ФК Интер Милано

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили други фудбалски клуб, погледајте чланак ФК Интер.
Интер
FC Internazionale Milano 2021.svg
Пуно имеFootball Club Inter Milano S.p.A.
НадимакI Nerazzurri
Основан9. март 1908. год.
(пре 114 година)
 (1908-03-09)
СтадионСтадион Ђузепе Меаца, Милано
Капацитет80.018
ПредседникКина Стивен Жанг
ТренерИталија Симоне Инзаги
ЛигаСерија А
2021/22.Серија А, 2.
Домаћа опрема
Гостујућа опрема

Фудбалски клуб Интернационале Милано (итал. FC Internazionale Milano) фудбалски је клуб из Милана, Италија. Клуб је основан 9. марта 1908. Побуњени играчи и део управе фудбалског клуба „Милан“ оснивају нови клуб под именом „Foot-Ball Club Internazionale“, чешће називан Интер (у енглеском говорном подручју се углавном назива Интер Милано). Интер је једини клуб који није испадао из италијанске прве лиге — Серије А, у којој се тренутно и такмичи. Интер своје мечеве одиграва на стадиону Ђузепе Меаца, који је такође познат и као Сан Сиро, који има капацитет од 80.018 места. Интер је титулу првака Италије званично освајао 19 пута (титула из 2006. је због афере "Калчополи" одузета Јувентусу и додељена Интеру), 8 пута куп Италије, 6 пута суперкуп Италије, 3 пута лигу шампиона, 3 пута куп УЕФА, 2 пута интерконтинентални куп и 1 пута светско клупско првенство.

Историја[уреди | уреди извор]

Почеци и историја клуба до 1970.[уреди | уреди извор]

Сматра се да је називу Интер кумовао први председник - Ђовани Парамитиоти, који је веровао да не постоје националне границе у спорту, и да у једном клубу може играти странац као равноправни играч. Свој први скудето Интер осваја веома брзо - 1910, а други осваја 1920. Капитен екипе која је освојила први скудето био је Вирђилио Фосати рођен у Милану и брат Ђузепеа Фосатија који је освојио други скудето. Између Првог и Другог светског рата ФК Интер био је приморан да промени име у Амбросина - Интер по захтеву Бенита Мусолинија. Међутим, Интер и под другим називом осваја свој трећи скудето у новој Италијанској првој дивизији - Серији А 1930. Четврта титула освојена је 1938. Интер 1940. осваја свој први Италијански Куп, као и пету титулу шампиона. 1942. клуб је повратио своје право име - Интернационале Милано. Након рата, Интер осваја шести скудето 1953. и седми 1954. После ове две титуле Интер улази у најбоље године у историји. Током шездесетих година, Интер под вођством Еленија Ерере осваја шампионат 1963, 1965. и 1966. Најбољи моменти били су када је Интер два пута узастопно освојио Куп шампиона Европе - садашњу Лигу шампиона. Интер је први пут ово такмичење освојио 1964. против шпанског Реал Мадрида. Следећи Куп шампиона Интер осваја против португалске Бенфике. Током шездесетих година, када су освојили 3 Скудета, 2 купа шампиона и 2 интерконтинентална купа (оба пута савладавши аргентински Индепендијенте), дрес Интера носили су Луис Суарез, Ђакинто Факети, Сандро Мацола итд. Председник клуба био је Анђело Морати - отац доскорашњег председника Масима Моратија. Интер је поново играо финале Купа шампиона 1967, али је изгубио 2-1 од Селтика.

1970—данас[уреди | уреди извор]

Пратећи златне шездесете, Интер је успео да освоји своју једанаесту титулу 1971. и дванаесту 1980. Као првак из 1971, Интер у Купу шампиона долази до финала 1972, али бива поражен од Ајакса. Интер је освојио свој други и трећи Италијански куп 1978. и 1982. Интер 1989. осваја свој тринаести скудето предвођен легендарном немачком тројком - Матеус, Клинсман, Бреме. Уследио је сушни период када је "скудето" у питању па је Интер у том периоду морао да се "задовољава" освајањем трофеја у купу УЕФА. У размаку од седам година Интер је освојио три пута Куп Уефа. Први куп Уефа освојили су против Роме 1990/91, други су освојили против Казино Салцбурга у сезони 1993/94. Своју рекордну трећу победу у УЕФА купу остварују у сезони 1997/98. победом над Лацијом од 3-0 на стадиону Парк Принчева у Паризу. У сезони 2004/05. Интер осваја куп Италије против Роме и суперкуп на почетку сезоне 2005/06 против Јувентуса. 11. маја 2006. Интер поново успева да освоји куп Италије против Роме. Четрнаести скудето Интеру се поклања 2006. после избацивања Јувентуса у другу лигу и одузимања бодова Милану због намештања утакмица. Петнаеста титула долази у витрине 2007. у сезони у којој је екипа Интера оборила читав низ рекорда у Серији А. Шеснаеста титула, а трећа за редом, је освојена 2008, али је поново као и претходне сезоне доживљен пораз у финалу купа од Роме.

Навијачи Интера

Вреди забележити да је сезона 2007/08. најављивана као сезона велике освете Јувентуса и Милана, али је Интер ипак узео и трећи Скудето за редом, овога пута у „комплетној“ Серији А. Током лета 2008. године дошло је до промене тренера, отишао је трофејни Манћини, а стигао је још успешнији Мурињо. Већ у његовој првој сезони 2008/09. прво је освојен суперкуп, потом и 17. скудето чиме је настављена доминација у италијанском фудбалу али и најављено оно што ће уследити у наредној такмичарској сезони. Сезона 2009/10. је била једна од најуспешнијих сезона у историји клуба, јер је клуб под вођством тренера Жозе Муриња успео да освоји чак три трофеја, 18. пута Скудето, 6. пута трофеј у купу Италије и 3. пута трофеј Лиге шампиона. Рангиран је као дванаести у листи ФИФА најбољих клубова 20. века.[1] До краја календарске 2010. године освојен је и 5. трофеј у италијанском суперкупу (против Роме) као и први трофеј клупског првака света (одн. укупно трећи трофеј у оваквом типу такмичења рачунајући два тријумфа у интерконтиненталном купу средином 60-их година прошлог века) савладавши тадашњег првака Африке ТП Мазембе док је доживљен пораз у првом учешћу у мечу за трофеј суперкупа Европе од Атлетико Мадрида. Последњи трофеј који су неро–азури освојили био је куп Италије 2011. године победом над Палермом у финалу. Био је то 7. трофеј за Интер у националном купу али је потом поново уследио сушни период као последица нове Јувентусове доминације. Током лета 2016. године Интер је добио нове већинске власнике из Кине који су зацртали за свој циљ повратак Интера на старе, трофејне стазе славе. Коначан повратак успесима десио се током лета 2019. године када је на место шефа стручног штаба дошао бивши трофејни тренер Јувентуса и Челсија Антонио Конте. Већ у првој сезони са њим Интер је освојио друго место у Серији А, а играо је и у финалу лиге Европе где је доживио несрећан пораз од шпанске Севиље. У другој сезони Конте је успео да прекине деветогодишњу доминацију Јувентуса и донесе Интеру дуго чекани 19. "скудето". Убрзо након тог успеха Конте је напустио клуб незадовољан најављеном продајом неколицине битних првотимаца шампионске екипе, а на његово место дошао је бивши играч и тренер Лација Симоне Инзаги. Први трофеј на клупи Интера Инзаги је освојио почетком јануара 2022. године када је у заосталом мечу суперкупа Италије на домаћем терену савладан Јувентус са 2:1 победоносним голом Алексиса Санчеза у 120. минуту који је био пресудан за освајање 6. трофеја у овом такмичењу. У наставку сезоне Интер је дошао и до 8. трофеја у купу Италије још једним тријумфом над Јувентусом, такође након продужетака овај пута резултатом 4:2.

Сезона за понос 2009/10 — триплета[уреди | уреди извор]

Посебно место у историји Интера заузима сезона 2009/10. када су неро–азури успели да остваре оно што ниједном италијанском клубу ни пре а ни после није успело - да освоји популарну "триплету" одн. да споји титуле првака Италије и Европе као и да освоји национални куп. А ништа није наговештавало да следи историјска сезона. Током лета 2009. године Интер су напустили Ибрахимовић, Креспо, Максвел, Бурдисо, Круз, Бонући, Дакур и Фиго (који је завршио играчку каријеру), током зимске паузе још и Вијера и Мансини па су многи стручњаци сматрали да се владавина клуба са Меаце полако завршава. Као појачања стигли су Ето, Милито, Мота, Снајдер, Лусио и Арнаутовић док су се са позајмице вратили Суазо и Кварежма, а током зиме стигли су и Пандев и Марига које је у што јачи колектив требало да укомпонује португалски стручњак Мурињо коме је то била друга сезона на клупи Интера.

Почетак сезоне није обећавао, у првој званичној утакмици Интер је у мечу за суперкуп Италије изгубио од Лација са 1:2. На старту серије А уследио је реми на Меаци са Баријем, али је велики тријумф у миланском дербију против тада домаћина Милана од 4:0 показао свима да је Интер спреман за велика дела. До краја првенствене трке неро–азури су водили велику борбу са Ромом, а 18. "скудето" је обезбеђен тек у последњем колу тријумфом над домаћом Сијеном од 1:0 голом Милита. Након титуле Интер је успео да освоји и 6. трофеј у купу Италије, редом су падали Ливорно, Јувентус и Фиорентина, а у финалу опет тада велики ривал Рома. Интер је победио са 1:0 а опет је стрелац победоносног гола био Милито. Круна велике сезоне било је освајање треће титуле првака Европе. Након што је у конкуренцији Барселоне, Рубина и кијевског Динама Интер као другопласирани прошао у нокаут фазу пред неро–азурима су падали Мурињов бивши клуб Челси, а потом и московски ЦСКА. У полуфиналу уследио је нови обрачун између љутих непријатеља Муриња и Гвардиоле чија Барселона није могла да се одупре Интеровим играчима који су били пуни самопоуздања верујући да је ово била њихова сезона. Као шлаг на торту дошло је велико финале у Мадриду на стадиону Сантијаго Бернабеу против минхенског Бајерна које је Интер добио са 2:0 опет головима феноменалног Дијега Милита и на тај начин дошао до своје треће титуле првака Европе, прве након пуних 45 година чекања. Био је то најлепши крај једне бриљантне сезоне, али и својеврсни завршетак петогодишње доминације Интера. Током лета 2010. године први је ногу повукао тренер Мурињо одласком у Реал Мадрид, а потом је дошло и до промена у играчком кадру.

Освајањем популарне "триплете" Интер је ушао у малобројно, пробрано друштво клубова којима је то успело да ураде али и да оствари оно што је му измакло у сезони 1964/65. када је након освајања титула првака Италије и Европе као и узимања интерконтиненталног купа доживљен пораз у финалу националног купа од Јувентуса. Поред Интера то су учинили Селтик (1966/67. – освојио чак четири трофеја рачунајући и лига куп Шкотске), Ајакс (1971/72), ПСВ Ајндховен (1987/88), Манчестер јунајтед (1998/99), Барселона (2008/09. и 2014/15) и Бајерн Минхен (2012/13. и 2019/20) док је Ливерпул (у сезони 1983/84) након освајања титула првака Енглеске и Европе освојио лига куп своје земље али му је измакао трофеј у националном купу.

Тренутни састав[уреди | уреди извор]

Ажурирано: 29. јануар 2022. (2022-01-29)

Бр. Позиција Играч
1 Словенија Г Самир Хандановић (капитен)
2 Холандија О Дензел Дамфрис
5 Италија С Роберто Гаљардини
6 Холандија О Стефан де Врај
7 Чиле С Алексис Санчез
8 Уругвај С Матијас Весино
9 Босна и Херцеговина Н Един Џеко
10 Аргентина Н Лаутаро Мартинез
11 Србија О Александар Коларов
13 Италија О Андреа Ранокија (заменик капитена)
14 Хрватска С Иван Перишић
18 Њемачка О Робин Госенс (на позајмици из Аталанте)
19 Аргентина Н Хоакин Кореа (на позајмици из Лација)
Бр. Позиција Играч
20 Турска С Хакан Чалханоглу
21 Италија Г Алекс Кордаз
22 Чиле С Артуро Видал
23 Италија С Николо Барела
32 Италија О Федерико Димарко
33 Италија О Данило Д'Амброзио
36 Италија О Матео Дармијан
37 Словачка О Милан Шкрињар
77 Хрватска С Марцело Брозовић
88 Еквадор Н Фелипе Каиседо (на позајмици из Ђенове)
95 Италија О Алесандро Бастони
97 Румунија Г Андреј Раду

Остали играчи под уговором[уреди | уреди извор]

Бр. Позиција Играч
Бразил Г Габријел Бразао

Играчи из младог тима[уреди | уреди извор]

Бр. Позиција Играч
38 Италија С Матија Сангали
40 Италија Г Вилијам Ровида
41 Италија Н Денис Куратоло
Бр. Позиција Играч
43 Италија О Фабио Кортиновис
46 Италија О Матија Заноти
47 Италија С Франко Карбони

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Играчи верни Интеру током читаве каријере[уреди | уреди извор]

Број Играч Националност Позиција Деби за Интер Последњи меч
1 Пјеро Кампели Краљевина Италија Италија Голман 30. јануар 1910. 9. новембар 1924.
2 Ермано Аеби   Швајцарска Краљевина Италија Италија Нападач 10. април 1910. 12. новембар 1922.
3 Армандо Кастелаци Краљевина Италија Италија Везни 24. фебруар 1924. 8. март 1936.
4 Ђакинто Факети Италија Италија Одбрана 3. мај 1961. 7. мај 1978.
5 Сандро Мацола Италија Италија Нападач 10. јун 1961. 8. новембар 1977.
6 Ђузепе Бергоми Италија Италија Одбрана 30. јануар 1980. 23. мај 1999.

Повучени бројеви[уреди | уреди извор]

Број Играч Националност Позиција Деби за Интер Последњи меч
3 Ђакинто Факети Италија Италија Одбрана 3. мај 1961. 7. мај 1978.
4 Хавијер Занети Аргентина Аргентина Везни 27. август 1995. 18. мај 2014.

Капитени Интера[уреди | уреди извор]

Рекордери по броју одиграних утакмица и постигнутих голова за Интер[уреди | уреди извор]

Највећи успеси[уреди | уреди извор]

Национални[уреди | уреди извор]

  • Scudetto.svg Scudetto della stella (10°) Серија А :
    • Првак (19) : 1909/10, 1919/20, 1929/30, 1937/38, 1939/40, 1952/53, 1953/54, 1962/63, 1964/65, 1965/66, 1970/71, 1979/80, 1988/89, 2005/06 [2], 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2020/21.
    • Другопласирани (16) : 1932/33, 1933/34, 1934/35, 1940/41, 1948/49, 1950/51, 1961/62, 1963/64, 1966/67, 1969/70, 1992/93, 1997/98, 2002/03, 2010/11, 2019/20, 2021/22.
  • Coccarda Coppa Italia.svg Куп Италије :
    • Освајач (8) : 1938/39, 1977/78, 1981/82, 2004/05, 2005/06, 2009/10, 2010/11, 2021/22.
    • Финалиста (6) : 1958/59, 1964/65, 1976/77, 1999/00, 2006/07, 2007/08.

Међународни[уреди | уреди извор]

Највећи успеси младог тима (Интер примавера)[уреди | уреди извор]

Национални[уреди | уреди извор]

  • Scudetto.svg Шампионат Италије - Примавера 1 :
    • Првак (9) : 1963/64, 1965/66, 1968/69, 1988/89, 2001/02, 2006/07, 2011/12, 2016/17, 2017/18.
    • Другопласирани (5) : 1979/80, 2002/03, 2003/04, 2007/08, 2018/19.
  • Coccarda Coppa Italia.svg Куп Италије Примавера :
    • Освајач (6) : 1972/73, 1975/76, 1976/77, 1977/78, 2005/06, 2015/16.
    • Финалиста (3) : 1978/79, 2003/04, 2006/07.
  • Supercoppa Primavera.svg Суперкуп Италије Примавера :
    • Освајач (1) : 2017.
    • Финалиста (5) : 2006, 2007, 2012, 2016, 2018.

Међународни[уреди | уреди извор]

  • Viareggio Cup.png Трофеј Вијаређо :
    • Освајач (8) : 1962, 1971, 1986, 2002, 2008, 2011, 2015, 2018.
    • Финалиста (2) : 1972, 1983.
  • FIFA Youth Cup.svg ФИФА куп младих :
    • Освајач (1) : 1983.
  • NextGen Cup.svg NextGen Series :
    • Освајач (1) : 2011/12.

Тренери Интера[уреди | уреди извор]

Рекордери по броју вођених утакмица и остварених победа на клупи Интера[уреди | уреди извор]

Трофејни тренери Интера[уреди | уреди извор]

Име Период Трофеји
Краљевина Италија Вирђилио Фосати 1909–1915 1 Серија А
Краљевина Италија Нино Ресеготи 1919–1920 1 Серија А
Мађарска Арпад Вајс 1929–1931 1 Серија А
Краљевина Италија Армандо Кастелаци 1936–1938 1 Серија А
Аустрија Тони Карњели 1938–1940 1 Серија А, 1 Куп Италије
Италија Алфредо Фони 1952–1955 2 Серије А
Аргентина Еленио Ерера 1960–1968 3 Серије А, 2 Купа шампиона, 2 Интерконтинентална купа
Италија Ђовани Инверници 1970–1973 1 Серија А
Италија Еугенио Берселини 1977–1982 1 Серија А, 2 Купа Италије
Италија Ђовани Трапатони 1986–1991 1 Серија А, 1 Суперкуп Италије, 1 Куп УЕФА
Италија Ђанпјеро Марини 1993–1994 1 Куп УЕФА
Италија Луиђи Симони 1997–1998 1 Куп УЕФА
Италија Роберто Манчини 2004–2008 3 Серије А, 2 Купа Италије, 2 Суперкупа Италије
Португалија Жозе Морињо 2008–2010 2 Серије А, 1 Куп Италије, 1 Суперкуп Италије, 1 Лига шампиона
Шпанија Рафаел Бенитез 2010–2011 1 Суперкуп Италије, 1 Светско клупско првенство
Бразил Леонардо Араужо 2010–2011 1 Куп Италије
Италија Антонио Конте 2019–2021 1 Серија А
Италија Симоне Инзаги 2021–данас 1 Куп Италије, 1 Суперкуп Италије

Председници Интера[уреди | уреди извор]

Технички и званични спонзори Интера[уреди | уреди извор]

Ривалитет са Миланом и Јувентусом[уреди | уреди извор]

Дерби дела Мадонина (статистика)[уреди | уреди извор]

Од 19. априла 2022.

Такмичење ИГ Интер Н Милан ГолИнтер ГолМилан
Првенство Италије (1909–1929, 1945–1946) 22 8 3 11 40 36
Серија А (1929–1943, 1946–данас) 176 67 56 53 248 226
Укупно првенствених мечева 198 75 59 64 288 262
Национална лига (1943–1944) 2 1 0 1 3 3
Куп Италије 27 9 8 10 27 34
Суперкуп Италије 1 0 0 1 1 2
Укупно сва домаћа такмичења 228 85 67 76 319 301
Лига шампиона 4 0 2 2 1 6
Укупно званичних мечева 232 85 69 78 320 307
ИГ: одиграно утакмица
Интер: победа Интера
Н: нерешено
Милан: победа Милана
ГолИнтер: постигнутих голова Интера
ГолМилан: постигнутих голова Милана

Дерби Италије (статистика)[уреди | уреди извор]

Од 11. маја 2022.

Такмичење ИГ Интер Н Јувентус ГолИнтер ГолЈувентус
Првенство Италије (1909–1929, 1945–1946) 27 12 7 8 46 36
Серија А (1929–1943, 1946–данас) 178 48 45 85 207 255
Укупно првенствених мечева 205 60 52 93 253 291
Национална лига (1943–1944) 2 1 0 1 2 2
Куп Италије 34 11 8 15 43 52
Суперкуп Италије 2 2 0 0 3 1
Трофеј Армандо Пики (1971) 1 1 0 0 3 1
Укупно сва домаћа такмичења 244 75 60 109 304 347
Митропа куп 1 0 0 1 0 1
Укупно званичних мечева 245 75 60 110 304 348
ИГ: одиграно утакмица
Интер: победа Интера
Н: нерешено
Јувентус: победа Јувентуса
ГолИнтер: постигнутих голова Интера
ГолЈувентус: постигнутих голова Јувентуса

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „web.archive.org” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 04. 2007. Приступљено 21. 06. 2017. 
  2. ^ Титулу је првобитно освојио Јувентус али му је након афере Калчополи она одузета и додељена Интеру.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]