и 5. трофеј у италијанском суперкупу као и први трофеј клупског првака света (одн. укупно трећи трофеј у оваквом типу такмичења рачунајући два тријумфа у интерконтиненталном купу средином 60-их година прошлог века) док је доживљен пораз у првом учешћу у мечу за трофеј суперкупа Европе од Атлетико Мадрида. Последњи трофеј који су неро–азури освојили био је куп Италије 2011. године победом над Палермом у финалу. Био је то 7. трофеј за Интер у националном купу али је потом поново уследио сушни период као последица нове Јувентусове доминације. Током лета 2016. године Интер је добио нове већинске власнике из Кине који су зацртали за свој циљ повратак Интера на старе, трофејне стазе славе.

Сезона за понос 2009/10 — "Триплета"[уреди | уреди извор]

Посебно место у историји Интера заузима сезона 2009/10. када су неро–азури успели да остваре оно што ниједном италијанском клубу ни пре а ни после није успело - да освоји популарну "триплету" одн. да споји титуле првака Италије и Европе као и да освоји национални куп. А ништа није наговештавало да следи историјска сезона. Током лета 2009. године Интер су напустили Ибрахимовић, Креспо, Максвел, Бурдисо, Круз, Бонући, Дакур и Фиго (који је завршио играчку каријеру), током зимске паузе још и Вијера и Мансини па су многи стручњаци сматрали да се владавина клуба са Меаце полако завршава. Као појачања стигли су Ето, Милито, Мота, Снајдер, Лусио и Арнаутовић док су се са позајмице вратили Суазо и Кварежма, а током зиме стигли су и Пандев и Марига које је у што јачи колектив требало да укомпонује португалски стручњак Мурињо коме је то била друга сезона на клупи Интера.

Почетак сезоне није обећавао, у првој званичној утакмици Интер је у мечу за суперкуп Италије изгубио од Лација са 1:2. На старту серије А уследио је реми на Меаци са Баријем, али је велики тријумф у миланском дербију против тада домаћина Милана од 4:0 показао свима да је Интер спреман за велика дела. До краја првенствене трке неро–азури су водили велику борбу са Ромом, а 18. "скудето" је обезбеђен тек у последњем колу тријумфом над домаћом Сијеном од 1:0 голом Милита. Након титуле Интер је успео да освоји и 6. трофеј у купу Италије, редом су падали Ливорно, Јувентус и Фиорентина, а у финалу опет тада велики ривал Рома. Интер је победио са 1:0 а опет је стрелац победоносног гола био Милито. Круна велике сезоне било је освајање треће титуле првака Европе. Након што је у конкуренцији Барселоне, Рубина и кијевског Динама Интер као другопласирани прошао у нокаут фазу пред неро–азурима су падали Мурињов бивши клуб Челси, а потом и московски ЦСКА. У полуфиналу уследио је нови обрачун између љутих непријатеља Муриња и Гвардиоле чија Барселона није могла да се одупре Интеровим играчима који су били пуни самопоуздања верујући да је ово била њихова сезона. Као шлаг на торту дошло је велико финале у Мадриду на стадиону Сантијаго Бернабеу против минхенског Бајерна које је Интер добио са 2:0 опет головима феноменалног Дијега Милита и на тај начин дошао до своје треће титуле првака Европе, прве након пуних 45 година чекања. Био је то најлепши крај једне бриљантне сезоне, али и својеврсни завршетак петогодишње доминације Интера. Током лета 2010. године први је ногу повукао тренер Мурињо одласком у Реал Мадрид, а потом је дошло и до промена у играчком кадру.

Освајањем популарне "триплете" Интер је ушао у малобројно, пробрано друштво клубова којима је то успело да ураде али и да оствари оно што је му измакло у сезони 1964/65. када је након освајања титула првака Италије и Европе као и узимања интерконтиненталног купа доживљен пораз у финалу националног купа од Јувентуса. Поред Интера то су учинили Селтик (1966/67. – освојио чак четири трофеја рачунајући и лига куп Шкотске), Ајакс (1971/72), ПСВ Ајндховен (1987/88), Манчестер јунајтед (1998/99), Барселона (2008/09. и 2014/15) и Бајерн Минхен (2012/13. и 2019/20) док је Ливерпул (у сезони 1983/84) након освајања титула првака Енглеске и Европе освојио лига куп своје земље али му је измакао трофеј у националном купу.

Тренутни састав[уреди | уреди извор]

Ажурирано: 5. октобар 2020. (2020-10-05)

Бр. Позиција Играч
1 Словенија Г Самир Ханданович (капитен)
2 Мароко О Ашраф Хакими
5 Италија С Роберто Гаљардини
6 Холандија О Стефан де Фрај
7 Чиле С Алексис Санчез
8 Уругвај С Матијас Весино
9 Белгија Н Ромелу Лукаку
10 Аргентина Н Лаутаро Мартинез
11 Србија О Александар Коларов
12 Италија С Стефано Сенси
13 Италија О Андреа Ранокија (заменик капитена)
14 Хрватска С Иван Перишић
15 Енглеска С Ешли Јанг
Бр. Позиција Играч
22 Чиле С Артуро Видал
23 Италија С Николо Барела
24 Данска С Кристијан Ериксен
27 Италија Г Данијеле Падели
33 Италија О Данило Д'Амброзио
35 Србија Г Филип Станковић
36 Италија О Матео Дармијан (на позајмици из Парме)
37 Словачка О Милан Шкрињар
44 Белгија С Рађа Наинголан
77 Хрватска С Марцело Брозовић
95 Италија О Алесандро Бастони
97 Румунија Г Андреј Раду
99 Италија Н Андреа Пинамонти

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Играчи верни Интеру током читаве каријере[уреди | уреди извор]

Број Играч Националност Позиција Деби за Интер Последњи меч
1 Пјеро Кампели Краљевина Италија Италија Голман 30. јануар 1910. 9. новембар 1924.
2 Ермано Аеби   Швајцарска Краљевина Италија Италија Нападач 10. април 1910. 12. новембар 1922.
3 Армандо Кастелаци Краљевина Италија Италија Везни 24. фебруар 1924. 8. март 1936.
4 Ђакинто Факети Италија Италија Одбрана 3. мај 1961. 7. мај 1978.
5 Сандро Мацола Италија Италија Нападач 10. јун 1961. 8. новембар 1977.
6 Ђузепе Бергоми Италија Италија Одбрана 30. јануар 1980. 23. мај 1999.

Повучени бројеви[уреди | уреди извор]

Број Играч Националност Позиција Деби за Интер Последњи меч
3 Ђакинто Факети Италија Италија Одбрана 3. мај 1961. 7. мај 1978.
4 Хавијер Занети Аргентина Аргентина Везни 27. август 1995. 18. мај 2014.

Капитени Интера[уреди | уреди извор]

Рекордери по броју одиграних утакмица и постигнутих голова за Интер[уреди | уреди извор]

Највећи успеси[уреди | уреди извор]

Национални[уреди | уреди извор]

  • Scudetto.svg Scudetto della stella (10°) Серија А :
    • Првак (18) : 1909/10, 1919/20, 1929/30, 1937/38, 1939/40, 1952/53, 1953/54, 1962/63, 1964/65, 1965/66, 1970/71, 1979/80, 1988/89, 2005/06. (административним путем), 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10.
    • Други (15) : 1932/33, 1933/34, 1934/35, 1940/41, 1948/49, 1950/51, 1961/62, 1963/64, 1966/67, 1969/70, 1992/93, 1997/98, 2002/03, 2010/11, 2019/20.
  • Coccarda Coppa Italia.svg Куп Италије :
    • Освајач (7) : 1938/39, 1977/78, 1981/82, 2004/05, 2005/06, 2009/10, 2010/11.
    • Финалиста (6) : 1958/59, 1964/65, 1976/77, 1999/00, 2006/07, 2007/08.

Међународни[уреди | уреди извор]

Тренери Интера[уреди | уреди извор]

Рекордери по броју вођених утакмица и остварених победа на клупи Интера[уреди | уреди извор]

Трофејни тренери Интера[уреди | уреди извор]

  • Вирђилио Фосати Краљевина Италија, 1 "скудето".
  • Нино Ресеготи Краљевина Италија, 1 "скудето".
  • Арпад Вајс Мађарска, 1 "скудето".
  • Армандо Кастелаци Краљевина Италија, 1 "скудето".
  • Тони Карњели Аустрија, 1 "скудето" и 1 куп.
  • Алфредо Фони Италија, 2 "скудета".
  • Еленио Ерера Аргентина, 3 "скудета", 2 купа шампиона и 2 интерконтинентална купа.
  • Ђовани Инверници Италија, 1 "скудето".
  • Еугенио Берселини Италија, 1 "скудето" и 2 купа.
  • Ђовани Трапатони Италија 1 "скудето", 1 суперкуп и 1 куп УЕФА.
  • Ђанпјеро Марини Италија, 1 куп УЕФА.
  • Луиђи Симони Италија, 1 куп УЕФА.
  • Роберто Манчини Италија 3 "скудета", 2 купа и 2 суперкупа.
  • Жозе Морињо Португалија 2 "скудета", 1 куп, 1 суперкуп и 1 лига шампиона.
  • Рафаел Бенитез Шпанија 1 суперкуп и 1 светско клупско првенство.
  • Леонардо Араужо Бразил 1 куп.

Председници Интера[уреди | уреди извор]

Технички и званични спонзори Интера[уреди | уреди извор]

Ривалитет са Миланом и Јувентусом[уреди | уреди извор]

"Дерби дела Мадонина" (статистика)[уреди | уреди извор]

Од 9. фебруара 2020.

Такмичење ИГ Интер Н Милан ГолИнтер ГолМилан
Првенство Италије (1909–1929, 1945–1946) 22 8 3 11 40 36
Серија А (1929–1943, 1946–данас) 172 66 55 51 242 221
Укупно првенствених мечева 194 74 58 62 282 257
Национална лига (1943–1944) 2 1 0 1 3 3
Куп Италије 24 7 7 10 22 33
Суперкуп Италије 1 0 0 1 1 2
Укупно сва домаћа такмичења 221 82 65 74 308 295
Лига шампиона 4 0 2 2 1 6
Укупно званичних мечева 225 82 67 76 309 301
ИГ: одиграно утакмица
Интер: победа Интера
Н: нерешено
Милан: победа Милана
ГолИнтер: постигнутих голова Интера
ГолМилан: постигнутих голова Милана

"Дерби Италије" (статистика)[уреди | уреди извор]

Од 8. марта 2020.

Такмичење ИГ Интер Н Јувентус ГолИнтер ГолЈувентус
Првенство Италије (1909–1929, 1945–1946) 27 12 7 8 46 36
Серија А (1929–1943, 1946–данас) 174 46 44 83 201 251
Укупно првенствених мечева 201 58 51 92 247 287
Национална лига (1943–1944) 2 1 0 1 2 2
Куп Италије 31 10 7 14 38 48
Суперкуп Италије 1 1 0 0 1 0
Трофеј Армандо Пики (1971) 1 1 0 0 3 1
Укупно сва домаћа такмичења 236 71 58 107 291 338
Митропа куп 1 0 0 1 0 1
Укупно званичних мечева 237 71 58 108 291 339
ИГ: одиграно утакмица
Интер: победа Интера
Н: нерешено
Јувентус: победа Јувентуса
ГолИнтер: постигнутих голова Интера
ГолЈувентус: постигнутих голова Јувентуса

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]