Пређи на садржај

ФК Интер Милано

С Википедије, слободне енциклопедије
Интер
Пуно имеFootball Club Inter Milano S.p.A.
НадимакI Nerazzurri
Основан9. март 1908.
(пре 116 година)
 (1908-03-09)
СтадионСтадион Ђузепе Меаца, Милано
Капацитет80.018
ПредседникИталија Ђузепе Марота
ТренерИталија Симоне Инцаги
ЛигаСерија А
2023/24.Серија А, 1.
Домаћа опрема
Гостујућа опрема
Трећа опрема

Фудбалски клуб Интернационале Милано (итал. Football Club Internazionale Milano) фудбалски је клуб из Милана, Италија. Клуб је основан 9. марта 1908. Побуњени играчи и део управе фудбалског клуба Милан оснивају нови клуб под именом Foot-Ball Club Internazionale, чешће називан Интеренглеском говорном подручју се углавном назива Интер Милано). Интер је једини клуб који није испадао из италијанске прве лиге — Серије А, у којој се тренутно и такмичи. Интер своје мечеве одиграва на стадиону Ђузепе Меаца, који је такође познат и као Сан Сиро, који има капацитет од 80.018 места. Интер је титулу првака Италије званично освајао 20 пута (титула из 2006. је због афере "Калчополи" одузета Јувентусу и додељена Интеру), 9 пута куп Италије, 8 пута суперкуп Италије, 3 пута лигу шампиона, 3 пута куп УЕФА, 2 пута интерконтинентални куп и 1 пута светско клупско првенство.

Историја

[уреди | уреди извор]

Почеци и историја клуба до 1970.

[уреди | уреди извор]

Сматра се да је називу Интер кумовао први председник - Ђовани Парамитиоти, који је веровао да не постоје националне границе у спорту, и да у једном клубу може играти странац као равноправни играч. Свој први скудето Интер осваја веома брзо - 1910, а други осваја 1920. Капитен екипе која је освојила први скудето био је Вирђилио Фосати рођен у Милану и брат Ђузепеа Фосатија који је освојио други скудето. Између Првог и Другог светског рата ФК Интер био је приморан да промени име у Амбросина - Интер по захтеву Бенита Мусолинија. Међутим, Интер и под другим називом осваја свој трећи скудето у новој Италијанској првој дивизији - Серији А 1930. Четврта титула освојена је 1938. Интер 1940. осваја свој први Италијански Куп, као и пету титулу шампиона. 1942. клуб је повратио своје право име - Интернационале Милано. Након рата, Интер осваја шести скудето 1953. и седми 1954. После ове две титуле Интер улази у најбоље године у историји. Током шездесетих година, Интер под вођством Еленија Ерере осваја шампионат 1963, 1965. и 1966. Најбољи моменти били су када је Интер два пута узастопно освојио Куп шампиона Европе - садашњу Лигу шампиона. Интер је први пут ово такмичење освојио 1964. против шпанског Реал Мадрида. Следећи Куп шампиона Интер осваја против португалске Бенфике. Током шездесетих година, када су освојили 3 Скудета, 2 купа шампиона и 2 интерконтинентална купа (оба пута савладавши аргентински Индепендијенте), дрес Интера носили су Лоренцо Буфон, Ђулијано Сарти, Бруно Болћи, Луис Суарез, Ђачинто Факети, Сандро Мацола, Енеа Масиеро, Армандо Пики, Саул Малатраси, Тарчизио Бурњич, Аристиде Гуарнери, Жаир да Коста, Марио Корсо, Ђанфранко Бедин, Франко Цаљо, Гари Хиченс, Мауро Бићикли, Анђело Доменгини, Ренато Капелини итд. Председник клуба био је Анђело Морати - отац доскорашњег председника Масима Моратија. Интер је поново играо финале Купа шампиона 1967, али је изгубио 2-1 од Селтика.

1970—данас

[уреди | уреди извор]

Пратећи златне шездесете, Интер је успео да освоји своју једанаесту титулу 1971. и дванаесту 1980. Као првак из 1971, Интер у Купу шампиона долази до финала 1972, али бива поражен од Ајакса. Интер је освојио свој други и трећи Италијански куп 1978. и 1982. Интер 1989. осваја свој тринаести скудето предвођен легендарном немачком тројком - Матеус, Клинсман, Бреме. Уследио је сушни период када је "скудето" у питању па је Интер у том периоду морао да се "задовољава" освајањем трофеја у купу УЕФА. У размаку од седам година Интер је освојио три пута Куп Уефа. Први куп Уефа освојили су против Роме 1990/91, други су освојили против Казино Салцбурга у сезони 1993/94. Своју рекордну трећу победу у УЕФА купу остварују у сезони 1997/98. победом над Лацијом од 3-0 на стадиону Парк Принчева у Паризу. У сезони 2004/05. Интер осваја куп Италије против Роме и суперкуп на почетку сезоне 2005/06 против Јувентуса. 11. маја 2006. Интер поново успева да освоји куп Италије против Роме. Четрнаести скудето Интеру се додељује 2006. после избацивања Јувентуса у другу лигу и одузимања бодова Милану због намештања утакмица. Петнаеста титула долази у витрине 2007. у сезони у којој је екипа Интера оборила читав низ рекорда у Серији А. Шеснаеста титула, а трећа за редом, је освојена 2008, али је поново као и претходне сезоне доживљен пораз у финалу купа од Роме.

Навијачи Интера

Вреди забележити да је сезона 2007/08. најављивана као сезона велике освете Јувентуса и Милана, али је Интер ипак узео и трећи Скудето за редом, овога пута у "комплетној" Серији А. Током лета 2008. године дошло је до промене тренера, отишао је трофејни Манчини, а стигао је још успешнији Морињо. Већ у његовој првој сезони 2008/09. прво је освојен суперкуп, потом и 17. скудето чиме је настављена доминација у италијанском фудбалу али и најављено оно што ће уследити у наредној такмичарској сезони. Сезона 2009/10. је била једна од најуспешнијих сезона у историји клуба, јер је клуб под вођством тренера Жозе Мориња успео да освоји чак три трофеја, 18. пута Скудето, 6. пута трофеј у купу Италије и 3. пута трофеј Лиге шампиона. Рангиран је као дванаести у листи ФИФА најбољих клубова 20. века.[1] До краја календарске 2010. године освојен је и 5. трофеј у италијанском суперкупу (против Роме) као и први трофеј клупског првака света (одн. укупно трећи трофеј у оваквом типу такмичења рачунајући два тријумфа у интерконтиненталном купу средином 60-их година прошлог века) савладавши тадашњег првака Африке ТП Мазембе док је доживљен пораз у првом учешћу у мечу за трофеј суперкупа Европе од Атлетико Мадрида. Последњи трофеј који су неро–азури освојили био је куп Италије 2011. године победом над Палермом у финалу. Био је то 7. трофеј за Интер у националном купу али је потом поново уследио сушни период као последица нове Јувентусове доминације. Током лета 2016. године Интер је добио нове већинске власнике из Кине који су зацртали за свој циљ повратак Интера на старе, трофејне стазе славе. Коначан повратак успесима десио се током лета 2019. године када је на место шефа стручног штаба дошао бивши трофејни тренер Јувентуса и Челсија Антонио Конте. Већ у првој сезони са њим Интер је освојио друго место у Серији А, а играо је и у финалу лиге Европе где је доживио несрећан пораз од шпанске Севиље. У другој сезони Конте је успео да прекине деветогодишњу доминацију Јувентуса и донесе Интеру дуго чекани 19. "скудето". Убрзо након тог успеха Конте је напустио клуб незадовољан најављеном продајом неколицине битних првотимаца шампионске екипе, а на његово место дошао је бивши играч и тренер Лација Симоне Инцаги. Први трофеј на клупи Интера Инзаги је освојио почетком јануара 2022. године када је у заосталом мечу суперкупа Италије на домаћем терену савладан Јувентус са 2:1 победоносним голом Алексиса Санчеза у 120. минуту који је био пресудан за освајање 6. трофеја у овом такмичењу. У наставку сезоне Интер је дошао и до 8. трофеја у купу Италије још једним тријумфом над Јувентусом, такође након продужетака овај пута резултатом 4:2. До 7. трофеја у суперкупу Интер је дошао средином јануара 2023. године убедљивим тријумфом над градским ривалом Миланом 3:0 у мечу одиграном у главном граду Саудијске Арабије Ријаду, а до 9. трофеја у купу Италије Интер је дошао тримуфом над Фјорентином од 2:1 у мечу одиграном у Риму. До краја сезоне Интер је дошао и до финала лиге шампиона у Истанбулу где је изгубио од Манчестер Ситија са 1:0. Интер је у другој половини јануара 2024. године (поново у Саудијској Арабији) освојио и свој трећи узастопни трофеј суперкупа Италије и то у новом формату такмичења са учешћем четири клуба. Прво је у полуфиналу савладан вицепрвак Лацио 3:0, а потом у финалу и актуелни првак Наполи са 1:0 (голом капитена Лаутара Мартинеза у судијској надокнади). На тај начин Интер је дошао до свог 8. трофеја у том такмичењу (испред је само Јувентус са 9 тријумфа), а тренер неро–азура Симоне Инцаги постао је најтрофејнији тренер у суперкупу Италије са 5 трофеја (два са Лацијем и 3 са Интером) чиме је престигао легендарне колеге Фабија Капела и Марчела Липија. Сезона 2023/24. је заокружена освајањем јубиларног 20. "скудета" и то тријумфом над Миланом од 2:1 чиме је крунисана потпуна доминација у Серији А. На тај начин Интер је успео да прикачи и другу златну звездицу на свој дрес што је додатно дало значај освајању ове титуле првака.

Сезона за понос 2009/10 — триплета

[уреди | уреди извор]

Посебно место у историји Интера заузима сезона 2009/10. када су неро–азури успели да остваре оно што ниједном италијанском клубу ни пре а ни после није успело - да освоји популарну "триплету" одн. да споји титуле првака Италије и Европе као и да освоји национални куп. А ништа није наговештавало да следи историјска сезона. Током лета 2009. године Интер су напустили Ибрахимовић, Креспо, Максвел, Бурдисо, Круз, Бонући, Дакур и Фиго (који је завршио играчку каријеру), током зимске паузе још и Вијера и Мансини па су многи стручњаци сматрали да се владавина клуба са Меаце полако завршава. Као појачања стигли су Ето, Милито, Мота, Снајдер, Лусио и Арнаутовић док су се са позајмице вратили Суазо и Кварежма, а током зиме стигли су и Пандев и Марига које је у што јачи колектив требало да укомпонује португалски стручњак Морињо коме је то била друга сезона на клупи Интера.

Почетак сезоне није обећавао, у првој званичној утакмици Интер је у мечу за суперкуп Италије изгубио од Лација са 1:2. На старту серије А уследио је реми на Меаци са Баријем, али је велики тријумф у миланском дербију против тада домаћина Милана од 4:0 показао свима да је Интер спреман за велика дела. До краја првенствене трке неро–азури су водили велику борбу са Ромом, а 18. "скудето" је обезбеђен тек у последњем колу тријумфом над домаћом Сијеном од 1:0 голом Милита. Након титуле Интер је успео да освоји и 6. трофеј у купу Италије, редом су падали Ливорно, Јувентус и Фиорентина, а у финалу опет тада велики ривал Рома. Интер је победио са 1:0 а опет је стрелац победоносног гола био Милито. Круна велике сезоне било је освајање треће титуле првака Европе. Након што је у конкуренцији Барселоне, Рубина и кијевског Динама Интер као другопласирани прошао у нокаут фазу пред неро–азурима су падали Морињов бивши клуб Челси, а потом и московски ЦСКА. У полуфиналу уследио је нови обрачун између љутих непријатеља Мориња и Гвардиоле чија Барселона није могла да се одупре Интеровим играчима који су били пуни самопоуздања верујући да је ово била њихова сезона. Као шлаг на торту дошло је велико финале у Мадриду на стадиону Сантијаго Бернабеу против минхенског Бајерна које је Интер добио са 2:0 опет головима феноменалног Дијега Милита и на тај начин дошао до своје треће титуле првака Европе, прве након пуних 45 година чекања. Био је то најлепши крај једне бриљантне сезоне, али и својеврсни завршетак петогодишње доминације Интера. Током лета 2010. године први је ногу повукао тренер Морињо одласком у Реал Мадрид, а потом је дошло и до промена у играчком кадру.

Освајањем популарне "триплете" Интер је ушао у малобројно, пробрано друштво клубова којима је то успело да ураде али и да оствари оно што је му измакло у сезони 1964/65. када је након освајања титула првака Италије и Европе као и узимања интерконтиненталног купа доживљен пораз у финалу националног купа од Јувентуса. Поред Интера то су учинили Селтик (1966/67. – освојио чак четири трофеја рачунајући и лига куп Шкотске), Ајакс (1971/72), ПСВ Ајндховен (1987/88), Манчестер јунајтед (1998/99), Барселона (2008/09. и 2014/15), Бајерн Минхен (2012/13. и 2019/20), потом и Манчестер Сити (2022/23) док је Ливерпул (у сезони 1983/84) након освајања титула првака Енглеске и Европе освојио лига куп своје земље али му је измакао трофеј у националном купу.

Тренутни састав

[уреди | уреди извор]

Ажурирано: 17. јул 2024. (2024-07-17)

Бр. Позиција Играч
1 Швајцарска Г Јан Зомер
2 Холандија О Дензел Дамфрис
6 Холандија О Стефан де Врај
7 Пољска С Пјотр Зјелињски
8 Аустрија Н Марко Арнаутовић
9 Француска Н Маркус Тирам
10 Аргентина Н Лаутаро Мартинез (капитен)
12 Италија Г Рафаеле Ди Ђенаро
13 Шпанија Г Ђозеп Мартинез
15 Италија О Франческо Ачерби
16 Италија С Давиде Фратези
17 Канада С Тејџон Бјукенан
Бр. Позиција Играч
20 Турска С Хакан Чалханоглу
21 Албанија С Кристјан Аслани
22 Јерменија С Хенрик Михитаријан
23 Италија С Николо Барела (заменик капитена)
28 Француска О Бенжамен Павар
30 Бразил О Карлос Аугусто
31 Њемачка О Јан Аурел Бисек
32 Италија О Федерико Димарко
36 Италија О Матео Дармијан
95 Италија О Алесандро Бастони
99 Иран Н Мехди Тареми

Остали играчи под уговором

[уреди | уреди извор]

Ажурирано: 19. јул 2024. (2024-07-19)

Бр. Позиција Играч
Румунија Г Јонуц Раду
Србија Г Филип Станковић
Италија О Алесандро Фонтанароса
Италија О Андреа Морети
Шпанија О Алекс Перез (на позајмици из Бетиса)
Белгија О Зињо Ванхојсден
Француска С Лусијен Агуме
Бр. Позиција Играч
Аргентина С Валентин Карбони
Италија С Јакопо Ђанели
Словенија С Лука Топаловић
Аргентина Н Хоакин Кореа
Италија Н Еди Салседо
Уругвај Н Мартин Сатријано
Пољска Н Јан Жуберек

Играчи на позајмици

[уреди | уреди извор]

Ажурирано: 19. јул 2024. (2024-07-19)

Бр. Позиција Играч
Италија О Ђакомо Стабиле (Алционе)
Аргентина С Франко Карбони (Ривер Плејт)
Нигерија С Ебенезер Акинсанмиро (Сампдорија)
Србија С Александар Станковић (Луцерн)
Бр. Позиција Играч
Италија Н Франческо Пио Еспозито (Специја)
Италија Н Себастијано Еспозито (Емполи)
Италија Н Амаду Сар (Фођа)

Играчи из младог тима (Интер примавера)

[уреди | уреди извор]
Бр. Позиција Играч
40 Италија Г Алесандро Калигарис
43 Италија О Матео Мота
Бр. Позиција Играч
47 Француска С Исиака Камате

Занимљивости

[уреди | уреди извор]

Играчи верни Интеру током читаве каријере

[уреди | уреди извор]
Број Играч Националност Позиција Деби за Интер Последњи меч
1 Пјеро Кампели Краљевина Италија Италија Голман 30. јануар 1910. 9. новембар 1924.
2 Ермано Аеби  Швајцарска
Краљевина Италија Италија
Нападач 10. април 1910. 12. новембар 1922.
3 Армандо Кастелаци Краљевина Италија Италија Везни 24. фебруар 1924. 8. март 1936.
4 Ђачинто Факети Италија Италија Одбрана 3. мај 1961. 7. мај 1978.
5 Сандро Мацола Италија Италија Нападач 10. јун 1961. 8. новембар 1977.
6 Ђузепе Бергоми Италија Италија Одбрана 30. јануар 1980. 23. мај 1999.

Повучени бројеви

[уреди | уреди извор]
Број Играч Националност Позиција Деби за Интер Последњи меч
3 Ђачинто Факети Италија Италија Одбрана 3. мај 1961. 7. мај 1978.
4 Хавијер Занети Аргентина Аргентина Везни 27. август 1995. 18. мај 2014.

Капитени Интера

[уреди | уреди извор]

Рекордери по броју одиграних утакмица и постигнутих голова за Интер

[уреди | уреди извор]

Највећи успеси

[уреди | уреди извор]

Национални

[уреди | уреди извор]
  • Scudetto della stella (10°) Scudetto della stella (20°) Серија А :
    • Првак (20) : 1909/10, 1919/20, 1929/30, 1937/38, 1939/40, 1952/53, 1953/54, 1962/63, 1964/65, 1965/66, 1970/71, 1979/80, 1988/89, 2005/06[2], 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2020/21, 2023/24.
    • Другопласирани (16) : 1932/33, 1933/34, 1934/35, 1940/41, 1948/49, 1950/51, 1961/62, 1963/64, 1966/67, 1969/70, 1992/93, 1997/98, 2002/03, 2010/11, 2019/20, 2021/22.
  • Куп Италије :
    • Освајач (9) : 1938/39, 1977/78, 1981/82, 2004/05, 2005/06, 2009/10, 2010/11, 2021/22, 2022/23.
    • Финалиста (6) : 1958/59, 1964/65, 1976/77, 1999/00, 2006/07, 2007/08.
  • Суперкуп Италије :
    • Освајач (8) : 1989, 2005, 2006, 2008, 2010, 2021, 2022, 2023.
    • Финалиста (4) : 2000, 2007, 2009, 2011.

Међународни

[уреди | уреди извор]

Сва финала међународних купова за Интер

[уреди | уреди извор]

Куп европских шампиона / Лига шампиона

1963/64. Интер 3-1 Реал Мадрид
1964/65. Интер 1-0 Бенфика
1966/67. Селтик 2-1 Интер
1971/72. Ајакс 2-0 Интер
2009/10. Интер 2-0 Бајерн Минхен
2022/23. Манчестер Сити 1-0 Интер

Куп УЕФА / Лига Европе

1990/91. Интер 2-0, 0-1 Рома
1993/94. Аустрија Салцбург 0-1, 0-1 Интер
1996/97. Шалке 04 1-0, 0-1 (4-1)[4] Интер
1997/98. Интер 3-0 Лацио
2019/20. Севиља 3-2 Интер

Митропа куп

1933. Интер 2-1, 1-3 Аустрија Беч

УЕФА суперкуп

2010. Интер 0-2 Атлетико Мадрид

Интерконтинентални куп

1964. Индепендијенте 1-0, 0-2, 0-1[5] Интер
1965. Интер 3-0, 0-0 Индепендијенте

Светско клупско првенство

2010. Интер 3-0 ТП Мазембе

Највећи успеси младог тима (Интер примавера)

[уреди | уреди извор]

Национални

[уреди | уреди извор]
  • Scudetto della stella (10°) Шампионат Италије - Примавера 1 :
    • Првак (10) : 1963/64, 1965/66, 1968/69, 1988/89, 2001/02, 2006/07, 2011/12, 2016/17, 2017/18, 2021/22.
    • Другопласирани (5) : 1979/80, 2002/03, 2003/04, 2007/08, 2018/19.
  • Куп Италије Примавера :
    • Освајач (6) : 1972/73, 1975/76, 1976/77, 1977/78, 2005/06, 2015/16.
    • Финалиста (3) : 1978/79, 2003/04, 2006/07.
  • Суперкуп Италије Примавера :
    • Освајач (1) : 2017.
    • Финалиста (6) : 2006, 2007, 2012, 2016, 2018, 2022.

Међународни

[уреди | уреди извор]
  • Трофеј Вијаређо :
    • Освајач (8) : 1962, 1971, 1986, 2002, 2008, 2011, 2015, 2018.
    • Финалиста (2) : 1972, 1983.
  • ФИФА куп младих :
    • Освајач (1) : 1983.
  • NextGen Series (претеча УЕФА Лиге младих) :
    • Освајач (1) : 2011/12.

Тренери Интера

[уреди | уреди извор]

Рекордери по броју вођених утакмица и остварених победа на клупи Интера

[уреди | уреди извор]

Трофејни тренери Интера

[уреди | уреди извор]
Име Националност Период Трофеји
Вирђилио Фосати Краљевина Италија Италија 1909—1915 1 Серија А
Нино Ресеготи
Франческо Мауро
Краљевина Италија Италија
Краљевина Италија Италија
1919—1920 1 Серија А[6]
Арпад Вајс Мађарска Мађарска 1929—1931 1 Серија А
Армандо Кастелаци Краљевина Италија Италија 1936—1938 1 Серија А
Тони Карњели Аустрија Аустрија 1938—1940 1 Серија А, 1 Куп Италије
Алфредо Фони Италија Италија 1952—1955 2 Серије А
Еленио Ерера Аргентина Аргентина 1960—1968 3 Серије А, 2 Купа шампиона, 2 Интерконтинентална купа
Ђовани Инверници Италија Италија 1970—1973 1 Серија А
Еугенио Берселини Италија Италија 1977—1982 1 Серија А, 2 Купа Италије
Ђовани Трапатони Италија Италија 1986—1991 1 Серија А, 1 Суперкуп Италије, 1 Куп УЕФА
Ђанпјеро Марини Италија Италија 1993—1994 1 Куп УЕФА
Луиђи Симони Италија Италија 1997—1998 1 Куп УЕФА
Роберто Манчини Италија Италија 2004—2008 3 Серије А, 2 Купа Италије, 2 Суперкупа Италије
Жозе Морињо Португалија Португал 2008—2010 2 Серије А, 1 Куп Италије, 1 Суперкуп Италије, 1 Лига шампиона
Рафаел Бенитез Шпанија Шпанија 2010—2011 1 Суперкуп Италије, 1 Светско клупско првенство
Леонардо Араужо Бразил Бразил 2010—2011 1 Куп Италије
Антонио Конте Италија Италија 2019—2021 1 Серија А
Симоне Инцаги Италија Италија 2021—данас 1 Серија А, 2 Купа Италије, 3 Суперкупа Италије

Председници Интера

[уреди | уреди извор]

Технички и званични спонзори Интера

[уреди | уреди извор]

Ривалитет са Миланом и Јувентусом

[уреди | уреди извор]

Дерби дела Мадонина (статистика)

[уреди | уреди извор]

Од 22. априла 2024.

Такмичење ИГ Интер Н Милан ГолИнтер ГолМилан
Првенство Италије (1909–1929, 1945–1946) 22 8 3 11 40 36
Серија А (1929–1943, 1946–данас) 180 70 56 54 258 231
Укупно првенствених мечева 202 78 59 65 298 267
Национална лига (1943–1944) 2 1 0 1 3 3
Куп Италије 27 9 8 10 27 34
Суперкуп Италије 2 1 0 1 4 2
Укупно сва домаћа такмичења 233 89 67 77 332 306
Лига шампиона 6 2 2 2 4 6
Укупно званичних мечева 239 91 69 79 336 312
ИГ: одиграно утакмица
Интер: победа Интера
Н: нерешено
Милан: победа Милана
ГолИнтер: постигнутих голова Интера
ГолМилан: постигнутих голова Милана

Дерби Италије (статистика)

[уреди | уреди извор]

Од 4. фебруара 2024.

Такмичење ИГ Интер Н Јувентус ГолИнтер ГолЈувентус
Првенство Италије (1909–1929, 1945–1946) 27 12 7 8 46 36
Серија А (1929–1943, 1946–данас) 182 49 46 87 209 259
Укупно првенствених мечева 209 61 53 95 255 295
Национална лига (1943–1944) 2 1 0 1 2 2
Куп Италије 36 12 9 15 45 53
Суперкуп Италије 2 2 0 0 3 1
Трофеј Армандо Пики (1971) 1 1 0 0 3 1
Укупно сва домаћа такмичења 250 77 62 111 308 352
Митропа куп 1 0 0 1 0 1
Укупно званичних мечева 251 77 62 112 308 353
ИГ: одиграно утакмица
Интер: победа Интера
Н: нерешено
Јувентус: победа Јувентуса
ГолИнтер: постигнутих голова Интера
ГолЈувентус: постигнутих голова Јувентуса

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „web.archive.org” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 04. 2007. г. Приступљено 21. 06. 2017. 
  2. ^ Титулу је првобитно освојио Јувентус али му је након афере Калчополи она одузета и додељена Интеру.
  3. ^ Званично међународно такмичење одржавано од 2013. до 2019. године током летњих припрема широм планете. Учествовали су најпознатији европски клубови уз неколико америчких и аустралијских екипа. Формат такмичења је мењан сваке године, а 2020. године турнир је отказан због пандемије Ковид 19.
  4. ^ Шалке 04 тријумфовао након извођења пенала.
  5. ^ Интер тријумфовао након продужетака.
  6. ^ Током сезоне у тандему су водили екипу Интера, самим тиме и титулу су освојили заједничким снагама.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]